Ako je Hristos za vreme trogodišnje propovedi na nečemu zaista insistirao, to je bila ljubav i život u zajednici. On je sam, svojim životom, svojom rečju, pa i smrću i Vaskrsenjem – to najbolje posvedočio. Hristos se nije izdvojio iz zajednice, čak naprotiv, učestvovao je u jevrejskom bogosluženju, bio blizak sa porodicom i krvnim srodnicima. Vidimo da je delio radost kao gost na svadbi u Kani i da je plakao za svojim preminulim prijateljem Lazarom. Imao je širok krug prijatelja, među kojima su bili oni koji su slovili za nemoralne ljude. Ali, kao što je On rekao: „Ne trebaju zdravi lekara, nego bolesni!“( Matej 9,12).
Pre nego što im je Hristos pristupio, oni nisu bili sveti, već, naprotiv, grešni, ali Gospod ih je voleo, voleo ih je kao ličnosti sa svojim manama, i oni su, zbog te ljubavi popravljali sebe. Među ljudima kojima je pomagao bili su i mnogobošci i Samarjani, smatrani za neprijatelje njegovog naroda. Hristova misija u preobraćanju njihovih srca bila je rečju i delom – propovedao je i lečio. I državu je poštovao, rekao je da se plaća „caru carevo, a Bogu Božije“(Matej 22,21). Rečju – Hristos je bio uzoran prijatelj, rođak, građanin i vernik – on je učestvovao u životu zajednice i pomagao svojim bližnjima.
Zašto su Ga, onda razapeli?
Zato što je dirnuo u živac hladnu i licemernu religiju sveštenika i fariseja, kojima se nije svideo njegov poziv na ljubav i otvorenost prema bližnjima…Takav poziv samo je bio posledica onoga šta Bog jeste: Večna Ljubav Svete Trojice. A Hristos, kao Sin Božiji, kao Ljubav koja je Ličnost – nije mogao da im približi istinu, jer nisu želeli da je prihvate. Jer bi samim tim priznali da nije najvažnije donositi desetinu u hram, nije najvažnije slepo poštovati strogi Zakon – Toru, nije bitno radiš li nešto u sedmi dan, bitno je da li je motiv i cilj svega što radiš – ljubav.
„Ne postoji čovek zbog subote, već subota zbog čoveka“ (Marko 2,27) – ovim prostim rečima Hristos je u stvari rekao: Ne postoji čovek da bi bespogovorno i hladno ispunjavao Božije zapovesti! Božije zapovesti postoje da bi usmerile čoveka, ali one same po sebi nisu cilj! Cilj je da volimo, a ako volimo – mi ćemo živeti po Božijoj volji, a Njegova reč neće biti spolja, nametnuta, već će Njegova volja izvirati iz nas, jer „Ko voli, u Bogu stoji i Bog stoji u Njemu“ (1.Jovanova 4,16).
Kršteni i pričešćeni, u zajednici ljubavi, jesu Telo Hristovo – i to nije tek slika, ovde se vidi da svi mi, iako različiti, živimo u zajednici. Iako različite ličnosti, postojimo kao zajednica, sa Hristom kao Glavom. Ovde vidimo čvrstu povezanost, blizinu Boga i ljudi, toliko smo blizu i organski povezani: kao glava i telo. Ovakvo shvatanje nije odgovaralo judejskim sveštenicima. Autoritet je morao dolaziti od Boga koji je dalek, koji je sudija, a, njima bitnije: autoritet je morao dolaziti od samih sveštenika. I zato su rešili da ubiju onoga koji se drznuo da dira njihovo učenje o nejednakosti, koji se usudio da kaže da je Bog Ljubav i da može imati Sina.
Tako ustaše na Boga oni koji su govorili da Boga štite. Tako su mrzeli oni koji su govorili kako silno vole. Kako nekad, tako i danas: koliko je nas, hrišćana, koji dosledno pratimo Hristov savet da volimo? Sačuvaj nas, Gospode, da slučajno ne nasledimo gordost i hladnokrvnost Tvojih pogubitelja!
Nema teologije bez ljubavi, nema Hrista bez ljubavi, i obratno: nema ničega bez Hrista. Negacija Hrista je negacija svega. I nema sasvim ostvarenog života mimo Zajednice. Zaludno je pisati o eklisiologiji, ako nemamo opitni doživljaj, susret, odnos u Crkvi. Odnos živ, zdrav, ostvaren, a ne zamaskiran potčinjenošću i nadređenošću. Odnos spontan, iskren, a ne jedan u zidinama hrama, a drugi van njih – kao da kršteni iz Crkve izlaze i dobijaju nova lica. Zalud pisati o hristologiji, ako ne srećemo Hrista u bližnjem i u Svetoj Tajni, ako Ga poput Njegovih savremenika otvorenog srca ne prihvatimo kao Svog: ne kao dalekog Boga Sudiju, ni mističnog Boga kulta, već kao ovde prisutnog, u nama Živog i u bližnjem Sakrivenog – Hrista, Prijatelja, Saveznika.
Svi smo mi teolozi pred Bogom. Svaki dan je nova stranica postavljena da je popunimo slaveći Boga i čineći dobra bližnjima, krećući se ka Njemu kroz Tajne i susrete.
Kroz naš život, kroz ono što jesmo, i kroz dela koja slobodno činimo – mi proživljavamo i svedočimo hrišćanstvo, a to je daleko važnije od pukih izgovorenih ili napisanih reči. Bitniji je odnos od slova i smisao od forme. Ako pustimo Hrista da živi u nama, Carstvo Nebesko već sad je u nama prisutno.
I On će nam se, sasvim sigurno, osmehivati i stajati uz nas kao Prijatelj, i u nama kao Život.
„Ovo je zapovest moja: da volite jedni druge kao što vas ja ljubim. Od ove zapovesti nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam zapovedam. (…) Ne izabraste vi mene, nego ja vas izabrah i postavih vas da idete i rod donosite; i rod vaš da ostane, da štogod zaištete od Oca u ime moje da vam da. Ovo vam zapovedam: da volite jedni druge.“ ( Jovan 15, 12-17)