Imala je tu neodredivu lepotu koja dolazi od sreće, entuzijazma, uspeha – lepotu koja nije ništa više ili manje od harmonije temperamenta i okolnosti. Flober, opisujući gospođu Bovari.
Svi smo iskusili trenutke istinske sreće, kada je nas i svet obuzei neki divni, ludi zanos ljupkosti, radosti, važnosti i opijenosti životom. Međutim, uvek očekujemo da su ovi trenuci prolazni, da će ih prerano zameniti ono što nazivamo ‘stvarnim svetom’, pod kojim mislimo na svet iskušenja i nevolja, svakodnevnog i sitničavog – ukratkog, sveta koji nas ‘svakodnevno melje’.
Tešimo se tako što ubeđujemo sebe da mora postojati i tuga da bi postojala sreća, da bi bilo radosti mora postojati i žalosti. Kažemo da nakon dve nesreće uvek sledi i treća. Tada se tešimo i podsećamo sebe i jedni druge da, ipak, ‘posle kiše uvek dolazi sunce’.
Ali, zašto nakon dve ‘srećne’ okolnosti ne može doći i treća?
Da li sreća uvek mora da bude nešto što unapred planiramo – čekamo da se pojavi nakon tog uvek očekivanog kišnog dana? Ako je moguće živeti u svetu sreće i lepote pet, deset, pa čak i dvadeset minuta, zar nije moguće produžiti vreme – uvek živeti u takvom svetu?
Tražimo ono što smatramo čarobnim svetom sreće, ali većina nas ga traži na isti način kao i dečak u sledećoj priči:
Jedan jadni dečkić, kako tvrdi ova stara priča, nekada je živeo u maloj, trošnoj kući na vrhu brda. Bio je sanjar i svake večeri pred zalazak sunca sedeo bi na svom pragu, gledajući u dolinu, fasciniran prelepom kućom u daljini, na čijim su se prozorima sunčevi zraci pred zalazak prelamali zlatnim sjajem.
Pogled na kuću u dolini uvek ga je ispunjavao osečajem čežnje. ‘Kako je jadna i bedna moja koliba’, uzdahnuo bi. ‘Kad bih samo bio srećan da mogu da živim u toj prelepoj kući sa zlatnim prozorima.’ Jedne večeri, kada mu se učinilo da su zlatni prozori čudesniji nego ikad, dečak je odluio da narednog dana poseti lepu kuću. Sutradan rano ujutro krenuo je ka njoj. Put je bio prašnjav i sunce je pržilo, ali mali putnik se vukao sve dalje i dalje i kako se vreme zalaska sunca približavalo, našao se na krajnjoj strani doline. Međutim, ono što je gledao bila je samo stara, srušena štala. A divni prizori? Uopšte nisu bili zlatni, već samo od običnog stakla. A i prljavi i slomljeni, takođe. Šta je bilo sa prelepom kućom koju je video sa svog vrha brda? Umoran i žedan, dečačić se bacio na zemlju i gorko zajecao. Konačno, kada je podigao glavu i bacio pogled na drugu stranu doline, kroz suze je ugledao svoju kućicu na vrhu brda. I gle, njegovi prozori plamteli su zlatnim sjajem.
Kako smo slični ovom dečačiću. Uvek nas mami kukća koja je daleko. Lepota i slava života uvek su daleko od nas, na nekom drugom mestu i u neko drugo vreme, svuda osim tu gde smo i u onome što radimo. Očekujemo da ćemo u nekom trenutku u budućnosti ući u svoju lepu kuću sa zlatnim prozorima. Pomoću neke magije, novca ili onoga što novac može da kupi, naći ćemo sreću.
Ali, taj pojam sreće je fatamorgana i nijedno ljudsko biće nikada nije shvatilo – niti može ikada da shvati tu primamljivu fatamorganu koja nas uvek mami iz daljine.
Ipak, nažalost, nastavljamo da se trudimo. Izgleda da smo obuzeti neispunjenom čežnjom koju čitav život pokušavamo da ispunimo. Veoma smo razočarani onim što nam je život dao. Nismo pronašli budućnost koju smo očekivali. Kada dođemo u one godine za koje smo u mladosti zamišljali kao one koje su oslobođene brige i strepnje, da zadovoljavaju naše težnje, otkrivamo da su naši životi sasvim obični, vrlo pitomi, uobičajeni i vrlo često daleko od sreće. Naša vizija, koja se izdaleka činila lepom, povukla se kad smo stigli do mesta sa kod nas je mamila, a onda je krenula da nas mami sa još veće udaljenosti.
I tako večnu sreću nazivamo iluzijom, fantazijom, maštanjem, a u međuvremenu retko ko od nas je zadovoljan onim što ima. Uvek tražimo neku veliku stvar koja će nas usrećiti – bogatstvo, neku veliku priliku, nejasnu stvar koju obično ne možemo ni da opišemo. I šta goda da je to što će nas učiniti zaista srećnim, ono je uvek negde u maglovitoj budućnosti. A dok ne stigne, kažemo sa određenom, očiglednom dozom neuspeha, da su ono što imamo ‘samo male, jednotavne stvari’ i zbog načina n akoji to kažemo jasno je da na te ‘male, jednostavne stvari’ ne računamo.
Stoga zaključujemo da je priroda sreće zasnovana na velikim stvarima koje se mogu kupiti novcem.
Međutim, još uvek nije dokazano da novac kupuje sreću. Koliko je samo pesama napisano koje nam pričaju o tome? Pa ipak, nastavljamo da se guramo i laktamo kroz život, grčevito se boreći da se domognemo stvari za koje verujemo da će nas učiniti srećnim i eto, češće nego ne, onog trenutka kada ih se domognemo, njihova privlačost koju je stvorila naša mašta, nestaje.
Koliko često se dešava da otkrijemo da materijalna stvar koju nam je duša želela i koju smo juće dobili nema istu vrednost za nas danas. Ne pruža nam zadovoljstvo koje je obećala. I tako nismo bliže zadovoljstvu nego pre. Stoga skrećemo pažnju na neku drugu mateijalnu stvar, nešt što sada osećamo da će nas sigurno ispuniti da bismo na kraju ustanovili da kad je se jednom dokopamo, ponavljamo isto iskustvo – razočaranje, nezadovoljstvo. Ne ispunjava prazninu u našim srcima. To ne zadovoljava unutrašnju glad naše duše.
Nismo sposobni da budemo zadovoljni onim što jeste, pa se uvek naprežemo da dobijemo on što nije. Ipak, većina nas zaista ne zna zbog čega se napreže.
Da li znate mnogo nezadovoljnih onim što jeste, pa se uvek naprežemoda dobijemo ono što nije. Ipak, većina nas zaista ne zan zbog čega se napreže.
Da li znate mnogo nezadovoljnih ljudi koji su sposobni da vam daju jasnu, nepokoleljbivu predstavu o toj stvari, o tom kvalitetu, koji bi doveo do kraja njihove nesreće? Kažemo, recimo: ‘Dobro zdavlje bi me učinilo srećnim.’ Ali, onda pomislimo, šta znači dobro zdravlje ako nemamo ljubav? Zato pomislimo: ‘Dobro zdravlje i veza puna ljubavi bi me usrećili.’ Zatim pomislimo šta je dobro kod ovih stvari ako nemamo novac? Pa onda kažemo: ‘Dobro zdravlje, veza puna ljubavi i novac – to bi me učinilo srećnim.’ Ali, onda pomislimo: ‘Pa naravno da je ljubavna veza divna stvar koju treba imati, ali dok se takva ljubav ne pojavi, zar ne bi trebalo da mogu da budem srećan i sam sa sobom?’ I tako idemo sve dalje i dalje, jurimo sopstvene misli u nadi da će nam otkriti šta je za nas sreća.
Istina je da su stvari zbor kojih život zaista vredi življenja vrlo česte i svima su nam nadohvat ruke. Sreća nije monopol. Niko ne može da je ‘ograniči’. Prodaje se na tržištu života svakoem ko je spreman da plati njenu cenu, a cena je ona koju svi mogu da plate.
Endri Karnegi je rekao da bi dao deset miliona dolara kada bi svoj život mogao da produži za deset godina, ali svo njegovo bogatstvo nije moglo da mu obezbedi nijedan trenutak produženja. Novac nema moć da kupi ljubav, prijateljstvo ili saosečanje kada smo povređeni. Najslađe, naprivlačnije stvari koje znamo se mogu kuptii pomoću nečega što je svim aponato i svima dostupno: ljubaznošću i spremnošću da cenimo.
Sunčeva svetlost svojom čudesnom hemijom čini milion čuda sadnicama u svakom trenutku, slikajući sjajnim bojama po cvetovima, biljkama i pejzažu.
Nikada ne gledajmo na izlazak sunca koje nam ne daje osećaj izlaska sunca. I ovo sjajno sunce je besplatan poklon svima nama. Moguće je da svako od nas, putem sposobnosti sopstvene duše, obezbeđuje taj harmonični duh koji pronalazi vedrinu i istinsku sreću u životu koji svakodnevno živimo. Ljudi su obično onoliko srećni koliko odluče da to budu. Sv eje obojeno našim mislima. Izvor sve sreće je u nama. lepota koju vidimo u prirodi i lepota koju osećamo u muzici su u nama. I tu je tajna. Svi smo ovo čuli i do sada možda zvuči kao kliše, ne zvuči kao da bi moglo da bude tačno. Ali jeste istina. Ako u život unesemo mentalni stav da je nešto lepo, otkrićemo da je život lep. Ako u njega unesemo mentalni stav nezadovoljstva, razočaraće nas.
Kada bismo uspeli da u svakom trenutku u glavi zadržimo samo pravu misao, onu konstruktivnu, srećnu misao, misao radosti, korisnu i nesebičnu misao, svi bimos uskoro postali savršeno srećni, jer, konačno, sreća je mentalno stanje. Vaš stepen sreće ili nesreće u ovom trenutku je rezultat vaših misli.
Kao mentalno stanje, sreća nije samo posledica vašeg razmišljanja o tome kako se ponašate prema sebi, već je i posledica vašeg razmišnjanja o tome kako se ponašate prema drugima.
Sebični život nikada ne donosi pravu sreću. Pohlepa i zavist je nikada ne dotiču. Polovinu nesreće na svetu uzrokuje naša zavist prema drugima i čežnja za onim što imaju – gubljenje blagoslova do kojih dolazi usled uživanja u onome što imamo.
Kanadski pesnik, Henri Dramond, rekao je: ‘Pola sveta je na pogrešnom putu u potrazi za srećom. Oni misle da se sreća sastoji u tome da imaju i dobiju i da ih drugi služe, a zapravo je davanje i služenje drugima.’
Svako plemenito delo, svaki nesebični čin, svaki najmanji čin uslužnosti prema drugima, svako dobro delo učinjeno čovečanstvu, svaka uzvišena težnja i korisna misao neizbežno donosi količinu sreće koja je srazmerna toj nesebičnosti i dobroj nameri dela.
Ovo ne bi trebalo da sugeriše da život nema svoje tuge i gubitke. Ali borbe, razočaranja, poteškoće ne služe da nas rastuže, već da nas ojačaju, jer ako ne kukamo i ne žalimo, dobićemo snagu da svenj ovo prevaziđemo.
Kad čujemo kako ljudi gunđaju i žale se, uvek pomislim da staricu čiji je život pun tuge i razočaranja, ali koja nikada nije izgubila radost i vedrinu. kada su je jednog dana pitali da objasni tajnu svog večnog optimizma, odgovorila je: ‘Vodim Knjigu zadovoljstva. Još rano u životu sam odlučila da svake večeri beležim neko prijatno iskustvo koje mi se dogodilo tokom tog dana. Tako sam stekla naviku da umesto tužnih, tražim radosne stvari u svom životu. I tako, bez obzira na teške periode, uvek sam mogla da vidim malo sunčeve svetlosti koja se provlači kroz njih.’
Bilo je dana, rekla je, kada je bilo teško videti svetlost, jer je imala veliku porodicu, a izgubila je svakog njenog člana. Pored toga, imala je mnogo različitih bolesti i mnogo finansijskih gubitaka zbog kojih je bila vrlo siromašna. Ali, uprkos svojim nevoljama i siromaštvu, ona je uspela da nađe nešto za šta će biti zahvalna svakoga dana svog života.
Ljudi koji život shvataju kao neko tužno iskustvo i koji ne vide ništa zbog čega bi se radovali i zbog geča bi im bilo drago, ne samo da gube ogromno zadovoljstvo, pravo uživanje, već ozbiljno narušavaju svoju sposobnost da postignu sve ono čemu teže. Preterana ozbiljnost umanjuje mentalne sposobnosti i smanjujnj našu efikasnost.
Život treba da bude pun igre, zabave, pun svetlosti i veselja. Budite poput gospođe koja je vodila Knjigu zadovoljstva. Steknite naviku da tražite nešto zbog čega će vam biti drago. Započnite prvo tako što ćete svakodnevno tražiti samo jednu stvar. Zatim potražite dve stvari svakog dana. Zatim tri stvari. Onda po jednu na sat, pa po jednu u svakom trenutku. Tada ćete savladati tajnu sreće.
BOŽE, daj nam snage da vedrinom prihvatimo stvari koje ne možemo da promenimo, hrabrosti da promenimo stvari koje treba promeniti i mudrosti da razlikujemo jedno od drugog.