ISUS je svojim učenicima naložio da uđu u lađu koja se kretala prema nevolji. Biblija kaže da ih je On prisilio da uđu u lađu. Ona se kretala prema uznemirenom moru: da bude bacana tamo – amo. (Matej 14,22)
Gde je bio Isus? Gore na brdu posmatrajući more. On je bio tamo moleći za njih da podnesu test kroz koji su morali proći. Izlet lađom, oluja, nemirno more i vetar bili su deo kušnje koje je isplanirao Otac. Trebali su steći najveću pouku koju su ikada mogli steći. Ta je pouka bila kako prepoznati Isusa u oluji.
Oni su ga prepoznavali kao Čudotvorca, kao Čoveka koji hlebove i ribu pretvara u čudotvornu hranu, kao Prijatelja grešnika, kao Onoga koji je doneo spasenje izgubljenom čovečanstvu. Oni su ga poznavali kao Namiritelja svake njihove potrebe, čak i plaćanja njihovih poreza iz ribljih usta.
Oni su Isusa prepoznali kao Hrista, samoga Sina Božijeg. Znali su da On ima reči večnoga života. Znali su da ima vlast nad svim delima đavolskim. Znali su ga kao učitelja koji ih je učio kao da se moli i prašta, kako vezati i oslobađati.
Ali nikada nisu naučili kako prepoznati Isusa u oluji. Žalosno je da ti učenici koji su mislili da ga zaista najbolje poznaju nisu mogli prepoznati Isusa kada je došla oluja.
To je koren i većine naših nevolja danas. Mi verujemo Isusu za čuda i isceljenja. Verujemo mu za naše spasenje i oproštenje grehova. Gledamo u Njega kao u namiritelja svih naših potreba. Verujemo mu da će nas jednoga dana odvesti u slavu. Ali kad se iznenadna oluja strovali na nas i kad izgleda kao da će se sve raspasti, nalazimo teškim videti Isusa negde u blizini. I ne možemo verovati da On dopušta nevolje da bi nas naučio pouzdanju. A kad stvari pođu loše, nikada nismo sasvim sigurni da li je On blizu.
‘Kad je otpustio narod, popeo se na goru sam da se moli. A kad se spustilo veče, on je tamo još uvek bio sam. Čamac je već bio daleko od kopna i jedva je odolevao talasima, jer je plovio nasuprot vetru. Ali za vreme četvrte noćne straže došao je do njih, hodajući po moru. kad su ga ugledali kako hoda po moru, učenici su se uplašili i rekli: To je utvara. I od straha su počeli da viču. Ali Isus im se odmah obratio rečima: Budite hrabri, ja sam. Ne bojte se.’ (Matej 14,24-27)
Sasvim iznenada bili su preplavljeni vodom, sasvim iznenada savladani: sama pomisao da je Isus negde blizu i da ih gleda, bila je nemoguća. Verovatno je neko od njih rekao: ‘Ovo je delo Satane; navalio je da nas poubija zbog svih onih čuda koje smo videli’. A možda je neko drugi rekao:’Šta smo pogrešili? Ko od nas ima greh u svom životu? Ispitajmo svoje srce; ispovedimo svoje grehove jedan drugome. Bog se ljuti na nekog ovde u čamcu’. Siguran sam da je bilo i onih koji su rekli:’Zašto mi? Učinili smo sve što nam je rekao da učinimo. Bili smo poslušni. Nismo izvan Božije volje. Zašto iznenada ova oluja? Zašto bi Bog dopustio da budemo toliko uznemiravani na ovoj božanskoj misiji?’
U njihovom najmračniijem trenutku Isus je krenuo prema njima. kako je Isusu moralo biti teško čekati na rubu oluje. On ih je silno ljubio i osećao svaku bol koju su i oni osečali. I silno je želeo da ne budu povređeni u nevolji i čeznuo za njima kao otac za svojom decom. Ipak, On je znao da ga oni nikada ne bi potpuno upoznali i pouzdali se u Njega dok oluja ne dođe na njih. On im se mogao objaviti jedino kad budu dosegli granicu svoje vere. lađa ne bi otišla u dubine, ali bi ih njihov strah brže potopio nego talali koji su udarali u lađu. Jedini strah od utapljanja bio je onaj od utapljanja od očaja, straha i nevolje – ne od vode.
Upamtite, Isus je u bilo koje vreme samo jednom rečju mogao umiriti more, ali učenici nisu mogli. Da li su mogli upotrebiti veru u toj stvari? Zar nisu mogli da zapovede moru u Isusovo ime? (Činićete i veća dela). Zar se nisu obećanja mogla staviti u praksu? (I šta god zamolite…biće vam). To se ne može dogoditi dokle god ne prepoznate Isusa u oluji, dokle god ne primite veru da prebrodite oluju i dokle god ne naučite da budete radosni i kada izgleda da će lađa da se potopi.
Kad su učenici videli Isusa, mislili su da je duh. Nisu prepoznali Isusa u oluji. Videli su duha, utvaru. Da je Isus tako blizu i da je zapravo učesnik onoga kroz šta su prolazili, nije im palo ni na pamet.
To je opasnost sa kojom se svi suočavamo: ne biti u stanju da vidimo Isusa u našim nevoljama nego da vidimo duhove, utvare.
Samo jedna pouka se trebala steći. Bila je to jednostavna pouka, ne neka duboka, tajanstvena, koja bi prodrmala svet. Isus je jednostavno želeo biti njihov Gospod u koga će se pouzdavati u svakoj oluji svog života. On je jednostavno želeo da zadrže svoje dobro raspoloženje i pouzdanje i u najcrnjim satima iskušenja. To je sve.
Isus niej želeo da oni stvore duhove, ali su oni to upravo učinili, kao što i mi svi činimo. Isus se verovatno pojavio kao dvanaest različitih duhova u dvanaest različitih umova tih učenika.
Možda je jedan od njih mislio: ‘Poznat mi je taj duh; to je duh laži. Pre nekoliko nedelja sam slagao. Zbog toga je nastala ova oluja. Zboga toga smo u nevolji – jer sam lagao. To je duh laži koji me pokušava upozoriti da više ne lažem. I neću više. Neću više lagati. Samo da izađem iz ovog užasa, neću više lagati.’
Drugi je verovatno mislio: ‘To je duh licemerstva. Imam dva lica. Neiskren sam. Sad u ovoj oluji vidim šta sam zapravo ja. Zbog toga je ova oluja. Bog je poslao duha da me upozori da se popravim. I hoću. Da, hoću. Da, hoću. Bez licemerja. Samo me, molim te, izbavi.’
A treći: ‘To je duh kompromisa. U poslednje vreme sam ulazio u kompromise. Jao. Jao. Zaista sam izneverio Gospoda Boga. Hteo sam da sakrijem onu tajnu stvar ali sad se bojim. Ti si dopustio ovu oluju; poslao si duha da me upozori da se vratim na svetost. I hoću. I hoću. Daj mi još jednu priliku.’
A četvrti: ‘Ovo je duh gramzivosti. Prevelik sam materijalista.’
A peti: ‘Ovo je duh lenjosti. Postajem lenj. Pre sam svedočio, sada sam se ohladio, postao mlak. Ali sad sam stekao pouku.’
A šesti:’ovo je duh neopraštanja. Nisam opraštao kao što bih trebao. Određene ljude izbegavam. Zbog toga me sad Bog drma, da me nauči opraštati.’
A sedmi: ‘ Ovaj duh je tajni greh: zle misli. Nisam ih ostavio i Bog je trebao da pošalje ovu oluju da me razotkrije.’
A osmi: ‘Ovaj duh je neispunjenje obećanja. Obećao sam nešto Bogu, ali to nisam učinio. Sad mi Bog vraća. Ljut je na mene i odveo me je u ovu oluju. Žao mi je. Ovo je pouka koju sam dobro naučio.’
Ne! Ne! Hiljadu puta ne! To su sve duhovi našeg uma, same utvare. Ništa od toga nije stvarna pouka koju biste trebali naučiti. Bog nije ljut na vas. Niste u oluji jer ste izneverili. Ti duhovi čak i nisu u vašoj oluji.
To je Isus na delu pokušavajući da se otkrije u svojoj sili spasenja i održanja. On želi da spoznate da oluja ima samo jedan cilj – a to je da vas dovede do potpunog počinka i pouzdanja u Njegovu silu i Njegovu prisutnost u svako vreme, kako sured čuda tako i usred oluja. Tako je jednostavno u oluji izgubiti osečaj Njegove prisutnosti i osećati da ste ostavljeni sami da se beznadno borite protiv svega ili da vas je negde uz put, kao rezultat greha ili kompromisa, Hristos napustio i ostavio tamo sasvim same u lađi koja se ljulja.
A šta da kažemo o vremenima kad su suprotni vetrovi bolest, pandemije, virusi, nevolja ili bol? Ili šta kad dođe kancer? Ili kad vas bol i strah tako savladaju da ne možete ni zamisliti Isusovu blizinu? Iznenadna oluja je nad vama i ne možete drugo misliti osim kako da preživite. Ne želite da umrete, želite da živite. U senci vidite duha smrti i drhtite. I nemate snagu da se suočite s narednim satom.
TO JE UPRAVO ONO ZBOG ČEGA NAM JE VAŽNA ISUSOVA PRISUTNOST. TO OTKRIVENJE JE NAJSNAŽNIJE UPRAVO AKO NAM DOLAZI U VREME KAD JE NAJPOTREBNIJE.