KADA ljudi razmišljaju o fizičkom svetu koji h okružuje mogu da zaključe da postoji Bog Stvoritelj koji je veoma mudar i moćan. Kada razmišljaju o svojoj svesti razlikovanja dobrog i lošeg, mogu da zaključe da postoji moralni Bog kome su odgvoorni. ali Bog nije ostavio ljude jedino sa ovakvim nejasnim ili opštim znanjem o njemu. Omogućio je da ga bolje upoznaju kroz događaje koji su se odigrali u istoriji. Ta objava je zapisana u Bibliji.
Iako je nevidljiv, Bog nije bezlična ‘sila’ ili apstraktan ‘princip’. On je lični Bog. To znači da ima svest, znanje, silu, volju i osečanja. Ljudi i žene takođe imaju ove osobine, jer su stvoreni na Božiju sliku. Razlika je u tome što su kod ljudi i žena ove osobine postale pokvarene zbog greha, dok su kod Boga savršene.
Božija ljubav i gnev, na primer, pokazuju neke od Božijih osobina, ali to niu osobine ljubavi i gneva koje imaju ljudi i žene. Ljudski jezik nije pogodan za opisivanje Boga, jer ne može da opiše biće koje večno živi i nema fizički oblik. Da bi nam bilo lakše, Biblija povremeno govori o Bogu kao da ima ljudska obeležja kao što su ruke, uši i oči, ali od čitaoc se neočekuje da to doslovno shvate.
Iako je Bog daleko izvan ograničenja vremena i prostora koja postoje na svetu, uključen je u svakodnevne događaje. Uvek se interesuje za život običnih ljudi i žena. Daje im slobodu da donose odluku, ali zadržava potpuni autoritet i upravlja ljudskom istorijom prema njenoj konačnoj sudbini.
Kada se ljudi odazovu Božijoj ljubavi i prime oproštenje i život koji im je ponuđen kroz Isusa, shvataju da ulaze u naročiti odnos sa njim. Svemogući Bog postaje njihov Otac.
U opštem smislu, Bog je Otac celom čovečanstvu, zbog toga što je on izvor života, Otac svemira. Ali to nije ono na šta Biblija misli kada govori da je Bog Otac. Bolje rečeno, on je Otac samo svome narodu. u doba početka hrišćanstva to je značilo da je on Otac naročito onima koji su se okrenuli od greha i prihvatili spasenje koje je ponudio kroz Isusa. U nekom višem smislu Bog je otac u tome što je Otac, Gospodu Isusu Hristu.
Da bi ilustrovali da je Bog njihov Otac, prvi hrišćani su koristili sliku uobičajenu za praksu usvajanja, koja se razlikuje od današnje. Bogati čovek bez dece je nekada pažljivo odabrao neko dete i učinio ga svojim, i tj sin je mogao da postane glava porodice, da dobije porodično nasledstvo i da nosi porodično ime. Osoba je bila privilegovana ako ju je neko odabrao na ovaj način i dao joj status pravog sina.
Ovo oslikava ono što je Bog učinio onima koji su poverovali Isusu Hristu. Učinio ih je sinovima i kćerima, dao im je status i dostojanstvo ljudi koji imaju udela u njegovom životu.
Druga ilustracija koju su koristili prvi hrišćani je novo rođenje. Ljudi su grešnici i zbog toga su duhovno mrtvi, nesposobni da sami sebi daju duhovni život. Međutim, Bog im može pomoći u ovoj bezizlaznoj situaciji opraštajući grehe i poklanjajući im život kojim želi da oni žive. Za rane hrišćane Biblija kaže da su postali Božija deca jer je Bog bio taj koji im je dao život. Sam Bog je njihov Otac (Jovan 1,12.13).
Naša je želja i molitva da svako upozna Hrista, i da ga bolje upozna tako da svi mogu dobiti večni život kroz Njega. Svetost se dobija poznavajući Hrista sve bolje i bolje.