A ja tebi kažem: Ti si Petar. Na ovoj steni sagradiću svoju crkvu i vrata hada neće je nadjačati. Matej 16,18
Postoje mnoge crkve, koje nose veliku raznolikost imena i drže se mnogih nijansi verovanja u odnosu na Isusovo učenje i učenje apostola. Kada uzmemo u obzir te razlike u gledištu, smatramo da nije nerazumno postaviti pitanja šta je zapravo prava crkva i da li uopšte postoji; koja je božanska namera sa njom? Da li postoji bilo kakav način da saznamo odgovore na postavljena pitanja? Da li sve denominacijske grupe zajedno sačiinjavaju jednu crkvu?
Reč ‘crkva’ se ne pojavljuje u Starom zavetu. Isus je bio taj koji je prvi upotrebljava u Novom zavetu kada je rekao Petru da je ‘vrata hada’ neće nadjačati. U pitanju je prevod grčke reči eklesija, koja znači ‘pozvati napolje’ ili ‘izabrati; izdvojiti’. Isus je rekao svojim učenicima: ‘Ali vi niste deo sveta jer sam vas ja izdvojio iz sveta.’ (Jovan 15,19) Crkva je u svojoj osnovi grupa ljudi, koja je prihvatila Hristov poziv i time postala ‘izdvojena od sveta’.
Crkva nije građevina, premda je reč crkva korišćena da označi mesto gde se zajednica okuplja. Crkva je grupa ljudi okupljenih radi određenog cilja ili aktivnosti. U Starom zavetu ova reč (zajednica) se uglavnom odnosi na izraelski narod. U Novom zavetu odnosni se na zajednicu hrišćana u nekom mestu, ali znatno češće na celokupnu hrišćansku zajednicu u svetu (1.Korinćanima 8,22; Dela 9,31; Rimljanima 16,5).
Tokom svoje službe Isus je samo tri puta koristio reč crkva: jednom u napomeni Petru, i dva puta drugom prilikom kada je poučavao svoje učenice ispravnoj proceduri za rešavanje nepsorazuma koji bi se mogli pojaviti među njima (Matej 18,17). Sledeći put kada se ta reč pojavljuje je u Delima 2,47; izveštaj o tri hiljade duša koje su prihvatile Hrista kao rezultat Petrove propovedi na Dan Pedesetnice. To je jednostavna izjava, koja samo kaže da je Gospod svakodnevno pridodavao one koji su dolazili na put spasenja.
U ovoj jedsnostavnoj činjeničnoj izjavi ima prostora za razmiljanje. Samo na Dan Pedesetnice tri hiljade ljudi postalo je poistovećeno sa ‘crkvom’ i nakon toga je bilo svakodnenvih dodatnih obraćenika, pa ipak ne postoji izveštaj o bilo kakvoj službi inicijacije. Svi ti obraćenici bili su pripadnici jevrejskog naroda, i kada su pod uverljivom službom apostola shvatili da je Isus bio obećani Mesija, oni su poverovali u njega i bili su kršteni za oproštenje svojih grehova.
Ništa jednostavnije od toga. Kasnije, kada se broj učenika povećavao, i kako su se sastajali za uzajamno izgrađivanje, te grupe ljudi bile su nazvane ‘crkvama’. U Delima 11,22 čitamo u ‘crkvi u Jerusalimu’. U Rimljanima 16,5 Pavle proširuje pozdrave na ‘crkvu koja je u njihovom domu’ – to jest domu Akvile i Priscile.
Iz ovih tekstova učimo da se u tim ranim danima hrišćanstva, svaku grupu vernika bez obzira na njenu veličinu ili lokaciju, smatralo crkvom. I zaista bila je to crkva, zato što je svaki takav skup vernika bio sačinjen od onih koji su, Jevanđeljem, bili pozvani da se izdvoje od sveta i da slede Isusove stope.
Te pojedinačne zajednice nisu nosile nikakva denominacijska imena, nego su bile identifikovane po lokaciji, pa se stoga govorilo o crkvi u Jerusalimu, crkvi u Filipima, crkvi u Rimu, ili kao u nekim slučajevima, crkvi koja je održavala sastanke u domu jednog ili drugog vernika.
U drugom i trećem poglavlju Otkrivenja, spomenuto je sedam crkava i identifikovane su po gradovima gde su bile locirane te su im bile poslane posebne poruke. Postoji razlog za verovanje da su tih sedam crkava na opšt način bile predstavnicima svih vernika kroz sva vremena – što je druga, šira upotreba reči crkva kao opisa svih, na svakom mestu, na koje Gospod gleda kao na one koji su bili ‘pozvani iz’ sveta da služe njemu.
Isus je imao na umu to šire, uopšteno značenje reči kada je rekao Petru da ‘vrata hada’ neće nadjačati crkvu. I pavle takođe radi istu primenu, kada u Efešanicam 1,22.23, govori o Hristu kao o ‘poglavaru nad svim što se tiče crkve koja je njegovo telo i prožeta je njime koji na svaki način ispunjava sve’. Na isti taj način Pavle ponovo piše o ‘crkvi živog Boga, stub i oslonac istine’.
U 1.Korinaćnima 12,12.13 Pavle razlaže misao o crkvi da je ona ‘telo’ Hristovo. On kaže: ‘Kao što je telo jedno, a ima mnogo delova – svi delovi tog tela, iako ih je mnogo, čine jedno telo – tako je i sa Hristom. zaista, jednim duhom svi svmo kršteni da budemo jedno telo – bili Judejci ili Grci, bili robovi ili slobodni – i svi smo napojeni jednim duhom’.