Dok je u XVI veku bila na kontinentu reformacija u jeku, došlo je do nje i u Engleskoj. No u neobičnom obliku i na neobičan način. Bilo je to za vlade kralja Henrika VIII koji je inače krvavo suzbijao prodiranje reformacije u svoju zemlju. Taj vladar je zatražio od pape razvod svoga braka, no nije ga dobio. To mu je bilo dosta da prekine veze sa Rimom. Proglasio je, uz pristanak parlamenta, da je u Engleskoj starešina crkve vladar, a ne papa. Sveštenici i činovnici su morali položiti zakletvu na to vladarsko vrhovništvo – supremaciju. Ko to nije učinio bio je ili prognan ili pogubljen (Tomas Mor). Inače nije ništa dirao ni u ustrojstvu Rimske crkve ni u njenom učenju i načinu bogosluženja. Štaviše, svojim “krvavim statutom” je branio sve one tačke rimokatoličke vere na koje se reformacija bila okomila. – To je osnov anglikanske državne crkve sa vladarem na čelu.
Odmah posle Henrika usvojila je anglikanska crkva umerenu Kalvinovu dogmatiku, u kojoj je najvažnije i ujedno najpogrešnije učenje o sv. pričesti. No mada po Luteru i Kalvinu ne može biti ni govora o sveštenstvu, anglikanska crkva je zadržala i sveštenike i episkope. Marija Stjuart je pokušala da rimokatoličku veru opet učini državnom, no nije uspela. Njena sestra po ocu Elizabeta (1558-1603) učvrstila je anglikansku crkvu i proterala rimsko sveštenstvo. Učenje i ustrojstvo anglikanske crkve ušlo je za njene vlade (1559) u osnovne državne zakone u kojima je i danas (obredna knjiga).
Takva anglikanska crkva, sa vladarom na čelu, jeste, dakle, nešto srednje između rimokatoličke i protestantske. Katoličkoj liči po jerarhiji i nekim obredima, a protestantska je po nekim dogmama, naročito po dogmi o tajni pričešća i po tome što ne priznaje papsku vlast.
Veliki broj državljana, koji su bili kalvinisti, nije prihvatio tu crkvenu i versku mešavinu. Oni su hteli crkvu čistu od papskog kvasca i zato se zovu puritanci, čistunci. Elizabeta ih je oštro progonila.
Nisu je prihvatili ni Irci koji su ostali rimokatolici. No Englezi su im naturili anglikansku jerarhiju, koju su Irci morali plaćati uz svoju. Oduzeli su im pravo na vlasništvo zemlje, pravo na škole i građanska prava. Neka od tih ograničenja su trajala do XIX veka.
Anglikanska crkva imala je od XVII veka nekoliko važnih pokreta u svome krilu. Takav je pokret, štaviše stranka, visoka crkva. Kod njenih članova je živa čežnja za starom rimokatoličkom crkvom. Oni naročito naglašavaju episkopsku vlast i uvode sve više rimokatoličkih obreda. Spolja se i ne razlikuju od rimokatolika. Mnogi njeni sveštenici su u novije vreme prešli u Rimsku crkvu. Postoji tamo i niska crkva ili evangelička stranka koja, kao ustuk visokoj crkvi, naginje kalvinovcima i nema obreda. Najzad uz visoku i nisku crkvu u anglikanskoj državnoj crkvi postoji i široka crkva. Tako se zove jedna crkvena i bogoslovska struja, koja misli da je glavni zadatak crkve: rad u društvu u hrišćanskom duhu. Polaže veliku važnost na nauku.
Važan je pokret iz XVIII veka metodizam [methodus (vitae) = način (života)]. Ispočetka se nije delio od anglikanske crkve, nego se borio za življi verski i moralni život među njenim članovima. Kada se u XIX v. iz nje izdvojio, poveo je sa sobom do osam miliona članova. Danas metodiste šire svoje učenje po celom svetu, pa i kod nas.
Polovinom XIX veka izišao je iz metodičkih krugova vrlo jak versko-društveni pokret vojska spasa (gen. Booth) za borbu protiv đavola, tj. protiv poroka. Vojska spasa diže pale ljude i žene u red poštenih i pobožnih ljudi i žena. To društvo je neobično ugledno u domovini i na kontinentu gde se raširilo. Uređenje mu je čisto vojničko: na čelu general, pod njim viši i niži oficiri i vojska. U javnosti se pojavljuju uniformisani sa bučnom muzikom.
Anglikanska crkva traži dodira sa pravoslavnom od početka XVIII v. do naših dana.