Novi zavet na pakao gledao kao na konačno prebivalište osuđenih na večnu kaznu na poslednjem sudu (Matej 25,41-46; Otkrivenje 20,11-15). Opisan je kao mesto tame i ognja (Juda 7,13), „škrguta zubi“ (Matej 8,12; 13,42.50; 22,13; 24,51; 25,30), ili mesto uništenja (2.Solunjanima 1,7-9; 2.Petrova 3,7; 1.Solunjanima 5,3) i mučenja (Otkrivenje 20,10; Luka 16,23). Ovi termini su najverovatnije simbolični pre nego doslovni, ali, ako ništa drugo, realnost će biti daleko strašnija od simbola. Novozavetno učenje o paklu ima za cilj da nas zaprepasti i ispuni nas užasom, ubeđujući nas da, iako će raj biti mnogo bolji nego što možemo zamisliti, pakao će biti daleko godi nego što možemo sanjati. Ovo su večna pitanja sa kojima se relano moramo suočiti.
Pakao nije toliko odsustvo Boga, kao posledica njegovog gnjeva i nezadovoljstva. Bog je kao oganj (Jevrejima 12,29), i Njegova pravedna osuda za prkošenje Njemu i vezanost za grehe koje On osuđuje, biće isustvo u paklu (Rimljanima 2,6.8.9.12). Prema Svetome pismu, pakao je bezkrajan (Juda 13; Otkrivenje 20,10). Ne postoji svetopisamski nalog za spekulisanje o „drugoj prilici“ nakon smrti, ili poništavanje bezbožnika u nekoj fazi.
Oni koji su u paklu shvataju da su sami osuđeni na boravak u njemu jer imaju ljubav prema tami više nego prema svetlu, odbijajući da imaju svog Tvorca za Gospoda. Oni su preferirali samougađanje greha, odbijajući činjenicu da ih je Bog stvorio (Jovan 3,18-21; Rimljanima 1,18.24.26.28.32; 2,8; 2.Solunjanima 2,9-11). Opšte otkrivenje suočava svakoga sa dokazima o Bogu, i sa tog pogleda, pakao ima osnovu u Božijem poštovanju ljudskog izbora. Svi primaju ono što izaberu, bilo da budu sa Bogom zauvek, ili da budu bez Njega. Oni koji su u paklu znaće, ne samo da su ga zaslužili zbog onoga što su činili, već i zbog toga što su ga u svojim srcima odabrali.
Svrha svetopisamskog učenja o paklu jeste da nas okrene prema spasonosnoj Hristovoj milosti sa zahvalnošću (Matej 5,29.30; 13,48-50). Iz tog razloga Božija opomena je milostiva jer „nije mu milo da umre bezbožnik, nego da se vrati sa svoga puta i da živi.“ (Jezekilj 33,11)