Molitva: O Bože, koji si objavio svoju svemoguću silu pokazavši nam milostivost i sažaljenje; blagonaklono nam podari svoju milost, da hodajući putem zakona Tvojih, možemo zadobiti plodove Tvojih bogatih obećanja i učestvovati u Tvome nebeskome blagu; kroz Isusa Hrista, Gospoda našeg. Amin.

 

Poslanica: 1.Korinćanima 15,1-11.
Evanđelje: Luka 18,9-14.

 

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Gospod Isus Hristos u današnjim stihovima upozorava na jedan greh, a to je greh samopravednosti. Mi smo po prirodi samopravedni. Od najmanjeg do najvećeg mi o sebi mislimo više nego što treba. Tajno obmanjujemo sebe da nismo tako loši kao neki drugi i da imamo nešto čime zaslužujemo Božiju naklonost. Zaboravljamo jasnu poruku ‘Jer svi često grešimo.’(Jakov 3,2; videti i Propovednik 7,20; O Jovu 15,14)

 

Pravi lek za samopravednost je samospoznaja. Onda kada dopustimo da nam Duh otvori oči naše samospoznaje, tada nećemo više govoriti o našoj dobroti. Onda kada vidimo šta imamo u svom srcu, a šta Božiji sveti zakon zahteva, tada će i naša samoobmana umreti.

 

Velika se mana ističe na licu molitve fariseja iz današnjeg Evanđelja. Ona ne pokazuej nikakav osećaj za greh, niti ikakvu potrebu. Ne sadrži priznavanje krivice i nema vapaja za bladogaću. Ona je više hvalisavi spisak zasluga udružen sa nemilosrdnim napadom na brata grešnika. Ona je oholo, visokoumno ispovedanje, lišena je pokajanja, poniznosti i milosti. Ukratko, jedva da zaslužuje da se i nazove molitvom.

 

Nijedno stanje duše ne može se smatrati toliko opasnim kao stanje koje vidimo kod ovog farizeja. Nikada ljudska tela neće biti u tako očajnom položaju osim kada postanu toliko neosetljiva i umrtvljena. Nikada ljudska srca nisu u tako beznadežnom položaju kao kada postanu toliko neosetljiva za svoje grehove. Onaj ko neće da razbije svoj brod na ovoj steni mora da pazi kako ga njegovi susedi ocenjuju. Šta nam to govori kada pomislimo da smo mi moralniji nego drugi? Svi smo mi loši i nesavršeni u Božijim očima. Zapamtimo ovo: Kada sebe preispitujemo ne treba da se vrednujemo prema ljudskim standardima. Ne treba da gledamo ni na šta drugo osim na Božije zahteve. Onaj ko se upravlja prema ovom pravilu nikada neće postati farizej.

 

Kako da se molimo? Gospod Isus Hristos preporučuje molitvu koja je u svakom pogledu suprotna od farizejske. ‘Bože, smiluje se na mene grešnika.’ Ova uzvišena molitva sadrži u sebi pet tačaka od kojih svaka zahteva posebnu pažnju.

 

Prvo, ona je prava molba. Molitva koja sadrži samo zahvaljivanje i priznanje, a ne traži ništa, suštinski je neispravna. Možda bi bila pogodnija za anđele, ali nije pogodna za grešnike.

 

Drugo, generalizovanje i nejasnoća su najveći nedostaci vere kod većine ljudi. Preći iz ‘mi’, ‘naši’, i ‘nas’ u ‘ja’, ‘moje’, i ‘mene’ je veliki korak napred prema nebu.

 

Treće, ona je ponizna molitva. To je molitva koja sve postavlja na pravo mesto. To je azbuka spasonosnog hrišćanstva. Nikada nećemo biti dobri sve dok ne kažemo da smo bili loši.

 

Četvrto, to je molitva u kojoj je milost glavna stvar koja se traži, a vera u Božiju zavetnu milost, koliko god da je slaba, pokazuje se u njoj. Milost je prva stvar koju moramo da tražimo kada počnemo da se molimo. Milost treba da bude predmen naših svakodenvih molitava sve dok ne umremo.

 

Peto, to je molitva koja je došla iz srca. Carinik koji je molio bio je veoma ganut. On je udarao po svojim grudima, kao neko ko više oseća nego što može da se izrazi. Takve molitve su ugodne Bogu: ‘Srce slomljeno i skrhano, Bože, ti ne prezireš.’ (Psalam 51,17)

 

Onaj ko je naučio da oseća svoj greh ima puno razloga da zahvaljuje. Nikada nećemo biti na putu spasenja sve dok ne uvidimo da smo izgubljeni, propali, krivi i bespomoćni. Srećan je onaj ko se ne stidi da sedi sa carinikom. Kada se naše iskustvo poklopi sa njegovim, možemo se nadati da smo našli mesto u Božijoj školi života.

 

‘Jer ko se uzvisuje biće ponižen, a ko se ponizuje biće uzvišen.’ (Luka 18,14) Ovaj princip se toliko često pominje u Pismu da bi ga trebalo duboko urezati u naše pamćenje. Nisu svi pozvani da propovedaju, da pišu ili da drže istaknuto mesto u crkvi, ali su svi pozvani da budu ponizni. Jedna vrlina će barem ukrasiti najsiromašnije i neuke vernike, a ta vrlina je poniznost.

 

Naši grehovi su možda veliki i ima ih puno. Naše molitve su možda slabe, nesigurne, nepovezane i šture. Međutim, setimo se carinika i ohrabrimo se. Taj isti Gospod Isus Hristos koji je preporučio njegovu molitvu sedi s desne Ocu da bi primio grešnike. Stoga, nedajmo se i nastavimo strpljivo napred sa molitvom.

 

Neka je slava Presvetoj Trojici: Ocu, Sinu i Svetome Duhu, sada i u sve vekove vekova. Amin.