SAMU reč ‘upravljanje’, možemo da definišemo kao poverenje ili rukovođenje. Upravljanje je čin zbrinjavanja ili rukovođena nečim; na primer imanjem, organizacijom, novcem ili vrednim predmetima. Upravitelj je osoba čiji je zadatak da se brine za određene stvari, osobe ili sredstva koje su joj poverene od druge osobe.
Vrlo je važno da se shvati koncept ove reči da bismo jasno razumeli koja je naša uloga na ovom svetu. Svi mi upravljamo nečim. Svakom od nas su poverene određene stvari. Pitanje je samo, da li smo toga svesni i ako jesmo, kako se ponašamo kao upravitelji poverenih dobara?
U svetu postoji mnogo primera dobrih i loših upravitelja. Verujem, da je svaka priča, priča za sebe i da mnogo možemo da naučimo iz iskustava drugih ljudi. U Bibliji postoji više primera dobrih i loših upravitelja. Na primer Josip je smatran za dobrog upravitelja, a priča o izgubljenom sinu daje primer lošeg upravitelja. Kada bliže pogledamo Josipov život, vidimo niz dobrih odluka koje je doneo bez obzira na okolnosti u kojima se nalazio. Gledano iz ljudske perspektive – imao je puno pravo da se ljuti na svoju braću što su ga prodali. Imao je pravo da im se osveti i ne da hranu, da bude ogorčen i sebičan čovek koga nije briga za druge. Ipak, kada pažljivo čitamo o njegovom životu, vidimo da je on bio čista suprotnost svega nabrojanog. Bio je nesebičan, praštao je, bio je pošten i uvek spreman da pomogne drugima. Bio je svestan svojih sposobnosti i darova i mudro je upravljao njima. Pratila ga je dobra reputacija čak i u zatvoru u koji je bio nepravedno smešten.
Kada čitamo priču o izgubljenom sinu vidimo primer lošeg upravitelja. Bila su mu poverene sredstva i razni resursi od strane njegovog oca koji mu je unapred dao njegovo nasledstvo. On je sve to vrlo brzo potrošio ne razmišljajući o posledicama svojih odluka i upravljanju, sve dok ga one nisu dovele do najponižavajućeg posla za jednog Jevrejina – da čuva svinje koje su za Jevreje nečiste životinje.
U ova dva primera možemo puno da naučimo o upravljanju. Prvenstveno to, da svaka naša odluka donosi posledice i da ćemo jednom stajati pred našim Gospodom i odgovarati za sve što nam je poverio.
Na kraju, sve se ipak svodi na jedno pitanje – integritet i karakter osobe. Naša volja i otvorenost da radimo na sebi i da se preobražavamo na Hristov lik nam omogućava da rastemo duhovno i sazrevamo u dobre upravitelje kakvim nas On želi. Odluke u našem životu su te koje određuju pravac kojim se krećemo. Dobar, moralan i principijelan karakter se stiče i uči. To nije nešto sa čime se čovek rodi. Ne zaboravimo da smo svi rođeni u grešnom svetu i sa grešnom prirodom koja je već narušena i nesavršena. Tako da je i naša ljudska priroda u nama uvek sklona ka lošim i zlim stvarima, umesto ka dobrim. Ako želimo da napredujemo, usavršavamo se, duhovno rastemo i sazrevamo, moramo da radimo na sebi. Naravno, bez pomoći Svetog Duha ne možemo ništa. Ovo je jedna celina u kojoj učestvuju obe strane – s jedne strane tu je Bog koji am pomaže, vodi nas i daje nam snagu i mudrost da se menjamo i usavršavamo, a na drugoj stojimo mi i naša odluka da ćemo sarađivati sa Svetim Duhom i raditi na našoj promeni nabolje. Ovo su dve nerazdvojne komponente. Mi možemo beskrajno da se molimo da nam Bog pomogne u našem usavrđavanju i menjanju, ali se ništa neće desiti jer se samo molimo i čekamo. Od nas se očekuje da budemo aktivni i da uz pomoć Svetog Duha napravimo bitne promene u našem karakteru težeći savršenstvu. Sveto pismo nam kaže: ‘Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski’ (Matej 5,48).
Nikad nemojmo da budemo zadovoljni samim sobom; nemojmo da mislimo da smo već dovoljno dobri, sveti, moralni i plemeniti. Dokle god smo na ovoj zemlji, uvek možemo da naučimo nešto novo i da se u nečemu usavršavamo, i oblikujemo još bolju osobu. Jer, na ovoj zemlji nije moguće dostići savršenstvo, ali je zato moguće neprestno usavršavanje u raznim i mnogobrojnim oblastima našeg života. Prvenstveno mislim na naš duhovni život, ne samo na intelektualno, edukativno i socijalno razvijanje. Duhovni život je taj koji neprestano podrazumeva naš napor i želju da stremimo ka savršenstvu Hristovom. Očigledno je da Bog ne koristi savršene ljude, ali stalno radi na njihovom usavršavanju. Što smo blići Bogu sve više uviđamo svoje nesavršenstvo, a time i potrebu za Božjom blagodaću. Prihvatimo Božju blagodati i dozvolimo mu da nas stalno usavršavam.
Bog nas poziva da budemo zreli upravitelji koji teže ka savršenstvu u Njemu. Da bismo postali zreli upravitelji, potrebo je da to želimo i molimo Boga za vođstvo u ovoj oblasti. Kao što znamo, ni drveće ne donosi plodove preko noži, već je potreban proces sazrevanja da bi plodovi bili ukusni i zreli. Tako je i sa našim duhovnim životom. Potrebno je vreme i da se uloži trud da bi rezultati bili vidljivi i svima na blagoslov a Bogu na slavu. Verujemo, da je oblast upravljanja jedan od segmenata duhovnog sazrevanja hrišćanskog života u kojem Gospod takođe želi da napredujemo.
Kada je reč o upravljanju, treba da znamo da je Bog vlasnik svega a da smo mi, kao kruna njegovog stvorenja, upravitelji onim šta nam je poverio. Ovo je velika privilegija sa kojom dolazi i velika odgovornost.