ISUS okuplja svoje učenike u jednoj gornjoj sobi u Jerusalimu, znajući da je to njihovo poslednje zajedničko veče. Primiče se vreme kada će se on vratiti svom ocu. Za kratko vreme biće uhapšen. Čak ni predstojeća smrt ne može mu odvratiti pažnju od njegove brige za svoje apostole.
Isus je svojim apostolima već rekao da će ih napustiti, ali sada želi još puno toga da im kaže kako bi ih ojačao za ono što dolazi. Zato te poslednje dragocene trenutke provodi s njima pružajući im važne pouke koje će im pomoći da ostanu verni. Njegove reči odišu najvećom toplinom i prisnošću. Zašto je više zabrinut za svoje apostole nego za sebe? Zašto su mu ti poslednji sati s njima tako posebni? Jednom rečju, odgovor je ljubav. On ih veoma voli.
Decenijama kasnije, apostol Jovan je sledećim rečima započoe svoj nadahnuti zapis o događajima koji su se odigrali te večeri: ‘Pred Pashu, Isus je znao da je došao njegov čas da ode s voog sveta k Ocu. Pošto je voleo svoje koji su bili u svetu, pokazivao im je ljubav do kraja’ (Jovan 13,1). Isus nije prvi put te večeri pokaoa ljubav prema ‘svojima’. Sve vreme svoje službe on je na različite načine pružao dokaz da voli svoje učenike, kako u velikim tako i u malim stvarima. Korisno je da razmotrimo neke od načina na koje je pokazivao ljubav, jer ako ga u tom pogledu oponašamo pokazaćemo da smo zaista njegovi učenici.
Ljubav i strpljenje su usko povezani. ‘Ljubav je dugotrpljiva’ navodi se u 1.Korinćanima 13,4, a dugotrpljivost podrazumeva strpljenje u odnosima s drugima. Da li je Isusu bilo potrebno strpljenje u ophođelju sa svojim učenicima? Svakako. Apostoli su sporo napredovali u razvijanju poniznosti. Više puta su se prepirali oko toga ko je najveći od njih. Kako je Isus reagovao? Da li se naljutio na njih izražavajući prekor i nezadovoljstvo? Ne, strpljivo je s njima razgovarao, čak i te poslednje večeri kada je među njima izbila još jedna takva prepirka (Luka 22,24-30; Matej 20,20-28; Marko 9,33-37).
Kasnije te večeri, kada je sa svojih 11 vernih apostola otišao u getsimanski vrt, njegovo stpljenje je ponovo ispitano. Osmotrivši osmoricu apostola, Isus je uzeo Petra, Jakova i Jovana i otišao dublje u vrt. ‘Duša je moja na smrt žalosna’, rekao im je Isus. ‘Ostanite ovde i bdite sa mnom’. Zatim je otišao malo dalje i počeo žarko da se moli. Nakon duge molitve, vratio se do njih. Šta je zatekao? Uoči najveće kušnje njegovog života, oni su zaspali. Da li ih je izgrdio što nisu bili budni? Ne, pokazao je strpljenje i ohrabrio ih. Njegove umirujuće reči pokalaze su da je razumeo pod kakvim su bili pritiskom i da su iscrpljeni. ‘Duh je, doduše. srčan’, rekao je, ‘ali je telo slabo.’ Isus nije izgubio strpljenje, čak ni kada ih je kasnije te večeri još dva puta zatekao kako spavaju (matej 26,36-46).
Ohrabrujuće je znati da Isus nije odustao od svojih aposola. Njegovo strpljenje se na kraju isplatilo jer su ti verni ljudi naučili koliko je važno da budu i ponizni i budni (1.Petrova 3,8; 4,7). Kako možemo oponašati Isusa u ophođenju s drugima? Posebno je starešinama crkve potrebno strpljenje. Suvernici se mogu obratiti za pomoć svešteniku kada je on iscrpljen ili opterećen svojim brigama. Katkad oni kojima se pruža pomoć sporo prihvataju biblijske savete. Pa ipak, strpljive starešine crkve će poučavati s ‘blagošću’ i ‘imaće obzira prema stadu’ (2.Timoteju 2,24.25; Dela apostolska 20,28.29). Dobro je da i roditelji oponašaju Iusa u pokazivanju strpljenja, jer ponekad deca sporo prihvataju savet i opomenu. Ljuba i strpljenje će pomoći i roditeljima da se neprestano trude da vaspitavaju svoju decu. Nagrade za takvo strpelje zaista mogu biti velike (Psalam 127,3).
Ljubav se potvrđuje nesebični delima (1.Jovanova 3,17.18). Ona ‘ne gleda svoju korist’ (1.Korinćanima 13,5). Ljubav je navela Isusa da brine o fizičkim i materijalim potrebama svojih učenika. Često je nešto činio za njih i pre nego što su rekli šta im je potrebno. Kada bi video da su umorni, predložiio bi im da s njim ‘pođu na jedno osamljeno mesto i malo se odmore’ (Marko 6,31). Kada bi primetio da su ogladneli, odmah bi preduzeo nešto i nahranio ih – zajendo s hiljadama drugih koji su došli da ih on pouči (Matej 14,19.20, 15,35-37).
Isus je zapažao duhovne potrebe svojih učenika i zadovoljavao ih (Matej 4,4; 5,3). Dok je poučavao, posebnu pažnju je posvećivao učenicima. Propoved na gori održao je posebno u njihovu korist (Matej 5,1.2.13-16). Kada je govorio u poređenjima ‘nasamo je svojim učenicima sve objašnjavao’ (Marko 4,34).
Na dan svoje smrti, isus je na dirljiv način pokazao brigu za duhovno dobro svojih voljenih učenika. Zamisli sledeći prizor. Isus je na krstu i proživljava užasnu agoniju. Da bi udahnuo, očigledno mora da se malo izdigne oslanjajući se na stopala. To mu nesumljivo stvara strašan bol, jer zbog težine tela klinovi razdiru rane na njegovim stopalima, a izbičevana leđa bolno dodiruju krst. Ako bi želeo da nešto kaže bilo bi botrebno da kontroliše svaki udah i izdah, a to je sigurno bilo teško i bolno. Pa ipak, pre nego što je umro, Isus je izgovorio reči kojima je pokazao duboku ljubav prema svojoj majci, Mariji. Ugledavši nju i pored nje apostola Jovana, rekao je dovoljno glasno da su to i posmatrači mogli čuti: ‘Ženo, evo ti sina’. Zatim je Jovanu rekao: ‘Evo ti majke’. (Jovan 19,26.27) Isus je znao da taj verni apostol neće brinuti samo o Marijinim fizičkim i materijalnim potrebama već i o njenom duhovnom dobru.
Brižni roditelji smatraju da je dobro razišljati o Isusovom primeru. Otac koji zaista voli svoju porodicu brinuće o njoj u materijalnom pogledu (1.Timoteju 5,8). Uravnoteženi i obzirni poglavari pronalaze vreme za odmor i povremenu zabavu svoje porodice. Što je još važnije, hrišćanski roditelji brinu o duhovnim potrebama svoje dece. Kako to čine? Oni održavaju redovan porodični molitveni život, i redovno proučavaju Sveto pismo, trudeći se da proučavanje bude ohrabrujuće i prijatno za decu (Ponovljeni zakoni 6,6.7). Rečju i delom, roditelji poučavaju svoju decu da je važno čitati i proučavati Pismo i na taj način se pripremiti za bogoslužbene sastanke (Jevrejima 10,24.25).
Opraštanje je još jedno obeležje ljubavi (Kološanima 3,13.14). Ljubav ‘ne pamti zlo’ (1.Korinćanima 13,5). Isus je u više navrata učio svoje sledbenike koliko je važno opraštati. Podsticao ih je da ne opraštaju samo ‘do sedam puta, nego do sedamdeset i sedam puta’, to jest neograničeno (Matej 18,21.22). Poučio ih je da grešniku treba oprostiti ukoliko nakon što bude ukoren pokaže da se pokajao (Luka 17,3.4). Isus nije bio poput licemernih fariseja, koji su poučavali samo rečju. On je poučavao i svojim primeromo (Matej 23,2-4). Osmotrimo kako je Isus pokazao da je spreman da oprosti čak i kada ga je izneverio jedan veran prijatelj.
Isus je bio veoam blizak s apostolom Petrom, srdačnim čovekom koji je ponekad nepromišljeno reagovao. Ius je znao Petrove dobre strane i poverio mu je neka posebna zaduženja. Petar je zajedno s Jakovom i Jovanom video neka čuda koja ostali apostoli nisu (Matej 17,1.2; Luka 8,49-55). Petar je bio među apostolima koji su s Isusom otišli dublje u getsimanski vrt u noći kada je Isus uhapšen. pa ipak, te iste noći kada je Isu bio izdat i odveden na suđenje, Petar i ostali apostoli su ga napustili i pobegli. Kasnije u toku te noći, Petar je hrabro stajao napolju i posmatrao Isusovo nezakonito suđenje. Međutim, kasnije se uplašio i napravio ozbiljnu grešku – tri puta je slagao da uopšte poznaje Isusa. (Matej 26,69-75) kako je Isus reagovao? Kako bi ti reagovao ako bi te blizak prijatelj tako izneverio?
Isus je bio spreman da oprosti petru. Znao je da je Petar bio slomljen zbog težine svog greha. Na kraju krajeva, on je pokajnički ‘slomljen briznuo u plač’ (Marko 14,72). Na dan kada je uskrsnuo, Isus se pojavio pred apostolom Petrom, verovatno da bi ga utešio i ohrabrio (Luka 24,34; 1.Korinćanima 15,5). Za nepuna dva meseca, Isus je Petru ukazao čast time što mu je dozvolio da predvodi u pružanju svedočanstva mnoštvu koje se na dan Pedesetnice okupilo u Jerusalimu (Dela 2,14-40). Setimo se da Isus nije zamerio svojim apostolima što su ga svi do jednog napustili, već ih je nakon svoj uskrsenja i dalje zvao ‘moja braća’ (Matej 28,10). Zar nije očigledno da Isus nije samo rečima poučavao o opraštanju?
Pošto smo Hristovi učenici, i mi treba da naučimo da opraštamo drugima. Zašto? Za razliku od Isusa mi smo nesavršeni, kao i oni koji nas mogu povrediti. Svi ponekad pogrešimo u rečima ili delima (Rimljanima 3,23; Jakov 3,2). Kada na temelju milosrđa drugima opraštamo, mi otvaramo put da i Bog nama oprosti naše grehe (Marko 11,25). Kako možemo pokazati da smo spremni da oprostimo onima koji nam učine nešto nažao? U mnogim slučajevima ljubav nam pomaže da prežemo preko manjih grešaka i propusta drugih (1.Petrova 4,8). Kada se oni koji nam učine nešto nažao iskreno pokaju, kao što je to Petar učinio, nesumljivo želimo oponašati Isusovu spremnost u opraštanju. Umesto da gajimo ozlojeđenost, bilo bi mudrije da pređemo preko toga (Efescima 4,32). Time ćemo unapređivati mir u crkvi kao i svoj lični duševni mir (1.Petrova 3,11).
Isus nam je ostavio predivan primer u pokazivanju ljubavi prema drugima. Najvažniji način na koji možemo pokazati da ga sledimo jeste da oponašamo njegovu ljubav.