Ta reč označava pogrešno ili jednostrano shvatanje bilo koje hrišćanske dogmatske istine. Takva pogrešna shvatanja o Bogu, Spasitelju i sl. nalaze se već u prvom periodu. Spominju ih već apostoli i bore se protiv njih. Do takvog pogrešnog shvatanja hrišćanskih istina došlo se uglavnom ovako: mnogim filozofski obrazovanim ljudima svidelo se hrišćanstvo i prešli su u njega. No neki su ostali kod svojih filozofskih nazora o pitanjima na koja odgovara i hrišćanska nauka i filozofija i mitologija njihove stare vere. Takva su pitanja: šta je zapravo Bog, šta je i od kuda je ovaj svet, otkud da ima zla u svetu i sl. Ne mogavši se otresti svojih filozofskih i mitoloških odgovora na ta pitanja, oni su hrišćansko učenje o svemu tome prilagođavali i doterivali, pogrešno i slikovito tumačili, dok ga nisu doveli u sklad sa svojim pravim mišljenjem. Naravno, njihova je filozofija pri tome ostala uglavnom cela, a hrišćansko učenje je oštećeno. Takvi su za sebe govorili da oni imaju pravo i potpuno poznavanje vere – gnozis, a ostali da još nisu dorasli do pravog razumevanja. Zovu se gnostici.
U prvom periodu ima gnostika najrazličitijih pravaca, već prema tome iz koje su filozofske škole koji i koji im se mitovi svide. Uglavnom se svi slažu u tome što ne priznaju važnost Staroga zaveta, a Novi tumače slikovito i kako im treba. Večnost priznaju ne samo Bogu nego i materiji koju smatraju za zlu. Uče da između Boga i sveta postoje posredna bića – eoni. Među eonima je i Hristos. Neki od gnostika su živeli asketski, a neki razbludno.
Glavni gnostici bili su Valentin iz Egipta i Markion, bogati lađar iz Ponta koji je pokušao da unese svoje misli u rimsku opštinu. On je iz nje isključen i vraćen mu je njegov bogati novčani dar.
Druga jeres koja je nastala u to doba mešanja religija jeste manihejstvo, nazvano po svome osnivaču Persijancu – Mani. U manihejstvu su smešane najrazličitije istočne vere sa gnozisom i ponečim iz hrišćanstva. Osnova mu je verski dualizam koji priznaje dva osnovna načela: svetlost i tamu; borba svetlosti i tame sačinjava istoriju svega sveta i čoveka.
Osim tih jeresi širih osnova postojale su i manje, kao antitrinitarstvo, koje nije priznavalo tri lica u Bogu. Naziv otac, sin i duh smatrali su raznim imenima jednog istog lica Božjeg.