Bog je odlučio da dovede grešnike do spasenja preko propovedanja evanđelja. „Bog je hteo ludošću propovedanja spasiti one koji veruju.“ (1.Korinćanima 1,21) I upravo zbog ovog razloga Hristos je dao Crkvi zadatak odlaska u svet i propovedanja evanđelja svakoj osobi (Matej 28,19.20). Osim mrtvorođenčadi, i mentalno retardiranih osoba noje nisu u mogućnosti da shvate značaj reči, ovo je način na koji čovek treba biti spasen. Jer, „vera dolazi od slušanja, a ono što biva slušano, dolazi od Hristove reči“ (Rimljanima 10,17). I „…evanđelje…Božija sila na spasenje svakome koji veruje.“ (Rimljanima 1,16)
Međutim, pitanje ostaje: Zašto neke osobe prihvate evanđelje kada ga čuju, dok druge osobe ne prihvate? Zašto evanđelje dovodi neke osobe do obraćenja, dok druge samo otvrdne? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo razumeti da razlog tome nije u evanđelju. To je isto evanđelje koje se svima propoveda. Isus Hristos je svima slobodno ponuđen u evanđelju svim grešnicima bez izuzetka. Neki pretpostavljaju da je spasenje ponuđeno samo „izabranima.“ „Bog,“ kažu oni, „namerava da sačuva samo izabrane, te stoga, logično sledi da je ponuđeno spasenje samo njima. Ako Bog ponudi drugima spasenje, to ne bi bilo iskreno.“ Ma koliko ovo zvučalo razumno i logično umovima ljudi, jednostavno nije istinito. Jer „ko god bude zazivao Gospodnje ime, biće spasen.“ (Rimljanima 10,13) Nema ničega u evanđelju što sprečava bilo koju osobu od prihvatanja ponuđenog spasenja koje se u njemu nalazi.
Druga stvar koju moamo razumeti jeste da razlog za ovu razliku između osoba nije nešto što se pronalazi u njima samima. Ako jedna osoba prihvati evanđelje a druga ga odbije, možemo zaključiti da je jedna bolja od druge po svojoj prirodi. Mogli bismo zaključiti da je jedna osoba grešnija od druge po svojoj prirodi. Međutim, ni ovo nije istinito. Sveto pismo nam govori da je svaka osoba po svojoj prirodi mrtva u prestupu i grehu (Efescima 2,1). I nema niti jedne osobe koja bi prihvatila evanđelje svojom prirodnom voljom i željom. „Naravni čovek ne prima ono što je od Božijega Duha, jer mu je to ludost, i ne može razumeti, jer treba duhovno prosuđivati.“ (1.Korinćanima 2,14) Stoga, jednostavna istina glasi, ako bi Bog ostavio njihovim sopstvenim silama, i prirodnim željama, niti jedna osoba na ovom svetu ne bi prihvatila evanđelje.
Pa ipak, kao što znamo, neke osobe prihvate evanđelje. Stoga ponovo nam se nameće pitanje: Zašto neki prihvataju evanđelje a neki ne? Odgovor je da su neki delotvorno pozvani. I oni su delotvorno pozvani ne samo zbog toga što čuju propovedanje ispravnog evanđelja, već su i obnovljeni Svetim Duhom. Ovaj proces možemo prikazati sledećim redosledom: 1) Evanđelje je propovedano. Svi koji čuju evanđelje su mrtvi u grehu. Ne mogu ga verovati jer smatraju da je to budalasto. 2) Zatim, u slučaju nekih, Sveti Duh izvodi moćno delo. Ono je nazvano „oživljavanje“ (Efescima 2,5), „stvaranje“ (2,10), „novo rođenje“ (Jovan 3,4.7), i „vaskrsavanje iz mrtvih“ (Efescima 2,6). To je čudo koje vraća čoveka, kao što su čuda Hristova tokom Njegove zemaljske službe vraćala fizičke sposobnosti za slepe, glupe, hrome, itd. 3) U takvim slučajevima, rezultat obnavljajućeg delovanja Svetoga Duha je sledeće: evanđelje ima moćne efekte. Ono što je nekada izgledalo kao budalaština, sada potresa srca. (Dela 2,37) I što se nekada činilo kao da je samo ljudska reč, sada se prima kao „reč Božiju koja deluje u vama.“ (1 Solunjanima 2,13)
PRAVA ANALOGIJA
Značenje delotvornog poziva može se lakše razumeti ako ga uporedimo sa podizanjem Lazara iz mrtvih (Jovan 11). Lazar je bio mrtav. Nije bio u mogućnosti da čuje bilo šta, ili da učini bilo šta, jer je bio mrtav. Pa ipak, naš Gospod Isus Hristos došao je do njegovog gropa i rekao, „Lazare, izađi.“ Slično je i sa grešnikom koji čuje evanđelje. Ono „uđe na jedno a izađe na drugo uho“ jer su duhovno mrtvi. Međutim, sasvim je drugačije kada Sveti Duh obnovi srce. Kao što je naš Gospod dao Lazaru silu da čuje Njegov glas, tako i Sveti Duh daje grešnicima mogućnost da čuju i da budu poslušni evanđelju.
Rečeno je da ova doktrina čini čoveka malo više od piona na šahovskoj tabli. Rečeno je da oni koji ne prihvate obnovu Svetoga Duha ne mogu biti spaseni iako to žele. Takođe je rečeno da kada čovek ne prihvati Svetoga Duha, on će biti spasen iako to ne želi. Ili, drugim rečima, rečeno je da ovo učenje ne donosi pravo mesto za ljudsku volju: čovek može biti izgubljen uprkos svojoj volji da to ne bude, i može biti spasen iako to ne želi. Međutim, ovo nije istinito. 1) Nije istinito, na prvom mestu, jer niti jedan čovek nije „izgubljen protiv svoje volje.“ Kao što smo već videi, „telesan čovek ne prima stvari od Svetoga Duha.“ Osoba ne želi biti spasena prema onome što Bog zahteva. Nije njegova volja da prihvati spasenje samo kroz Isusa Hrista. I ne bi bilo pošteno da za to okrivljujemo Boga. Bog nije načinio čoveka ovakvim. Bog nije prisilio čoveka da se oseća ovako. 2) Nije istinito, na drugom mestu, jer obnavljanje nije delo prinude (prisiljavanje osobe da deluje suprotno njegovoj volji) već je pre postupak stvaranja (stvaranja u čoveku nove volje). Kada govorimo o ovome kao o neodoljivoj blagodati ne mislimo da Bog čini da osobe rade ono što one ne žele. Ono što mislimo jeste da Bog menja osobe i one žele činiti ono što ranije nisu želele da čine.
Kada je osoba obnovljena Svetim Duhom, tri stvari obavezno slede: 1) Takva osoba će videti istinitost evanđelja. Kao što se slepom obnavlja vid, i može gledati lepotu zalaska, tako i ova osoba može gledati šta evanđelje zaista jeste. 2) Ona će takođe osetiti duboko ubeđenje sopstvene bezvrednosti i krivice pred Bogom. Osetiće svoju potrebu za Hristom kao zamenom koja je umrla da bi platila cenu greha. Na ovo neće biti primoran. Ovo će biti nešto što oseća jer njegova obnovljena priroda želi da deluje na ovakav način. 3) Stoga on će se pokajati od svojih greha i verovaće Gospodu Isusu Hristu. On će želeti da ovo čini jer sada shvata svoju potrebu. Tako delo Svetoga Duha nije da prisili čoveka da bude spasen, već „da im otvori oči kako bi se obratili od tame k svetlosti i od sotonine vlasti k Bogu, da prime oproštenje greha i nasleđe među svetima po veri…“ (Dela 26,18)
DVE OPASNOSTI
U zaključku, zapazimo dve opasnosti koje moramo izbeći ukoliko bismo bili sigurni u sopsteni delotvorni poziv. 1) Prvo, tiče se uzimanja emotivnih osećanja za temelj našeg uverenja da smo zaista delotvorno pozvani. Sveto pismo nas poučava da osoba može imati snažna osećanja, i iskustva, takođe, a da uopšte i nije obnovljena (Matej 13,5.20.21; Jevrejima 6,4-8) Delotvorni poziv može biti iznenadan ali isto tako može biti i postepen. Mogu postojati snažna osećanja u određeno vreme koja proizilaze iz dela Svetoga Duha u obnavljanju. Ali to nije uvek slučaj. 2) Druga opasnost jeste iskušenje da isključimo sebe od odgovornosti prihvatanja evanđelja zbog toga što nismo obnovljeni. Ljudi ponekada kažu da će se pokajati i verovati samo ako bi to mogli. Međutim, kažu da to ne mogu učiniti jer im Bog nije dao Svetoga Duha. Ono što evidentno veruju jeste da prvo moraju osetiti da imaju Svetoga Duha pre nego se pokaju i veruju. Ovo nije istinito. Bog poziva sve ljude na pokajanje i verovanje. Stoga je dužnost svake osobe da to i učini, bez oklevanja. Nadalje, nije dato niti jednom čoveku da prvo zna da je obnovljen, a zatim da se pokaje i veruje. Možemo biti sigurni da smo obnovljeni Svetim Duhom samo ako smo poslušni pozivu evanđelja. „Ako ko hoće činiti njegovu volju, spoznaće da li je ovaj nauk od Boga.“ (Jovan 7,17) Samo ako „utvrdimo svoj poziv i izbor“ (2 Petrova 1,10) možemo biti sigurni da smo delotvorno pozvani od strane Hrista.
Pitanja za razmatranje:
1.Navedi svetopisamske dokaze da Bog spasava ljude preko propovedanja evanđelja-
2.Da li sve osobe koje čuju evanđelje poveruju?
3.Šta je ponuđeno onima koji čuju evanđelje? Da li je to ponuđeno svima?
4.Šta pogrešno ako kažemo „spasenje treba biti ponuđeno samo izabranicima“?
5.Da li postoji neka prirodna raznolikost u osobam koje prihvate i onima koje ne prihvate evanđelje? Objasni.
6.Šta evanđeoski poziv čini delotvornim?
7.Kako vaskrenje Lazarevo ilustruje delotvorni poziv?
8.Šta je lažna ideja „neodoljive blagodati“? Šta je prava ideja?
9.Zašto je delotvorni pozi „neodoljiv“?
10.Koje dve opasnosti moramo izbegavati?