DVADESET i drugi oktobar 1844. bio je dan velikog očekivanja za nekih 50 000 ljudi koji su se okupili na istočnoj obali Sjedinjenih Država Amerike.  Njihov duhovni vođa je bio Vilijam Miler (William Miller)  i rekao im je da će se Isus Hristos vratiti baš toga dana.  Mileriti su, kako su bili nazvani, čekali u svojim mestima okupljanja dok nije pala noć.  Osvanuo je sledeći dan, ali Gospod nije došao. Razbijenih iluzija, vratili su se svojim kućama i nakon toga prozvali taj dan ‘Velikim razočaranjem’.

Mlada žena koja se zvala Elen Harmon (Ellen Harmon) je uverila malu grupu milerita kako je Bog njoj u vizijama otkrio da je njihovo računanje vremena bilo tačno. Verovala je da se tog dana dogodio značajan događaj – Hristos je tada ušao u ‘najsvetije mesto nebeskog svetilišta.’

Nekih desetak godina nakon toga, adventistički propovednih Džejms Vajt (James White) koji je oženio Elenu Harmon, napravio je izraz da bi opisao prirodu Hristovog delovanja od oktobra meseca 1844. U publikaciji Pregled i glasnik (Review and Herald) od 29.januara 1857, Vajt je napisao da je Isus započeo ‘istražni sud’.  To je ostalo temeljno verovanje među onima koji sebe nazivaju Adventisti do današnjeg dana.

Međutim, neki učeni ljudi iz Crkve adventista sedmoga dana (zvaničan naziv organizacije koja u Srbiji deluje pod imenom Hrišćanska adventistička crkva) postavljaju pitanje da li je učenje o ‘istražnom sudu’ utemeljeno na Svetom pismu.  Zašto gaje sumnje prema ovom učenju? Ako si, dragi čitaoče, i sam pripadnik ove organizacije, onda se odgovor na ovog pitanje tiče i tebe. No, prvo, šta je to ‘istražni sud’?

Osnovni stih koji se navodi u podržavanju ovog učenja jeste Danilo 8,14. U njemu stoji zapisano: ‘Tada mi je on rekao: ‘Dok ne prođe 2 300 večeri i jutara. Tada će sveto mesto ponovo biti onakvo kakvo treba da bude.’ Prevod Kralj Džejms (King James Version)  prevodi: ‘onda će svetište biti očišćeno’.  Zbog izraza ‘onda će svetište biti očišćeno’ mnogi adventisti povezuju ovaj stih sa Levitskom 16.  Tamo se opisuje čišćenje svetog mesta koje je vršio jevrejski prvosveštenik na Dan pomirenja.  Oni povezuju Danilove reči i sa 9. poglavljem Jevrejima, koje opisuju Isusa kao Većeg Prvosveštenika na nebu.  Tu metodu koju koriste, adventisti nazivaju metodom ‘tekstualnog dokazivanja’.  Osoba koja koristi tu metodu pronađe određenu reč kao što je sveto mesto u Danilu 8,14, zatim istu reč u Levitska 16, i istu reč u Jevrejima 7,8,9, i zatim zaključi da svi ti stihovi govore o istoj stvari.   Iz toga proizlazi sledeće razmišljanje adventista: Drevni izraelski sveštenici vršili su svakodnevnu službu u prostoriji hrama koja se naziva Svetinja, i za posledicu je imalo oproštenje grehova.  Na Dan pomirenja, prvosveštenik je vršio godišnju službu u Svetinji nad svetinjama (unutrašnja soba hrama), a rezultat toga bilo je brisanje grehova.  Zaključili su da se Hristova nebeska sveštenička služba sastoji od dve faze. Prva je započela njegovim vaznesenjem u prvom veku i završila 1844, a rezultat toga je bilo oproštenje grehova.  Druga ili ‘faza suda’, započela je 22.oktobra 1844 i dalje se nastavlja, a ona će rezultirati brisanjem grehova. Kako se to postiže?  Za Isusa kažu adventisti, da od 1844. godine ispituje životne zapise svih koji se izjašnjavaju kao vernici (prvo mrtvih, a potom živih) da bi utvrdio da li zaslužuju večni život.  To ispitivanje je ‘istražni sud’.  Nakon što su ljudi suđeni na taj način, gresi onih koji prođu ovaj ispit biće izbrisani iz nebeskih knjiga.  Međutim, Elen Vajt je objasnila da će onima koji ne prođu ovaj ispit, njihova imena biti izbrisana iz knjige života. Tako će svima sudbina biti određena ili za život ili za smrt. Na taj način je nebesko svetilište očišćeno, a Danilo 8,14 ispunjen.  To je ono što uče adventisti sedmoga dana, u narodu poznati i kao subotari.

Dakle, prema adventističkom učenju, Hristos je iz Svetinje prešao u Svetinju nad svetinjama 22.oktobra 1844 godine i počeo novu fazu svoje službe.  Ova služba je predskazana kao prototip u Danu očišćenja (Levitska 16,16-33).  Prva faza ‘Dana otkupljenja’ naziva se ‘čišćenje svetinje’.  Ona uključuje predadventsku istragu i suđenje Božjeg naroda kako bi se odredilo čiji grehovi će biti uklonjeni iz Svetinje.  Hristos je otpočeo ovaj sud 1844 godine, počevši od Adama i Eve i napredovao je hronološki tokom vekova sudeći tako sve vernike koji su umrli.  U nekom trenutku, blizu kraja vremena, Hristos će početi da sudi živima.  Tokom ovog istražnog suđenja Bog će ili ukloniti grehove vernika ili će ukloniti njihova imena iz Knjige života (adventisti veruju da je u pitanju doslovna knjiga). ‘Kao i tokom Dana očišćenja, čišćenje zemaljske svetinje uklanja grehove koji su se tu nagomilali, isto tako je i nebesko svetište očišćeno konačnim uklanjanjem zapisa o grehovima u nebeskim knjigama.  Međutim, pre nego su zapisi očišćeni, oni će biti ispitani kako bi se odredilo ko je preko pokajanja i vere u Hrista dostojan da uđe u Njegovo nebesko carstvo. Čišćenje nebeske svetinje, stoga uključuje i delo istraživanja odnosno presude koja reflektuje prirodu Dana otkupljenja kao dana suda.  Ovaj sud, određuje ko će biti spasen a ko ne…’ (Seventh-day Adventist believe, Review and Herald, 1989, 320) Prema ovom učenju, svaki put kada bilo ko od Božijih sledbenika počini neki greh i zatraži oproštenje od Boga, taj greh je prenesen u Svetinju nad svetinjama na nebu.  On tamo ostaje sve dok se ne završi ‘istražni sud’.  Na kraju vremena, svi grehovi pravednih su preneti iz Svetinje na žrtvenog jarca, a to je Satana.  Satana tada pati i trpi konačnu kaznu za svoje grehe kao i za sve grehove pravednih.

Dok Adventistička crkva tvrdi da sva svoja učenja temelje na Pismu, ovo konkretno učenje se razvijalo tokom godina kao odgovor na Veliko razočaranje koje se dogodilo 1843 i 1844. kada su tvrdili da se Isus vraća 22.oktobra.  Čovek po imenu Hajram Edson (Hiram Edson) je tvrdio da je imao viziju 23. oktobra 1844 godine, samo jedan dan nakon neuspelog drugog dolaska Isusovog. U toj viziji mu je pokazano da mileriti nisu pogrešili kada je datum u pitanju, već da su pogrešili kada je u pitanju događaj i lokacija. Tvrdio je da se Isus tog datuma nije vratio na zemlju, da nije ni trebao da se vrati tada; već da je ušao u Svetinju nad svetinjama koja se nalazi na nebu da bi otpočeo sledeću fazu nebeskog iskupljenja – a to je čišćenje Svetinje. Ovo je pokrenulo lavinu koja se kasnije pretvorila u učenje o Istražnom sudu koji adventisti danas čvrsto zastupaju. Tokom razvoja ovog učenja imamo i nešto što se naziva ‘sedmogodišnji period’ a to se odnosi na vreme u kojem je ovo ‘malo stado’ razočaranih milerita naučavalo da tokom Isusovog napuštanja Svetinje i prelaska u Svetinju nad svetinjama, vrata milosti Božje su zatvorena za ostatak sveta. Spasenje više nije bilo moguće za one koji su odbacili njihovu poruku  kao ni za one koji su napustili grupu.  Proročica te grupe, Elena Vajt, tvrdila je da je dobila viziju od Boga u kojoj je sve to videla. Vizija se naziva Ponoćni kraj (First Vision of December 1844, Early Writings 13.2). Zanimljivo je da je Elena kasnije (u 1883.godini) tvrdila da je ta njega prva vizija odbila ljude od učenja o Zatvorenim vratima milosti.  Ovo je 100% neistina.  Ona je takođe tvrdila da je u toj viziji videla dan i sat Isusovog dolaska. Kako je vreme proticalo, bili su prisiljeni da odbace ovu teoriju i zamene je sa novom hipotezom da kada se vrata Svetinje zatvore, tada se vrata Svetinje nad svetinjama otvaraju, a to znači da se vreme milosti i vreme istrage produžava.

Važno je naglasiti i da Adventisti stalno ističu da je narativ oko 1844 godine i učenje o Istražnom sudu rezultat ozbiljnog istraživanja Pisma i molitve nad istim. Ovo je takođe još jedna neistina.  Adventistički teolog P. Gerard Damstegt (P.Gerard Damsteegt) dokumentuje u svom radu iz 1992 (How Our Pioneers Discovered the Sanctuary Doctrine), da je ovo učenje počelo sa vizijom koju je imao Edson samo dan nakon Velikog razočarenja. Edson je svoju viziju podelio sa O.R.L.Kroiserom (O.R.L.Croiser) i F.B.Hahnom (F.B.Hahn), takođe pripadnicima razočaranih milerita koji su ove informacije objavili u jednoj publikaciji koju su mileriti inače objavljivali a zvalo se Day – Star; izdanje od 7.februara 1846. Zatim je ova teorija narednih godina izgrađivana.  Ono što je i dalje uticalo da ovo učenje ne odbace jeste i kasnija vizija koju je Elen Vajt tvrdila da je imala.  Ova je tvrdila da je Bog pokazao bratu Kroiseru svetlost o svetinji i da je to bila Božja volja da bude ista zapisana i objavljena u navedenom časopisu.  Takođe tvrdila je da je ona u potpunosti ovlašćena od Boga da preporuči časopis svim hrišćanima. Kasnije se Kroiser odrekao ovog učenja za koje je Elen tvrdila da je Bog potvrdio.

Tokom vremena učenje se razvilo u ono što je to danas; Isus je ušao u Svetinju nad svetinjama 1844 godine da bi otpočeo proces pregleda životnih zapisa svih onih koji su ispovedali veru od Adama i Eve pa do danas.  U ovom istražnom postupku Isus istražuje koji su to naši gresi koje smo ispovedili a koje nismo.  Za one za koje smo ispovedili, biće uklonjeni a oni za koje nismo, e oni će stojati kao naša osuda.  Standard po kojem će se presuđivati jesu Deset zapovesti i savršena poslušnost istima.  Ukoliko ostane barem jedan greh u našem životnom izveštaju koji se vodi na nebu od strane anđela zapisničara, neki koji nismo ispovedili ili za koji smo zaboravili, naše ime će biti izbrisano iz Knjige života, a to znači da nećemo dobro proći na sudu odnosno da nećemo biti spaseni.  Elen Vajt je otišla korak dalje tvrdeći da je za spasenje neophodno verovanje u ovo učenje. Svi adventistički putevi (učenja) vode do 1844 godine; stoga, ako je ovo učenje pogrešno onda je pogrešan i čitav radni okvir adventističe nauke.

Međutim, postoje problemi sa ovim učenjem.  Navodim samo nekoliko.

1.Bog već zna ko su njegovi a ko nisu.  Adventisti uče da Bog mora poduzeti istraživanje da bi odredio čije ime će zadržati u Knjizi života, a čije ukloniti.  Sveto pismo uči da Bog već sada zna ko su pravednici: Jovan 10,14; 2.Timoteju 2,19;

2.Bog već sve zna o svakome.  Jedan od Božjih atributa Njegove prirode jeste da je sveznajući, a to znači da Bog zna sve što se može znati.  Ne postoji bilo šta što Bog ne zna.  Bog sve zna: Dela 15,18; Jeremija 23,24; Jevrejima 4,12.13; Psalam 139, 1-4; Jovan 2,24; 6,64)

Razmislite sledeće. Danas postoji superkompjuter koji može u sekundi da odradi nekoliko triliona operacija.  Bog je sigurno pametniji od ovog kompjutera i ne treba mu preko 180 godina od kada je navodno istražni sud počeo, da odredi ko je za život a ko ne.  1845 godine Elena Vajt je tvrdila da je imala viziju u kojoj je videla sebe sa otkupljenima na nebu.  Elen tvrdi da je videla Abrahama, Isaka, Jakova, Noju, Danila, na nebu.  Stoga, mora da je Bog već završio istraživanje nad ljudima starog zaveta do 1845 godine.  Ono što je još više zanimljivo jeste i to da je videla braću Fič i Stokman koji su preminuli.  Bog je sigurno odlučio sudbinu nad tim ljudima do decembra 20. 1845 godine, inače nikada ne bi pokazao takvu viziju Eleni Vajt.  Stoga, pošto je Bog prošao hronološki kroz listu, verovatno mora da je završio većinu slučajeva mrtvih unutar 14 meseci od kada je navodno počeo istražni sud.  Postavlja se pitanje, šta je radio poslednjih 179 godina? Imao pauzu?

Istina jeste da je 1844 godine, Bog već znao svakoga kojeg je spasao.  U stvari, pre postanja sveta, on je tačno znao  ko će se spasiti a ko neće.  Nije mu potreban istražni proces da bi došao do tog znanja.

3.Kada su grehovi uklonjeni?  Adventisti uče da grehovi pravednih nisu uklonjeni sve do okončanja istražnog suda. Elen Vajt je učila: ‘Kada se pokajemo za greh, ispovedimo i napustimo isti, pomilovanje je napisano pored grešnikovog imena; međutim grehovi nisu uklonjeni sve dok se ne završi istražni sud.‘ (The Signs of the Times, May 16, 1895.). Adventisti uče da je Hristos 1844. godine ušao u drugo odeljenje nebeske Svetinje da izvrši očišćenje Svetinje. Na Nebu nema greha, ali treba da se izvrši sud u vezi sa izveštajima o našim gresima koji postoje u nebeskim knjigama. Brisanje greha iz nebeskih izveštaja u stvari, je čišćenje nebeske Svetinje, a tom čišćenju prethodi delo istraživanja ili sud, odnosno istražni sud.  Elen Vajt u svojoj knjizi Velika borba objašnjava: Svima koji su se zaista pokajali za svoje grehe i verom prihvatili Isusovu krv kao svoju žrtvu pomirenja, biće upisano pomilovanje pored njihovog imena u nebeskim knjigama. Kada su postali učesnici u Hristovoj pravednosti i pošto je ustanovljeno da je njihov karakter u skladu s Božjim zakonom, njihovi gresi biće izbrisani, a oni proglašeni dostojnim večnog života. U vreme određeno za sud 1844. godine, počelo je delo istraživanja i brisanja greha. Svi koji su se ikada nazivali Hristovim imenom moraće da prođu kroz proces istraživanja. Gresi za koje se grešnik nije pokajao i koje nije odbacio neće mu biti oprošteni ni izbrisani iz knjiga izveštaja, već će ostati da u dan Gospodnji svedoče protiv njega.  Kada delo istražnog ili predadventnog suda bude završeno, sudbina svih, na život ili na smrt biće odlučena.

Sveto pismo uči da su naši grehovi uklonjeni kada se pokajemo za iste: Isaija 44,22; Dela 3,19; 1.Jovanova 1,7)

4.Otkupljenje je završeno na krstu. Adventisti uče da otkupljenje nije završeno sve dok se ne završi istražni sud neposredno pred drugi Hristov dolazak.  Pismo nam govori da je otkupljenje završeno na krstu: Jovan 19,30; Jevrejima 10,12-14. Kada je Pavle pisao pismo Rimljanima otprilike 50 n.e., on je objavio da hrišćani koji žive u prvom veku su već primili (prošlo vreme) otkupljenje-pomirenje: Rimljanima 5,11. Pismo naučava i da je Hristova smrt na krstu usavršila (prošlo vreme) Njegovu decu.  Hrišćani nisu učinjeni pravednima tokom istražnog suda.  Ukoliko smo ‘u Hristu’,  onda smo učinjeni savršenima pre 2000 godina kroz Hristovu savršenu žrtvu na krstu: Rimljanima 8,1; 5,9.

5.Adventisti naučavaju da niko ne treba govori da je spasen jer njegovo spasenje neće biti sigurno sve dok se ne završi istražni sud.  Pismo uči da svako ko prihvati Isusa Hrista za svog Gospoda i Spasitelja ima (sadašnje vreme ) večni život: Jovan 5,24; 1.Jovanova 3,14.

Moramo biti pošteni i naglasiti sledeću činjenicu: neki adventisti su zabrinuti zbog ovog učenja.  Poslednjih godina u njihovim redovima se pojavila uznemirenost i sumnja jer su neki njihovi teolozi počeli da dovode u pitanje mnoga uporišta njihovog uobičajenog objašnjenja o svetinji.

Istražimo sada dva od tih uporišta.

Prvo uporište:

Danilo 8 je dovedeno u vezu za Levitska 16.  Ova pretpostavka je neuverljiva zbog dva glavna problema : jezika i konteksta.  Razmotrimo prvo jezik. Adventisti veruju da je ‘čišćenje svetinje’ u Danilu 8 prototip ‘očišćene svetinje’ u Levitska 16. Ta podudarnost je izgleda prihvatljiva dok prevodioci nisu uvideli da je reč ‘očišćeno’ u prevodu Kralj Džejms pogrešan prevod oblika jevrejskog glagola tcadak (tsadaq) koji znači ‘biti popravljen’.  Hebrejski glagol koji se obično prevodi s očišćen (taher) ovde se uopšte ne koristi.  Glagol taher se koristi u Levitska 16 gde Kralj Džejms prevod prevodi njegove oblike s ‘očistiti’ i ‘budete čisti’. (Levitska 16,19-30)  Da je Danilo mislio da se osvrne na vrstu čišćenja koja se vršila na Dan pomirenje, on bi upotrebio reč taher a ne reč tcadak.  Ipak, reč tcadak ne nalazimo u Levitska 16, niti reč taher nalazimo u Danilu.  Lingvistička veza nedostaje.

Razmotrimo i kontekst.  Adventisti smatraju da je Danilo 8,14 kontekstualno ostrvo koje nema ništa zajedničko s prethodnim stihovima.  Međutim, da li stičemo takav utisak kada čitamo Danilo 8,9-14?  U 9.stihu, mali rog je identifikovan kao agresor. Stihovi 10-12 otkrivaju da će taj napadač napasti sveto mesto. Stih 13. postavlja pitanje: Koliko dugo će trajati ova agresija? A stih 14. odgovara: do dve hiljade i tri stotine večeri i jutara.  Tada će svetinja doći do svog pravog (u svoje pravo stanje).  Očigledno je da stih 13 postavlja pitanje na koje se odgovara u stihu 14.  Međutim, zašto adventisti odvajaju 14. stih iz konteksta?  DA bi izbegli neugodan zaključak.  Skrnavljenje svetog mesta, koje je spomenuto u stihu 14, kontekst pripisuje delovanju malog roga. Međutim, učenje ‘istražnog suda’ skrnavljenje svetog mesta pripisuje Hristovim aktivnostima.  Za njega se kaže da prebacuje grehe vernika u nebesko sveto mesto. Dakle, šta se dešava ako adventisti prihvate i učenje i kontekst?  To bi značilo da mali rog poistovećuju sa Hristom.  Zato je adventistička crkva morala da napravi izbor obzirom na učenje o ‘istražnom sudu’: ili da prihvati doktrinu ili da prihvati kontekst.  Nažalost, prihvatila je prvo a odbacila drugo.  Ne postoje kontekstualni ni lingvistički razlozi za primenu Danila 8,14 na prototipski dan pomirenja i istražni sud.  Morali su, jer je tako rekla Elena Vajt.

Drugo uporište:

Danilo 8,14 je doveden u vezu s Jevrejima 9.  Ova veza potiče iz vremena nakon ‘Velikog razočaranja’ 1844. Tražeći vođstvo, milerit Hajram Edson (Hiram Edson) ispustio je svoju Bibliju na sto kako bi se sama otvorila. Kakav je bio rezultat? Pred njim se otvorilo 8 i 9 poglavlje Jevrejima poslanice. Šta je moglo biti prikladnije i s većim simboličkim značenjem za tvrdnju adventista da ta poglavlja sadrže ključ značenja 1844 i Danila 8,14? Adventisti kažu da je Jevrejima 9 upravo to poglavlje koje objašnjava proročko značenje Levitska 16. Adventisti tvrde i da je Danilo 8,14 upravo taj odlomak iz Starog zaveta koji ga objašnjava. Ako su obe izjave istinite, tada mora postojati veza između Jevrejima 9 i Danila 8. Dok čovek čita Jevrejima 9 neke stvari su odmah očigledne.  Ne postoji očigledno ukazivanje na knjigu Danila, a pogotovo ne na Danila 8,14.  Celo poglavlje je primena Levitske 16.  Adventističko učenje o svetinji ne može se pronaći ni u jedinoj knjizi Novog zaveta koja razmatra značaj službi u svetinji.  Prema tome, i drugo uporište je preslabo da bi podržalo ovo problematično učenje.

Zaključak

Isus, naša zamena, osuđen je umesto nas na krstu. Platio je cenu za sve grehova u sva vremena.  Njegova pravednost se uračunava nama.  Dobra vest o sudu jeste da svako ko veruje i ima poverenja u život, smrt i vaskrsenje Hristovo, sa sigurnošću može izjaviti: Oslobođen sam.

Već smo presuđeni u Hristu.  Oni koji odbacuju Jevanđelje, osuđuju sebe kao nedostojne večnog života.  Oni koji prihvate Jevanđelje prešli su iz smrti u život i neće biti osuđeni na sudu (Jovan 5,24).