HRISTOVO samoprinošenje iz ljubavi predstavlja ‘otkup’ za ‘iskupljenje’ smrti svakoga čoveka. Još iz vremena prve apostolske zajednice Crkva pokušava da iskaže i opiše iskustvo spasenja koje nam je darovala Hristova smrt. Prinuđena je da se koristi prizorima i kategorijama našeg svakodnevnog života i pored toga što je svakodnevnica našeg života potčinjena padu. Prema tome, da bismo shvatili to što Crkva želi da naznai kroz slike našeg iskustva palih ljudi, potrebno je da se, koliko je to moguće, oslobodimo od svakog individuocentričnog tumačenja, racionalizma i utilitarizma, odnosno od svih elemenata koji sputavaju život.
Dakle, reč je o ‘usinovljenju’, o ‘pomirenju’, o ‘otkupu’, o ‘iskupljenju’ i o ‘opravdanju’. U našem svakodnevnom životu ovi pojmovi uglavnom su potčinjeni naravi trgovinsko-poslovnih odnosa, individualne rehabilitacije i subjektivne osiguranosti. Crkva, međutim, uz pomoć tih istih pojmova hoće da ukaže na požrtvovanu ljubav Boga prema čoveku, na ponovno uspostavljanje tvarnoga u životvorni odnos sa netvarnim, na odricanje od egzistencijalne autonomije individualnosti i na crpljenje života iz zajednice ljubavi. Veoma je značajno, dakle, kako ćemo shvatiti ove pojmove: u onom značenju koje imaju posle pada ili u njihovoj eklisiološkoj perspektivi.
Tumačenje crkvene istorije o uništavanju smrti Krstom Hristovim pojavilo se na Zapadu već od prvih vekova i postepeno je preovladavalo u njegovoj duhovnoj klimi. Tertulijan, Avgustin, Anselmo i Toma Akvinski predstavljaju stupnjeve u formiranju i nametanju toga tumačenja, koje je konačno proglašeno za zvanično učenje zapadne Crkve na Tridentskom saboru (1545-1563). Radi se, zapravo, o juridističkom tumačenju biblijskih predstava o ‘otkupu’ koji je Hristos prineo svojom krsnomo smrću, da bi tako ‘iskupio’ čovečanstvo iz ropstva i potčinjenosti grehu i smrti – ovakvo tumačenje prilagođeno je ostrašćenom iskustvu čoveka posle pada.
Saglasno sa ovakvim tumačenjem, čovečanski greh predstavlja narušavanje i prestup božanskom ‘pravnog poretka’ a istovremeno i uvredu časti i veličanstva Božijeg. Veličina krivice za to narušavanje i uvredu meri se veličinom dostojanstva uvređenoga – kao i kod ljudskoga prava. Prema tome, beskonačna veličanstvenost i pravednost Božja zahtevala je i beskonačno veliku nadoknadu za umilostivljenje. Ograničeni čovek, međutim, nije mogao da pruži takvu beskonačnu nadoknadu. čak i kad bi se celokupno čovečanstvo žrtvovalo radi zadovoljenja božanske pravednosti. Zato je Sam Bog uzeo na sebe da, u Ličnosti Svoga Sina, isplati taj beskonačni otkup radi zadovoljenja Svoje pravednosti. Hristos je kažnjen krsnom smrću umesto grešnoga čovečanstva, a istovremeno i da bi grešno čovečanstvo time skunilo sa sebe krivicu. I kasnije, u učenju Lutera i Kalvina, Hristovom krsnom žrtvom ne zadovoljava se samo božanska pravednost nego se umilostivljuje i gnev Božji.
Ova teorija slobodu Njegove ljubavi potčinjava neumoljivoj nužnosti nekakve egocentrične i surove pravednosti koaj sadistički zahteva zadovoljenje. Na taj način Bog Crkve se, od Oca i ‘bezumnog ljubitelja’ čoveka, pretvara u nemilosrdnog sudiju i pretećeg kaznitelja čija se pravednost zadovoljava (pi mišljenju Avgustina) time što gleda grešnike kako se pate u paklu.
Uzastopni talasi ateizma u duhovnom životu Zapada tokom poslednjih vekova, kao i revolucionarne eksplozije oslobođenja od ‘Boga sadiste’ u rimskoj juridičkoj tradiciji, u bliskoj su vezi sa teorijom o ‘zadovoljenju božanske pravednosti Hristovom krsnom smrću’-kao što je u ljudskoj svesti hrišćanska istina povezana sa neizlečivim kompleksima krivice. Ova teorija izopačuje crkveni smisao greha i shvata ga kao čovekov promašaj i neuspeh; drugim renjčima, tumači ga kao pravni prestup i kao odstupaanje dostojno kazne, kao vinovnika egocentrične krivice i povod za isto tako egocentrično opravdanje. Jer, psihičkim mehanizmima paloga čoveka potrebna je čak i kriica i često je izazivaju, sa ciljem da kroz nekakvo objektivno i neosporno ‘iskupljenje’ ostvare egocentrično zadovoljenje individualnog ‘opravdanja’. Shema ‘krivica – iskupljenje – opravdanje’ tipičan je simptom svake ‘prirodne religije’, odnosno izraz ljudske psihe koja odbija da se odrekne individuocentičnog tumačenja postojanja i pokušava da pobedi smrt svojim dostignućima dostojnim nagrade, makar ona bila potkrepljen odgovarajućom vrednošću nekog transcedentalnog ‘otkupa’.
Tako se Crkva pretvara u moralističu religiju, poslušnicu individualno samoutvrđenja čoveka. Krst Hristov prestaje da ovaploćuje i da otkriva srž Jevanđelja spasenja: odricanje od samoživota da bi se ostvario život; prihvatanje smrti sa ciljem da se slomi i poslednje egzistencijalno protivljenje subjektivnosti i da se postojanje crpi ne iz tvarne prirode nego iz ličnog odnosa sa Bogom Ocem, Davaocem života.
Ako je Krst Hristov postao prevashodni simvol Crkve, vidljivi izraz i projava vere hrišćana, to nije zato da bi on jednostavno podsećao na stradanje Bogočoveka i na plaćanje dostojne cene razgnevljenoj pravednosti Božijoj. Hrišćani svoje telo zapečaćuju snakom krsta, objavljujući tako dobrovoljno samoodricanje od individualne samostalnosti i žrtvfeno prinošenje života volji Očevoj. Sve što je vidljivo, sve ono što nam preko individualnih čula postaje dostupno, svako znanje koje stičemo svojim individualnim rasuđivanjem, sve ono što izgleda da nam se potčinjava zbog naših indovidualnih sposobnosti, sve to treba razapeti na krst i pogrepski, odnosno, umrtviti kao invidivualne potvrde i oklope našega ja, da bi oen time funkcionisale kao ljubavni (erosni) odnos i samoprevazilaženje.
Zbog toga hrišćani zapečaćuju svoje telo znakom krsta ne samo kada se mole, nego kada pristupaju bilo kojoj stvari: Hleb jedući, Čašu ispijajući; pri ulasku, pri izlasku..pred posteljom i usjaući sa nje. Svaka etapa i svaki vid svakodnevnog života zapečaćuje se znakom životvorne smrti, znakom pokornosi volji Oče voj, volji života. Jer, krst nije znak uspomene i senimentalističkog ili moralnopoučnog podsećanja, nego simvol i objava saobrazovanja sa Hristovim načinom postojanja kao načinom života; kao ukazanje na život koji preporučuje Crkva i kao nadanje vernika, potvrđujući njihov ulazak u zemlju živih.
Slava Presvetoj Trojici: Ocu, Sinu i Duhu Svetom. Kako je bilo na početku tako i sada i u vekove vekova. Amin.