Očinstvo Boga je izvor mnogih kontraverzi u hrišćanskoj crkvi. U 18. veku u Americi, unitarijanizam je nastao kao alternativan klasičnom hrišćanstvu. U središtu unitarijanizma jeste ideja o univerzalnom očinstvu Boga i bratstvu celokupnog čovečanstva. Isto univerzalno očinstvo jeste integralni deo liberalnog hrišćanstva 19.veka do danas. Porast antropoloških studija ohrabruje razvoj „nauke komparativnih religija“, koji traži pročišćenje univerzalnih verovanja svetskih religija. Sa takvim osnovnim zajedničkim imeniteljem, religija može biti u stanju ujedinjena, barem konceptualno. Ukoliko je moguće prikazati i pokazati Boga kao Oca celokupnog čovečanstva, onda bi sledilo da su svi ljudi braća i sestre, i niko ne bi mogao tvrditi da poseduje ekskluzivno znaje ili privilegiju od Oca. Takvo jedinstvo pod Ocem zvuči tako dobro, ali je tako pogrešno, jer ono ne odgovara realnosti svetosti Boga ili stanju čovečanstva.
Deca Abrahamova, deca gneva
Novi zavet govori o Bogu kao Ocu na dva načina. U širem smislu, Bog je Otac celokupnog stvarstva. Pavle, na Marsovom brdu, aludira na univerzalno očinstvo Boga kada kaže: „On je od jednoga stvorio sav ljudski rod i rasporedio ga po svoj zemaljskoj površini; postavio je određena vremena i granice za prebivanje ljudi, da traže Boga, ne bi li ga kako napipali i napli, premda nije daleko ni od jednoga od nas. Jer u njemu živimo, mičemo se i jesmo, kao što i neki od vaših pesnika rekoše: `Njegov smo rod.v“ (Dela 17,26-28)
Pavle obznanjuje da je čovečanstvo izdanak Boga u smislu da svi zavisimo od Boga za svoje poreklo i nastavak postojanja. Kao Stvoritelj, Bog je konačni praotac. Takođe, Bog daje svoju zajedničku milost slobodno. Njegova kiša pada na pravedne kao i na nepravedne (Matej 5,45).
Pa ipak, Biblija govori da zvati Boga Ocem uključuje daleko više od priznavanje njegove moći stvaranja ili njegove kontrole nad univerzumom. Prvenstveno, to se odnosi na lični odnos koji se ne predpostavlja van odnosa sa Hristom. Pitanje posinjenja i očinstva je kritično i olujno pitanje za Isusa i njegove savremenike. Da bi izbegli optužnicu i kaznu koju je Isus doneo protiv njihovog ropstva grehu, jevreji su apelovali na njihov odnos sa patrijarsima. Bog je dao Avrahamu svoje zavetno obećanje. Isusovi savremenici su tvrdili da je Avraham njihov otac. Međutim, Isus im je na to odgovorio:
„Odvratiše mu: ‘Otac je naš Avraham.’ Isus im reče: ‘Ako ste Avrahamova deca, onda činite Avrahamova dela. Ali vi sad gledate da ubijete mene, čoveka, koji sam vam govorio istinu što sam je čuo od Boga. Tako Avraham nije činio. Vi činite dela svoga oca.’ Tada mu rekoše: ‘Mi smo rođeni iz preljuba; imamo jednoga oca, Boga.’ Isus im odvrati: ‘Kad bi Bog bio vaš otac, vi biste ljubili mene; jer ja od Boga izađoh i dođoh. Ne dođoh sam od sebe, nego me on posla. Zašto ne razumete moga govora? Jer ne možete moje reči slušati. Vi imate đavola za oca i hoćete da činite po željama svojega oca. On je bio ubica ljudi od početka. On nije bio utvrđen u istini, jer nema istine u nama. Kad govori laž, svoje govori. Jer je lažac i otac laži.“ (Jovan 8,39-44)
Isus jasno negira univerzalni unutrašnji trag u Bogu. Posinjenje je neodvojivo u odnosu na poslušnost. Mi smo deca onih koje volimo i služimo. Poštovati Oca znači poštovani Sina. Proglasiti Boga kao Oca i u isto vreme odricati se Sina znači promašiti celokupnu tačku biblijskog očinstva. Isus je rekao, „Ko ne poštuje Sina, ne poštuje Oca koji ga je poslao.“ (Jovan 5,23) Takva uska isključivost je bila skandalozna za jevreje, ali je skandalozna i u naše vreme. Biblija o posinjenju ne govori u biološkim terminima. Postoji jasno implicirana duhovna razlika između sinova svetlosti i sinova tame. Mi se ne rađamo kao deca Božija. To je bila Izrailjska smrtna greška da pretpostavke automatsko privrženost i zajedništvo u odnosu sa Bogom na temelju genealogije. Posinjenje (sinovstvo) dolazi kroz veru, ne kroz genetiku. „U takvim prestupima i gresima i mi smo svi nekad živeli po željama svojega tela, čineći prohteve tela i sledeći telesne porive, i bili smo po naravi deca srdžbe, kao i ostali.“ (Efescima 2,3)
Duhovni sinovi i kćeri
Nikodem je bio zbunjen. Duhovni vođa jevrejskog naroda, u Isusu je video dimenziju znanja o Bogu koja mu je, zajedno sa svojim kolegama iz Sinedriona, nedostajala. Sada, noću, pod okriljem palestinskih lampi, u obskurnom jerusalimskom domu, Nikodem je pod tenzijom dok čita Isusov izraz lica. Da li je on (Isus) ozbiljan? Da li je nešto skriveno u Isusovim rečima o rođenju, da li je to nešto novo što je Nikodem propustio? Isus je rekao: „Zaista, zaista kažem ti: Ako se ko ne rodi ponovo, ne može videti Božjega carstva. Nikodem ga upita: Kako se može čovek roditi ponovo, kad je već star? Može li po drugi put ući u utrobu svoje majke i opet se roditi? Isus odgovori: Zaista, zaista kažem ti: Ako se ko ne preporodi vodom i Duhom, ne može ući u Božije carstvo. Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je.“ (Jovan 3,3-6) Isus se prema posinjenju odnosi kao prema radikalnom duhovnom prestrojavanju, radikalno kao kada beba izlazi iz materice – regeneracija. Posinjenje nije automatsko, već dolazi kroz delo Svetoga Duha. „A svima koji ga primiše dade moć da budu deca Božija. Onima koji veruju u ime njegovo, koji nisu rođeni od krvi, ni od telesne volje, ni od muževlje volje, nego od Boga.“ (Jovan 1,12.13) Ovu regeneraciju nije moguće postići ljudskim naporima, nasleđem, ili uspehom. Jedino silom Duha mi postajemo deca Božija. Ovo je jasnije izraženo u Pavlovom pisanju o posinjenju u Rimljanima 8: „Jer koji se vladaju po Duhu Božjemu, oni su sinovi Božji. Niste naime primii duha ropstva da biste se opet bojali, nego ste primili Duha posinstva u kojem vapimo: Aba, Oče! Taj Duh svedoči našemu duhu da smo deca Božja. A kad smo deca, i baštinici smo: baštinici Božji i subaštinici Hristovi, jer ako s njime trpimo, bićemo s njime i proslavljeni.“ (14-17)
Kada je Isus poučavao svoje učenike da se obraćaju Bogu u molitvi sa Oče naš, on je podelio jedinstvenu privilegiju sa svojim prijateljima. U reči Otac nalazi se Božija očinska ljubav i briga za nas. Kada nazivamo Boga Ocem, mi mu ne dajemo samo hvalu i čast, već i priznajemo njegovu vlast nad nama.
Ovaj odnos je moćna vertikalna veza između vernika i Boga. Druga snažna horizontalna povezanost veže međusobno verujuće. Ovo je čudnovato novo porodično stablo. Mi smo u vezi sa svim drugim ljudima u svetu, kao susedi, ali bratstvo dolazi samo kroz odnos sa Hristom.[1] Samo Hristos je Sin Božiji u konačnom smislu. On je „jedinorođeni.“ Ali u njemu mi smo posvojeni u porodici Božijoj. Mi smo braća i sestre sa svim ostalim usvojenom braćom i sestrama koji su sjedinjeni u Hristu. Možemo biti podeljeni teološki. Možda ne želimo biti u duhovnom srodstvu sa nekim od tih ljudi. Ali ako je isti Duh podeljen sa svima, bratstvo postoji. Mi ne možemo birati svoje duhovne rođake.
Svemogući
Izrailjicam je Bog bio poznat kao Svemoguć. To što nije samo Moćni već Svemoćni razlikuje ga od lažnih paganskih bogova. Svoju moć proteže nad celokupnim stvarstvom. On nije bog oluje, iako je oluja dokaz njegove ogromne sile. On nije bog plodnosti, iako je u kontroli sezonskih promena. On nije bog rata kao Mars, ali niti jedna armija ne može stojati nasuprot njemu. On je sve-moćan.
Kada su Božiji atributi inventarisani, obično je obisan kao sveznajući (sve zna) i svemoguć (sve moćan). Božija svemogućnost bila je meta mnogih mladih teologa, koji su želeli da zapanje svoje profesore sa navodno nerešivim pitanjem: Da li može Bog napraviti toliko veliku stenu da je ne može pomeriti?
Deluje kao ozbiljno teološko pitanje, zar ne? Ukoliko odgovorimo pozitivno, zaštitićemo Božiju svemogućnost sa jednom rukom dok ćemo je drugom rukom ukloniti, jer eto, postoji nešto što Bog ne može, a to je, da pomeri stenu. Ako odgovorimo negativno na postavljeno pitanje, i dalje govorimo da postoji nešto što Bog ne može da uradi, naime, da stvori stenu. Ili imamo grešku u osnovnoj pretpostavci: da svemogućnost znači da Bog može da učini bilo šta. Sama reč, doslovno znači „omni“ (sve) i „potence“ (moć ili sposobnost). Sledi primer kako nas apstraktni termini mogu uvesti u opasne, tj., tople teološke vode. Reč svemoć nikada nije trebala da sugeriše da Bog može da uradi sve. Pismo jasno govori o određenim stvarim koje Bog ne može da uradi. Rečeno nam je:
1.On je večni izvor života, stoga, On ne može da umre (Jeremija 10,10; Jovan 5,16)
2.On ne može biti nesavršen (2 Samuilova 22,31; Matej 5,46)
3.On ne može da vrati svoju reč ili promeni svoje planove (Psalam 33,11; Isaija 46,10, Jakov 1,17)
4.On ne može lagati (Tit 1,2; Jevrejima 6,18)
Ako Bog može činiti navedene stvari, On ne bi bio Bog, a Bog ne može ne biti Bog. On ne može delovati nasuprot svoje prirode. Ovo nije ograničenje nametnutno Bogu njegovim stvaranjem, već unutrašnjim suštinskim ograničenjem. Kada pojam svemogućnosti razumemo u odgovarajućem teološkom smislu, problem koji imamo sa pitanjem o stvaranju stene jednostavno nestaje.
Svemogućnost jednostavno znači da Bog jeste u kontroli svog stvarstva i da vrši vlast nad njim. A to je, svemogućnost ne opisuje Božiju prirodu toliko koliko njegov odnos sa stvarstvom. Ako to tako shvatimo, onda je odgovor na „nerešivo pitanje“ očigledan. Ne! Bog ne može stvoriti stenu tako veliku da je ne može pomeriti. Reći da može stvoriti takvu stenu, znači reći da postoji deo stvarstva koje je van obima Božije kontrole. To bi poricalo njegovu svemoć. Reći da Bog ne može stvoriti takvu stenu ne znači poreći njegovu svemoć, već je potvrditi.
El Šadaj
Jedno od posebnih imena koje su Izrailjci upotrebljavali za Bog jeste blisko povezano sa njegovom svemogućom silom. Ime El Šadaj datira iz doba patrijaraha. Lingvistički ono dolazi od jevrejskog glagola koji znači „nadvladati“ ili „uništiti.“ Neki skolari nalaze njegovo poreklo u rečima „gromovnik“ ili „Onaj koji nadjačava.“[2] Njegova česta upotreba u biblijskoj knjizi Jov daje uverljivost ovom stavu. Jov je preplavljen silom Božijom (videti poglavlja 38-42). Sila Božija se otkriva nad svima koji bi ga svrgnuli. Psalmista slika samit svetskih sila koji ulaze u zaveru protiv Boga: „Zašto se bune puci i narodi kuju lude naume? Skupljaju se zemaljski vladari, i knezovi većaju među sobom protiv Gospoda i njegova Pomazanika: Rastrgnimo njihove okove i zbacimo sa sebe njihov jaram.“ (Psalam 2,1-3)
Božiji odgovor ovim kombinovanim silama ujedinjenih protiv njega jeste smeh. „Onaj koji stoluje na nebu, smeje se, Gospod im se podruguje.“ (Psalam 2,4) Ukupne ljudske snage ujedinjene protiv Boga su poput „miša koji riče.“ Ludost ljudi u svom ratu protiv Boga je uparena jedino njihovom arogancijom. Na drugom mestu psalmist objavljuje: „Pobunili se narodi, zaljuljala se kraljevstva. On zagrmi svojim glasom i zadrhta zemlja.“ (Psalam 46,6) Jedna reč sa Božijih usana je dovoljan da otopi zemlju!
Drevni Izrailjci su gledali na ove slike o Božijoj sili ne kao slike božanske tiranije ili proizvoljnog vladara. To je bila njihova najveća nada. Bog Izrailjski nije impotentan (slab), već je sebe obznanio kao Kralja slave: „Uzdignite, vrata, svoje nadvratnike, uzdignite se i vi, pastari ulazi, da uđe kralj slave. Ko je taj kralj slave? Jaki i snažni Gospod, moćni Gospod u boju. Uzdignite, vrata, svoje nadvratnike, uzdignite se i vi, pastari ulazi, da uđe kralj slave. Ko je taj kralj slave? Gospod nad vojskama, on je kralj slave.“ (Psalam 24,7-10)