U ovo neracionalno vreme, vera sa ubeđenjem je zanemarena i osuđena kao opasan fanatizam. Prva optužba jeste da su vernici teroristi duša. Autentično hrišćansko veroispovedanje Verujem…odbacuje apsurdnost i okultizam. Biblijsko hrišćanstvo ne poznaje skok u slepo. Slepilo, u biblijskim kategorijama, obeležava um neverujućih. Vera u novozavetnom smislu počinje kao promišljeni odgovor na božanski poziv i aktivnosti.
Novozavetna slika o veri izbija tri dimenzije kao kritične izdvajajući ispravno hrišćansko veroispovedanje od ostalih varijacija vere. Postoje tri dimenzije koje trebaju obnoviti naš um kroz veru: (1) vera ima intelektualnu dimenziju; (2) vera duboko dodiruje ljudsku volju; (3) vera je intimno vezana za naše emocije.
Vera i um
U istoriji Kaplans je proglasio veru za osnovom neracionalnosti, ona je stvar srca a ne uma. Oko 200. godine, uticajni hrišćanski učitelj imenom Tertulijan izložio je ideju da je plemenito verovati nešto što je apsurdno. U stvari, određena hrabrost je potrebna da bi se odbilo ono što svi drugi smatraju racionalnim i verovati u ono što izgleda apsurdnim, ali svako onaj ko sledi apsurdnost daleko, ima više hrabrosti nego diskrecije. Tertulijan je poput savremenih mislioca koji nas pozivaju na slepu veru usred besmisla. Pa ipak, ova plemenita vera je daleko od onoga što Biblija opisuje. Ove je poziv da se prigrli protivrečnost. Naravno, moramo verovati u predloženo koje uvek ne razumemo u potpunosti. Ali isto važi i za savremeni život. U suprotnom, većina ne bi mogla koristiti sofisticirane sprave koje tehnologija danas pruža. U oblasti nadprirodnog, misterije koje se prostiru daleko iznad domašaja uma su nagoveštena u stvaranju i opisana u Pismu. Ali takve misterije jesu koherentne i međusobno skladne. Ako izgleda da Bog zove zlo dobrim, a zeleno crvenim, bolje je da daljim proučavanjem vidimo gde smo to pogrešili. Nesklad nikada nije obeležje Boga. Postajemo zbunjeni; Sveti Duh nije zbunjen.
Ova jedinstvenost hrišćanske vere je od ogromne važnosti. Validna istina je vera koja će nas voditi kroz krizu. Ne moramo da stisnemo pesnice, stegnemo zube, i verujemo u nešto iracionalno kao melem za naše osećanje beznadežnosti. Hrišćani izvlače snagu iz Isusovog iracionalnog saveta: „U svetu imate teškoću; ali se nadajte: ja nadvladah svet.“ (Jovan 16,33b)
Isus je izgovorio apsolutnu istinu: „Ja nadvladah svet.“ Dok učimo da verujemo ovoj njegovoj tvrdnji i dok se hvatamo za puninu njenog značenja, mi jačamo naše mišiće vere. Mi zaista možemo učestvovati u Hristovoj pobedi. Bilo bi iracionalno da to ne uzmemo k srcu.
Reći da je vera razumna ne znači mešati veru sa racionalizmom. Racionalizam naglašava umnu mogućnost razumevanja celokupne realnosti bez pomoći. Istina je istina, bez obzira da li ona dotakne moje razumevanje. Čak i kada ne razumem istinu niti je poznajem, zašto bih mistično verovao i Budi i Isusu? Njihova učenja su dijametralno suprotna; ne mogu oba biti istinita. Preferiram put razumevanja, ma koliko nesavršen delovao, tako da istina može da dotakne moj život.
Zato što vera ne postoji u vakuumu razumevanja, hrišćani potrebuju izjave creda da sumiraju povezanost između misaone vere i one koja deluje. Sveti Duh nas ne poziva u generalnu veru, već određenu – veru u osobu i delo Isusa Hrista.
Rimljanima 3,20-28: „Jer se delima Zakona neće opravdati nijedan čovek pred njim, jer po Zakonu dolazi spoznaja greha. A sad se bez Zakona očituje Božja pravda, posvedočena od Zakona i Proroka. To je Božja pravda po veri u Isusa Hrista za sve koji veruju, jer nema razlike. Svi naime sagrešiše i lišeni su Božje slave. Opravdavaju se besplatno njegovom milošću, po otkupu, u Hristu Isusu. Njega je Bog izložio kao pomirnu žrtvu po veri, da u njegovoj krvi pokaže svoju pravdu. U svojoj strpljivosti Bog je naime izostavljao kaznu za grehe koji su bili počinjeni, da pokaže svoju pravdu u sadašnje vreme. Tako htede sam biti pravedan i činiti pravednim onoga koji veruje u Isusa. Gde je dakle hvalisanje? Isključeno je. Kojim zakonom? Je li onim dela? Ne, nego zakonom vere. Smatramo da se čovek opravdava verom, bez dela Zakona.“ Ovaj odlomak nas naučava da je pojedinac opravdan jedino verom. Hrišćanski lideri reformacije (16.vek) su ovo odlično razumeli. Pažljivo su definisali šta je potrebno za veru da bi bila spasonosna vera, za veru u Isusa koja proglašava pravednost pred Bogom: sadržaj, intelektualni pristanak i lično poverenje.
Sadržaj jeste informacija koja se nalazi u Bibliji. Ovaj sadržaj uključuje činjenicu da Bog postoji, da je ušao u našu istoriju kao Bogočovek Isus Hristos, da je Hristova smrt , vaskrsenje, i vaznesenje ono što je potrebno za večni život. Da bi neko bio izbavljen, mora razumeti ko i šta Isus jeste.
Vernik ne samo da mora biti svestan sadržaja, već takođe mora dati intelektualni pristanak. Biti hrišćanin, znači znati činjenicu da je Isus umro na krstu a zatim verovati da taj čin patnje plaća kaznu za moje grehe i premošćava ambis koji je između Oca i mene. Moj um mora ovo tretirati kao pravi sadržaj vere ukoliko sam pravi vernik. To nas dovodi do centralnog pitanja ličnog poverenja.
Vera i volja
Šta ako imam ispravan sadržaj i ispravno razumevanje u svom umu i šta ako sam voljan da obznanim sve to istina? Da li mi to daje spasonosnu veru? Ne, prema Bibliji. Luka beleži da prva bića koja su prepoznala pravi identitet Isusa nisu bili apostoli. Demoni su probili njegovo prerušavanje i odmah prepoznali da je on Sin Boga Svemogućega. „U sinagogi je bio čovek koji je bio opsednut od nečistog duha. On povika iza glasa: Odlazi. Šta mi imamo s tobom, Isuse Nazarećanine? Zma ko si, Božiji Svetac. Isus mu zapovedi: Umukni i izađi iz njega. Tada ga baci zli duh u sredinu i izađe iz njega, a da mu nije naudio.“ (Luka 4,33-35; uporedi sa Luka 8,28) Iako su prepoznali istinu o Bogu, mrzili su tu istinu. Apostol Jakov koristi ovo da ukaže na razliku između mrtve vere i žive vere. Ovde sarkazam kaplje iz pera apostola: „Ti veruješ da je jedan Bog. Dobro činiš. I đavoli veruju pa dršću. Hošeć li znati, o ludi čoveče, da je vera bez dela mrtva?“ (Jakov 2,19.20) Dati intelektualni pristanak o Božijim stvarima jedino podiže osobu sa nivoa pagana do nivoa demona. To ne približava osobu niti jedan centimetar bliže Božijem carstvu. Satana daje saglasnost činjenici, ali ne poseduje spasonosnu veru. Novi zavet uči da pojedinac mora delovati u skladu sa sadržajem.
Da je ovo otvoren dijalog između hrišćanskih teologa, sigurno bi bilo oprečnih shvatanja i mnogih pitanja. Predstavnici jedne grupe bi prigovarali ovoj formulaciji volje i vere. „Zar ne znate da volja nema nikakve veze sa verom? Niko ne dolazi Hristu u pravoj veri ukoliko ga Sveti Duh ne primora.“ Drugi deo izjave jeste istinit: Grešnik je pobunjenik protiv Hrista podjednako kao i demon. Kasnije ćemo videti zašto otvrdnuta srca zahtevaju nadprirodno delo Božije. Verovanje i delovanje jesu dela u kojima imam udela. Ja sam voljan, ili nema spasenja. Bog interveniše ili ja nikada nisam voljan.
Neko od hrišćana će podignuti svoj glas protiv mene i reći da sam promašio glavnu stvar. Njihov slogan glasi: „Vera je glagol, nije imenica.“ „Mnogo je važnije da pokaže veru kroz ljubav prema Bogu i službu drugima nego da teologizira i stvara konfesije.“
Još jednom, delimično su u pravu. Da bi vera bila prava, moram je primeniti na svoju ličnu situaciju. Međutim, nemojte se voditi u pogrešnu dihotomiju: Biblija moja dela poslušnosti približava sadržaju moje veroispovesti. Mnoštvo crkava i pojedinaca su uvučeni ovim polaritetom da čine velika dela milosrđa dok malo poučavaju o bogu koji je totalno stran Pismu. Neki su otišli toliko daleko da odbacuju osnovne istine i značenje Isusovog rođenja, smrti, vaskrsenja, vaznesenja i gospodarstva. Filantropija nije dovoljna; rad nikada nije zbir vere.
Vera i emocije
Smislena vera ima sadržaj; to uključuje um na jedan ozbiljan način. Još jednom, lični aspekt ostaje, koji generalno možemo nazvati „ljubav.“ Ljubav je nagib naklonosti ili raspolaganje srca prema Hristu; usmeravanje srca prema Hristu. Međutim, ljubav je suviše širok termin; moramo brusiti njenu upotrebu u opisivanju našeg stava prema Bogu.
Psalmista govori sledeće:
„On uživa u Zakonu Gospodnjem, o Zakonu njegovom razmišlja dan i noć.“ (Psalam 1,2)
„Pravednicima koji su u zemlji, plemenitima, ide sva moja ljubav.“ (Psalam 16,3)
„A moja duša neka se raduje u Gospodu, nek se veseli u njegovoj pomoći.“ (Psalam 35,9)
„Nek Gospod bude tvoja radost; on će ispuniti želje srca tvoga.“ (Psalam 37,4)
„I pristupiću k Božjem žrtveniku, k Bogu moje radosti i veselja, i slaviću te uz harfu, Bože, Bože moj.“ (Psalam 43,4)
„Velika su Gospodnja dela, nek o njima razmišljaju svi koji ih ljube.“ (Psalam 111,2)
„Blago čoveku koji se boji Gospoda, koji veoma uživa u zapovestima njegovim.“ (Psalam 112,1)
„U tvojim naredbama naslada je moja, neću zaboraviti tvoje reči. Jer su tvoje upute moja naslada, moji savetnici. Prati me na stazi svojih zapovesti jer u njoj slast nalazim. Tvoji propisi biće moja radost jer ih veoma ljubim. Ja se radujem u tvom Zakonu. Nek me stigne tvoje milosrđe da poživim, jer tvoj Zakon moja je radost. Kad tvoj zakon ne bi bio moja radost, davno bih umro u svojoj žalosti. Teskoba i nevoja me snađoše, al’ zapovesti tvoje moje su veselje. Za tvojim spasenjem čeznem, Gospode, tvoj je Zakon moja naslada.“ (Psalam 119,16.24.35.47.70.77.92.143.174)
Bezbožnik je prema Pismu totalni kontrast: „Ovaj narod me štuje samo usnama, ali njegovo je srce daleko od mene.“ (Matej 15,8; uporedi sa Isaija 29,13) Ljudi vere svoje srce usmeravaju ka Bogu. Stoga, vera je mnogo više od ubeđivanja u istini. Vera voli istinu. Vera je oduševljena u Hristu. Vera – prava vera – voli da uzdiže Hrista u slavljenju.
Vera i sujeverje
Neki dobronamerni pojedinci mešaju biblijsku veru sa elementima sujeverja. Takav stav ozbiljno šteti veri novih hrišćana. Neki propovednici odražavaju, na ovaj ili onaj način, stav: „Dođi Hristu. Bog će ukloniti sve prepreke. Nikada nećeš imati problema.“ Koja osoba u problemu ne bi odgovorila na ovaj poziv? Činjenica: Život nije toliko komplikovan kao kada se upustimo u hodočašće i otkrijemo da se ova igra igra iznova i izvona. U pitanju je manipulacija. Etička pitanja su preteška na osetljivu savest novih vernika. Slabost i stalna borba sa grehom bi trebala da se privede kraju, zar ne? Takvom stresu i pritisku, dodajte i sledeće propovedanje koje vam govori: „Tvoja bolest je od đavola. Bog želi da ga istera napolje odmah. Sve što Bog traži jeste tvoja neosporna vera i moja ruka kao posrednika. Bog nije stvorio svoju decu da bi patila, već da bi napredovala. Vera koja pomera planine daće ti svaku želju srca, ako tražiš verujući. Ti imaš autoritet da svežeš Sataninu silu u svom životu. Učini to u veri, i nikada više nešeć biti povređen.“ Isceljenje i prosperitet nisu Božija namera u „Verujem…“ veri. To nisu Božija obećanja. U stvari, Biblija uvek iznova obećava da će hrišćani mnogo patiti. Patnja nam dozvoljava da delimo u poniznosti i patnji Gospodnjoj. Bol nas čini efikasnijim svedocima i zrelijim ljubiteljima Boga, koji zavise od Njega za svoju snagu. Lažni propovednici su na čelu ljudi i vode ih stranputicom lažnim obećanjima negirajući ove Biblijske činjenice svojim tumačenjem Biblije. Zavedeni otkrivaju da, uprkos svojoj veri, i dalje dele prostor u bolnicama i pogrebnim preduzećima. Ponovo, u pitanju je manipulacija. Oni su napušteni od strane Boga, ali nisu imuni na tragične bolesti i gubitak prosperiteta.
Sujeverje oduzima snagu veri. Sujeverje zaslađuje poziv na patnju koji je deo Hristovog evanđelja. Sujeverje pojeftinjuje cenu sledbeništva. Prava vera poziva na sledbeništvo, na hrabrost, na trpljenje, na rast, na način da se suočimo sa trijumfom nad teškoćama koje nas okružuju u životnom hodočašću.
Vera i dela
Jakovljeva poslanica razlikuje živu veru od mrtve vere. Ova razlika je stvarna razlika između žive i mrtve/lažne vere. Prava vera, uvek i bez izuzetka, ima dela, test poslušnosti. Jakov 2,21-23 citira Avrahamov odgovor na Božiju zapovest o žrtvovanju svog voljenog sina Isaka kao model prave vere (Postanje 22). Jakov piše: „Avraham, naš otac, ne opravda li se delima kad prinese svoga sina Isaka na žrtvenik? Vidiš li da je vera sarađivala s njegovim delima i da se delima usavršila. I ispuni se Pismo koje govori: Avraham poverova Bogu, i uračuna mu se u pravdu. I bi nazvan prijatelj Božji.“ (Jakov 2,21-23) Avraham je opravdan dok njegova dela pokazuju njegovu veru. To ne znači da dobra dela neophodno pokazuju prisutnost spasonosne vere. To znači da gde je prava vera prisutna, dobra dela neminovno i odmah slede. Bez poslušnosti, spasenje je vidno odsutno. Isus je o tome govorio u Jovanu 14,15: „Ako me ljubite, držite moje zapovesti.“
Vernost je reč koja je izbačena iz upotrebe, ali dobro predstavlja ono što je potrebno. Ono što radimo u poslušnosti Hristu pokazuje našu vernost. Naš život treba da karakteriše čuvanje zapovesti. Kroz dug proces sazrevanja, sve više i više usklađujemo svoju volju Hristu. Život Isusa Hrista u Novom zavetu jeste model vernosti. Sveci u Starom zavetu, kao što su Avraham, Mojsije, ili Ilija, jesu primeri vere, ali ovi heroji su relativno mali u odnosu na Isusov standard vernosti Ocu. Isus je rekao: „Moja je hrana to da činim volju onoga koji me je poslao, i da izvršim njegovo delo.“ (Jovan 4,34)
Vera uključuje ispovedanje/priznavanje nego govorenje; u poslednjoj analizi, to je platforma posvećenja svoje volje Bogu. Vera ispunjava sadržaj uma i hvata srce do samoga kraja, do pojave novog života.