Spasenje dolazi samo po milosti kroz veru (Efescima 2,8). Međutim, ova istina ne znači ništa ukoliko pogrešno razumemo milost ili imamo krivu definiciju vere.
Božija milost nije statično svojstvo po kojemu on pasivno prihvata tvrdokorne, nepokajane grešnike. Milost ne menja čovekov položaj pred Bogom, a da pritom uopšte ne dodiruje njegovu prirodu. Prava milost, prema Svetom pismu, uči nas da se „odričemo bezbožnosti i svetskih požuda i živimo umereno, pravedno i pobono u ovom svetu.“ (Titu 2,12). Milost Božija je sila za ispunjenje naših dužnosti u Novom savezu (1.Korinćanima 7,19), bez obzira na to što smo ponekad nedosledno poslušni. Bez sumnje, milost ne daje dopuštenje za život u telu, već pruža silu za život u Duhu.
Vera, poput milosti, nije statična. Spasonosna vera je više od pukog razumevanja činjenica i intelektualnog prihvatanja. Ne može se odvojiti od pokajanja, predaje i nadprirodne čežnje za poslušnošću. Nijedan od ovih odaziva se ne može izričito smatrati ljudskim delom, baš kao što ni verovanje nije isključivo ljudsko nastojanje.
Pogrešno razumevanje ovog ključnog pitanja predstavlja srž pogrešaka onih koji predpostavljaju da vera mora biti nespojiva sa delima. Veru suprotstavljaju podložnosti, prepuštanju Hrista ili okretanju od greha, a sve praktične plodove spasenja nazivaju ljudskim delima. Spotiču se o dvostruku istinu: spasenje je dar, ali onaj koji nas košta sveta.
Te ideje su paradoksalne, ali se ipak uzajamno ne isključuju. Istu prividnu nesložnost vidimo u Isusovim rečima: „Ja ću vas odmoriti“, iza kojih sledi: „Uzmite jaram moj na sebe.“ (Matej 11,28.29) Odmor u koji ulazimo po veri nije odmor koji se odlikuje neaktivnošću.
Spasenje je dar, ali ono se prisvaja kroz veru koja ide dalje od pukog razumevanja i pristajanja uz istinu. Demoni imaju takvu vrstu „vere“ (Jakov 2,19). Prave vernike odlikuje vera koju život greha odbija isto onoliko koliko je privlači milosrđe Spasitelja. Privučeni Hristu, vernici su odvučeni od svega ostalog. Isus je prave vernike opisao kao „siromašne u duhu.“ (Matej 5,3) Oni su poput raskajanog carinica, toliko slomnjenog da nije mogao ni pogledati prema nebu. Mogao je samo udariti sebe u prsa i moliti: „Bože, smiluj se meni grešniku.“ (Luka 18,13)
Očajnička molitva tog čoveka je jedna od najjasnijih slika istinskoga, Bogom izazvanog pokajanja u celome Svetom pismu. Tom ilustracijom je naš Gospod hteo prikazati kako je pokajanje u samoj srži spasonosne vere. Grčka reč za pokajanje doslovno znači posle misliti, preumljenje. Ona podrazumeva promenu razmišljanja. Međutim, definicija pokajanja ne može se izvesti samo iz etimologije grčke reči.
Pokajanje kakvo je Isus opistao u ovom slučaju uključuje čovekovo prepoznavanje svoje grešnosti zatim okretanje od samoga sebe i greha prema Bogu (1.Solunjanima 1,9). Daleko od toga da se radi o ljudskom delu, ono je neizbežna posledica Božijeg delovanja u čovekovom srcu, i uvek predstavlja kraj bilo kakvog ljudskog pokušaja da se zasluži Božija naklonost. Ono je mnogo više od puke promene razmišljanja: uključuje potpunu promenu srca, stavova, interesa i usmerenja. To je obraćenje u svakom smislu te reči.
Vera i dela nisu nespojivi. Isus čak i čin verovanja naziva delom (Jovan 6,29); ne samo ljudskim delom, nego milosrdnih delom Božijim u nama. On nas dovodi k veri, a potom nas osposobljava i osnažuje kako bismo mogli verovati poslušno. (Rimljanima 16,26)
Uprvo ovde trabamo napraviti ključnu razliku. Spasenje po veri samo po sebi ne isključuje dela. Ono odbacuje dela koja su posledica isključivo ljudskog napora (Efescima 2,8). Isključuje svaki pokušaj da se Božija naklonost stekne po našim delima (stih 9). Međutim, ne poništava Božiju preporođenu nameru da se naš hod treba odlikovati dobrim delima (stih.10).
Iznad svega moramo upamtiti da je spasenje Božije suvereno delo. Trebamo ga biblijski definisati prema onome što proizvodi, a ne prema onome što čovek čini kako bi ga dobio. Dela nisu nužna kako bi se dobilo spasenje. No, pravo Bogom dano spasenje neće zakazati u stvaranju dobrih dela kao svojega ploda (Matej 7,17). Nijedan aspekt spasenja ne zaslužuje se čovekovim delima, nego je u potpunosti Božije delo (Titu 3,5-7). Prema tome, spasenje ne može biti manjkavo ni u jednoj svojoj dimenziji. „Njegovo smo delo, stvoreni u Hristu Isusu za dobra dela, koja Bog unapred pribavi da u njima živimo.“ (Efescima 2,10). Kao deo svojega dela spasenja, Bog će poizvesti pokajanje, veru, posvećenje, prepuštanje, poslušnost, i, na kraju, proslavljenje. Budući da on ne zavisi od ljudskog napora u stvaranju tih elemenata, iskustvo kojem nedostaje išta od ovog, jednostavno ne može biti Božije spasonosno delo.
Ukoliko smo zaista nanovo rođeni od Boga, imamo veru koja će sigurno pobediti svet (1.Jovanova 5,4). Možda žemo grešiti (1.Jovanova 2,1) /grešićemo!/, ali proces posvećenja nećemo nikada u potpunosti zaustaviti. Bog deluje u nama (Filipljanima 2,13), i nastaviće da nas usavršava sve do Dana Hrista Isusa (Filipljanima 1,6; 1.Solunjanima 5,23.24)