POGLEDAJMO iskustvo proroka Jeremije. On se nije suočio samo s verbalnim pretnjama ljudi iz svog zavičaja. Zapazi šta je uradio jedan ugledan sveštenik iz Jerusalima, po imenu Pashor (tokom Sedekijine vladavine, postojao je još jedan Pashor, knez, koji je tražio od kralja da se Jeremij pogubi; videti Jeremija 38,1-5).
Nakon što je čuio proročanstvo koje je objavljivao Jeremija, ‘Pashor je udario proroka Jeremiju i stavio ga u klade'(Jeremija 20,1.2). Taj udarac nije bio samo šamar. Neki navode da je Pashor dao da se Jeremiji zada do 40 udaraca bičem (Ponovljeni zakoni 25,3). Ne samo što je Jeremija bio fizički zlostavljan već je doživeo i da mu se narod ruga i zasipa ga pogrdama, čak da pljuje na njega. Ali to nije bilo sve. Pashor ga je strpao u klade u kojima je proveo celu noć. Hebrejska reč koja je ovde upotrebljena nosi misao o presavijenom položaju tela. Jeremija je surovo bio primoran da u bolovima provede noć u drvenim kladama.
Kako je takvo zlostavljanje uticalo na Jeremiju? On je rekao Bogu: ‘Smeju mi se po ceo dan’ (Jeremija 20,3-7). Čak mu je palo na um da prestane da govori u Božje ime. Međutim, kao što znamo, Jeremije jednostavno nije mogao da uradi tako nešto. Za njega je Božja poruka koju je objavljivao bila ќao rasplamsala vatra zatvorena u njegovim kostima’, i on je morao da govori u Božije ime. ‘Jer kad god progovorim, vičem i objavljujem: Nasilje i pustošenje. Zbog Gospodnje reči vređaju me i rugaju mi se po ceo dan. Ja sam rekao: Neću ga spominjati i neću više govoriti u njegovo ime. Ali u mom srcu je njegova reč bila kao rasplamsala vara, kao vatra zatvorena u mojim kostima. Zato više nisam mogao da ćutim, nisam mogao da izdržim.’ (Jeremija 20,8.9)
Ovaj događaj nam može pomoći ukoliko se suočavamo sa zluradim podsmevnjem onih koje poznajemo, bilo da su to rođati, komšije, kolege s posla ili školski drugovi. ne treba da se iznenadimo ako se zbog takvog protivljenja povremeno i mi loše osećamo. To se takođe može deiti ako zbog svoje vere doživljavamo neko fizičko maltretiranje. Da li treba da nas čudi ako se obeshrabrimo, s obzirom da je i jeremija imao slična osečanja i da mu je protivljenje teško padalo? Međutim, ne smemo zaboraviti da je on uz Božju pomoć povratio radost i odvažnost. Njegovo obeshrabrenje bilo je prolaznog karaktera, a tako treba da bude i u našem slučaju (2.Korinćanima 4,16-18).
Ponekad je Jeremija doživljvao velike promene raspoloženja. Da li si i ti osetio šta to znači? Možda si u jednom trenutku ozaren i srećan, a onda se nad tobom nadviju crni oblaci i osećaš se loše. Što se tiče sreće koju je Jeremija osečao, ona se može videti u njegovim rečima zabeleženim u Jeremiji 20,12.13: ‘A ti, Gospode nad vojskama, ispituješ pravednika, ti vidiš najskrivenije misli i srce. Daj da vidim kako im se svetiš, jer sm tebi poverio svoju parnicu. Pevajte Gospodu. Hvalite Gospoda jer je izbavio siromaha iz ruku zlikovaca.’
Nakon lošek iskustva s Pashorom, Jeremija se radovao što je bio ‘izbavljen iz ruku zlikovaca’. Povremeno se i ti verovatno osećaš tako da bi poskakivao od sreće, željan da pevaš Bogu, bilo da je to nakon što si preživeo neku tešku situaciu ili zbog nečeg lepog što si doživeo. Svi volimo kad se tako osećamo (Dela 16,25.26).
Pošto smo nesavršeni, naše raspoloženje može da varira, baš kao kod Jeremije. Nakon srećnog pokliča: ‘Pevajte Gospodu’, pao je u dubok očaj, možda je čak i zaplakao. ‘Proklet bio dan kada sam se rodio. Ne bio blagoslovljen dan kada me je majka rodila. Proklet bio čovek koji je mom ocu doneo vest: Muško je. Dobio si sina; i time ga silno obradovao. Neka taj čovek bude kao gradovi koje je Gospod bez žaljenja uništio. Neka čuje viku ujutru i ratni poklič u podne.’ (Jeremija 20,14-16) Toliko se loše osećao da se pitao zašto se uopšte i rodio. U takvom raspoloženju poželeo je da čoveka koji je objavio njegovo rođenje zadesi tragična sudbina Sodoma i Gomore. Ali važno je da razmisliomo o sledećem: Da li je Jeremijaj ostao u takvom raspoloženju? Da li se predao ili prepustio negativnim osečanjima? Ne. Upravo suprotno, on se trudio da savlada svoju bezvoljnost i upeo je u tome. Zapazi šta se prema njegovoj knjizi kasnije dogodilo. Drugi Pashor, knez, prišao je Jeremiji da u ime kralja Sedekije pita šta će se desiti s vavilonskom opsadom Jerusalima. Jeremije nije ustukuo, već je hrabro izneo Božije osude i kakav će biti ishod te opsade (Jeremija 21,1-7). Iz ovog se jasno vidi da je Jeremija nastavio da prorokuje.
I danas neke Božje sluge doživljavaju promene raspoloženja. Možda je u pitanju neki fizički uzrok, kao što je hormonska ili biohemijska neravnoteža. U tom slučaju, neki stručnjak može pokazati kako se te nagle promene raspoloženja mogu držati pod kontrolom (Luka 5,31). Ali za većinu nas, osećanja ushićenja ili potištenosti nisu toliko ekstremna niti zabrinjavajuća. Većina negativnih osećanja je najverovatnije nezaobilazni deo života nesavršenih ljudi. Ona mogu proizać iz umora ili gubitka voljene osobe. Ukoliko je to kod nas u pitanju, možemo se prisetiti da je i Jeremija imao promene raspoloženja, ali da ga je Bog ipak voleo. Da bismo se izborili s njima, možda moramo da promenimo naše dnevne aktivnosti tako da se više odmaramo. Ili možda moramo sebi dati vremena da bismo se utešili nakon nekog žalosnog gubitka. Ali neophodno je da se redovno molimo. U tome leži ključ da ostanemo uravnoteženi i da ne izgubimo radost dok služimo Bogu (Matej 5,3; Rimljanima 12,10-12).
Bez obzira da li se tvoja tuga i neraspoloženje javljaju retko ili se koa po nekom obrascu javljaju redovno, možemo pronaći utehu u onome što je Jeremija doživeo. Kao što smo već rekli, ponekad ga je obuzimao očaj. Ali on niej dozvolio da ga takva osećnja obeshrabre i udalje od Boga koga je voleo i kome je verno služio. Kada su mu protivnici uzvratili zlom na dobro koje im je činio, on se obratio Bogu i uzdao u njega (Jeremija 18,19.20.23) Budi odlučan da i ti tako postupaš (Tužbalice 3,55-57)