Nakon toga kralj Sodoma rekao je Avramu: ‘Meni daj ljude, a blago zadrži za sebe.’ Tada je Avram odgovorio kralju Sodoma: ‘Podignite ruke zaklinjem se Jahvi, Svevišnjem Bogu, Stvoritelju neba i zemlje, da neću uzeti ništa od onoga što je tvoje, ni konca, ni remena, na sandalama, da ne kažeš: ‘Ja sam obogatio Avrama.’ Neću ništa! Samo ono što su mladići već pojeli, i deo za ljude koji su išli sa mnom, za Anira, Eskola i Mamriju – oni neka uzmu svoj deo.’ Postanak 14,21-24.
Kada se počelo deliti Avram ne prima ništa, osim za trojicu svojih prvoklasnik boraca: Anira, Eskola i Mamriju. Neka njima pripadne ono što im po pravdi sleduje. Ovde se vidi sva Avramova upotreba umno-fizičke sposobnosti, a kudikamo više njegova religiozna snaga i moralna pobeda. Ovo je prava herojska epopeja. Avram samo ponavlja: Bog je moje bogatstvo, a ne nesigurna suzna dolina. Bog je moja zemlja, a ne sodoma. Bog je moj ‘plen’ a ne ratne pljačke. Ja živim od Božijih obećanja, i od svake reči što izlazi iz usta Božijih, a ne od zemaljkog zelenila i natapanja. Ja se uzdam u svemogućeg Boga a ne nadam se spasenju od naoružane konjice. Meni je prijatelj Bog, a ne zemaljski saveznici i silnici. Ja živim od tog prijateljstva, a ne od neprincipijelnih koalicija s ljudima. Meni je Bog sve moje.’
Avrama je uzor u oslobađanju ne toliko sinovca Lota, koliko od Lotovog glavnog greha pohlepe, od njegove prirodne borbe za prolaznim uživanjima, za privremenom radošću, za telesnim rastinjem i bujnim zelenilom, za zemaljskom nesigurnom srećom. Avram se ne uzda u materijalni svet. On očekuje Božiju trajnu, dnevnu, milostivu plodnost, trajnu sreću. Ako nešto ne dolazi iz Božije ruke, ne treba mi, kaže Avram, otac naše vere.
Da mihi animas. Latinski prevod rečenice sodomsko kralja Bere glasi u Vulgati: Da mihi animas, substantiam tolle tibi (Postanak 14,21). Daj meni ljude, živa bića, odnosno duše, a ostali sadržaj uzmi ti za sebe. Ta je fraza nakada i neretko uzimana kao moto od strane mladih sveštenika. Mladi bogslov u bogosloviji oduševljen dušama. Samo dušama: Da mihi animas. A često i žestoko iz bogoslovskih klupa kritikuje svog sveštenika što se uhvatio za substantiam, materialia, cetera. U bogosloviji velikodušan kritizer na sve strane, a na parahiji malodušan maloveran. Iz bogoslovije napada sveštenika, a kada je došao na parohiju nije mogao izdržati ni godunu dana. Vidiš li da nije sin Avramove vere, Avramovog pouzdanja u Božiji raspored.
Ne znam ko je onako velemajstorski u tri rečenice prikazao svu beskrajnu i večnu vrednost naše duše nasuprot prolaznom telu našem kao što je to učinio Gospod naš Isus Hristos. Tri rečenice na kojima počiva religija, vera, službe, i svakid uhovni život.
Prvo: odricanje od ovoga sveta. ‘Jer šta vredi čoveku ako dobije ceo svet, a izgubi život? Ili šta čovek može dati u zmaneu za svoj život?’ (Matej 16,26). Gospod Isus u svojoj poruci kaže: sav svet sa svim svojim civilizacijskim i tehničkim dostignućima nije uopšte uporediv s ljudskim životom, onim trajnim, duhovnim, besmrtnim, večnim životom. I zato se ni sav materijalni svet ne može i ne sme zameniti za jednu dušu koja je stvorena za srećnu večnost. Duša nema poređenja sa bogatsvom ovoga sveta, s njegovim ekonomijama, politikama i bankama koje preko noži jednostavno bankrotiraju. Samo dožive moždani udar pao sistem. I u šta si investirao svojih 50 ili 70 godina života, svoje poštenje, svoju dušu i svoju večnost? Gde ti je bilo srce i gde ti je bilo blago? Odlazeći s ovoga sveta čovek ne nosi doslovno ništa, osim duše, prazne ili pune dobrim delima. Sav svet, koji je grabio i za kojim se gubio, ostavlja iza sebe, a sam se pojavljuje na sudu Božijem s onim što je drugima dao i pomogao: golog zaodenuo, gladnoga nahranio, stranca primio, neukog poučio, posvađane pomirio…
Drugo: odricanje od svoga tela. ‘Jer ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga.’ (Matej 16,25) Nekada čak i neki vernici znaju ovako reći: ‘Kao što je slavni Isus rekao: Nemoj sebe pogubiti zbog mene.’ To Isus nikada nije kazao. On je sasvim suprotno formulisao. ‘Ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga.’ Ovde Isus govori o životu u poimanju ljudskoga tela, jer čovek sve preduzima da samo telu ugodi, da mu služi, robuje, da njegovu propadljivost učini nepropadljivom. Da li je u tome sva ljudska briga oko zemnoga života odnosno telesnoga, koji želimo spasiti ne samo od bolesti, nego i od same smrti, kojemu želimo podilaziti na svaki način, a lično udovoljavajući telesnim strastima bez obzira koliko je grešno. Kakva duša, kakve li duhovne vrednosti. Ponaša se kao da postoji samo telo, i tom se telu treba klanjati i njemu sve podrediti: i razum, i slobodu, i večnost, i spasenje. Čoveče, vidiš li da telo ode nakon određenog vremena, da ga crkvi rascrvotočiše u nekoliko dana, a osta samo kostru kao jedini ovozemaljski identitet? Nigde strasti ni od strasti traga. Kuda će ti duša?
Treće: odricanje od svoga ja. ‘Tada Isus reče svojim učenicima: ‘Ako neko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme svoj krst i ide za mnom.’ (Matej 16,24) Da li je to odricanje od sebe, od svoje umišljenosti, oholosti, od onoga sebičnog uverenja da samo ja imam pravo? Da moja misao i volja mora pobediti? Čovek ne upoređuje svoje pravo s pravom drugih, s višima od sebe, s Crkvom iznad sebe, s Bogom na nebu, nego sebe stavlja u centar društva i sveta.
Upitajmo se u razmatranju pred samima sobom i pred Bogom: Da li smo došli u bogosloviju, u sveštenstvo da budemo pravi prijatelji Isusovi ili pazimo samo na svoje četiri velika nagona – strah i žeđ, glad i seks? ‘Više vas ne zovem slugama…, već prijateljima’ (Jovan 15,15), govori Isus. Kako ne veruješ da će ti prijateljstvo s Isusom biti nezmerno veće blago od svega zemaljskog sjaja, od komfora i standarda? Kako ne veruješ da te Isus oslobađa svih strahova, zavisti, pohlepe, od carstva ljudske bede, fizičke i moralne? Jače je prijateljstvo s Isusovm nego sve naše substancije, obmane i mane.
Zaključak: Nije čovek isključivi kovač svoej sreće. A još manje tuđe sreće i sudbine. A najmanje je kovač opšte istorije. Ima Jedan Istiniti koji je neizmerno iznad Avrama i Lota, izned svih levih i desnih careva, iznad svih nas i iznad svete Crkve. Njegove su animae ili duše, njegovi su pašnjaci, sodomske njive i vinogradi, njegov je narod u sodomsko-govorskoj dolini, njegova su sva blaga i bogatstva ovoga i onoga sveta. On bogatstvo daje i oduzima. on nas upozorava da su važnije duše nego sva blaga ovoga sveta i veka. Ko se njegove volje drži, večno ostaje. A ko se slepo oslanja na svoje požudne strasti, prolazi bez traga s ovim svetom i njegovom požudom.