Ja sam drvo. Ime mi je hrast. Pošto sam drvo a ne propovednik, neću vam propovedati. Ovo je moja ispovest. Imam problem jedan, jednu dilemu; dilemu identiteta. Glavno pitanje koje sebi postavljam jeste: da li je vredelo biti ja?
Verovatno je neka ptica uzela žir u kljun; letela je i žir joj je ispao iz kljuna; pao žir na zemlju i sledećeg proleča, odjednom toplina, pa onda vlaga… Onda sam mislio: otkud sad ovo? Otkuda posle zime… Ko to mene kupa i ko to mene greje? Tako sam jednog dana proklijao i počeo sam ići i prema gore i prema dole. prema gore pošla je klica, izvidnica; da vidi šta je to, otkuda toplina. A prema dole mnogo malih sitnih korena. I onda sam prvi put u svom životu jeo; to korenje je počelo nositi hranu. Nešto kao vi ljudi kada jedte ili voće ili povrće; tako je meni korenje nosilo hranu.
A klica, probila kroz zemlju, pogledala da je sunce to koje šalje toplinu ali je nešto videla što pre nije videla i odmah je pozelenela od sreće. A to je svetlost, fotosinteza počela. I počeo ja odjednom rasti prema suncu, samo prema suncu, celog života samo prema suncu. I kada sam već odrastao, onda su mi se grane raširile i hiljade raznih grančica i lišća, dizale su se nebu. Samo prema suncu, Kako sam rastao tako su se grane širile a pod njima u dubokom hladu, dolazili su ljudi, odmarali se, ljubli se, ubijali se; a ja samo stojim.
Ptice su pravile gnezda i nalazile dom u rupama; pravo selo jedno. Puno pesme i cvrkuta i muzike. Kao što sam rekao, nikada se nisam makao sa svoga mesta. Ja nikada u Pariz nisam išao. Alu su putnici prolazili pored mene, zaustavljali se podamnom i pričali. Slušao sam. Čuo sam skoro sve novosti. Samo sam slušao. Pričali su o smislu života pa sam se pitao: zašto sam ja drvo? Kako ja mogu biti od koristi? Onda su došli ljudi i asekli mog druga. Sto godina smo stajali tamo zajedno. Odjednom njega odrezali; naprave grede i nameštaj. Onda sam mislio: možda ću i ja nekada tako postati korisniji.
Onda su došli neki, vraćajući se sa Pashe i pričali o jednom od Isusa. Bilo je puno Isusa u toj zemlji gde sam ja rastao. Alu si pričali o jednom Isusu kako je On bio koristan. Rekli su da on prođe čineći dobra, lečeći ljude i bolesti jer Bog beše s njim; i kud god je On prošao nije bilo jauka, ni plača ni visokih temperatura ni bola.
A ja, ja samo stojim. I samo jedem. I samo me kiša kuša. I samo me sunce greje.
Jednog dana, zamislite, došao On pod moj hlad. Osetio sam takvu termu jer evo moj Stvoritelj mene treba. Tu sam video kako leči, kako hrani, kako hrabri ljude, kako voli ljude. Grane su podrhtavale, lišće se treslo jer moj Stvoritelj se, pre nego što je otišao sa grupom od dvanaest ljudi zahvalio Bogu za mene i moj hlad.
Onda su jedno dana došli i po mene. Odvojili su me od mojih korenja i ja sam pao. A onda su me odvezli i ostavili me samog skoro godinu dana. Onda jednog dana došli su i od mene napravili šest greda. Nadao sam se da će me bolje upotrebiti. Da će me lepo izgladiti. Da će me barem ofarbati ili možda čak pokriti nekom glazurom. Ne! Napravili su samo grede, odveli me u Jerusalim i od njih napravili tri krsta. Sramota! Velika sramota za mene. Zar sam ja zato strpljivo čekao skoro 200 godina. Od nekih mojih braća i sestara napraviše ukrase u Hranu ili neki nameštaj ili podove ili vrata.
Baram da sam postao most po kojem gaze magarci; barem da se od mene kanalizacija napravila ne bih mario, ali ne krst!
Da postanem instrument torture? Mučenja? Da na mene prikuju mog Stvoritenja. To je vrhunska niskost, savršeno poniženje. Ali ja sam hrast. ja nisam imao izbora. Ja nisam mogao reći NE. Ja nisam mogao ni protestvovati, ni izbeći ni pobeći.
A vi ljudi, vi niste drvo. Vi niste hrast. I u ime svih drveta sveta, ja želim da vas zamolim za nešto: molim vas, nemojte da vam odrvene srca, jer verujte mi, da sam ja čovek, ja bih se uvredio. Kada ljudi kažu za nekog čoveka da ima drveno srce, to je uvreda, a pošto ja nisam čovek, ja se ne vređam. Samo se ljudi vređaju. Nikada niko od moje braće i sestara nije tako drven kao što ljudsko srce može da bude. Nismo mi drveta napravili Aušvic, nismo mi drveta nikoga mučili. Od nas ste napravili sprave za mučenje. Ali, ni onda mi nismo imali ni izbora niti mogućnosti da protestvujemo, niti da izbegnemo, niti da pobegnemo. Na mojim granama vešali su ljude, žene i decu, u mome hladu silovali su, mučili su nevine; ta ja sam živeo 200 godina pre nego što su mene srušili.
Ljudi, u ime svih drveta, nemojte da vam srca odrvene.
Drugo, nemojte ponovo razapinjati Sina Božijeg. ‘Ima, naime, onih koji su jednom bili prosvetljeni. Ali iako su iskusiil nebeski dar primivši Duha Svetog, iako su iskusili da je reč Božija dobra, iako su iskusili sile budućeg sveta, ipas su napustili veru. Takve je nemoguče ponovo dovesti do pokajanja, jer oni time iznova razapinju Sina Božijeg i javno ga izvrću ruglu’ (Jevrejima 6,4-6). Ta ja znam kako je prvi put bilo Njemu kada su ga prikovali. Ostanite mu verni i odani. Dostojan je On toga. Budite verni čovečnosti, kao što sam ja veran hrast bio. Ali, zloupotrebili su me.
Međutim, Isus je od toga učinio nešto slavno. Pa, hajde, pomislite na mene. Pomislite šta je Isus za vas na meni učinio. A šta ja kao drvo to ne razumem?! Ne razumem šta apostol Pavle u 1.Korinćanima 1,18 kaže: ‘Jer govor o krstu je ludost za one koji propadaju, a za nas spasene je Božija sila’.
Ja sam meni samo drvo. Uvek drvo. Samo hrast. Ali kad Bog, od hrasta može učiniti silu, onda ja nemam šta reći nego se samo čuditi.
Ukoliko je to tako, ako je trebalo radi spasenja vas ljudi i da budemo samo drvo, i da samo tamo stojim i da se od mene napravi taj grubi instrument mučenja, da na meni teče krv Sina Božijeg, ako se mojom sramotom i zloupotrebom neko može spasiti, onda i moj život ima smisla. Da sam ja od drveta postao čovek, joj kakav bi ja podanik Isusov bio.
Ako je tako, ako ovom mojom sramnom službom Bog se iskoristio da pomiri vas ljude ili kako Efescima 2,16 kaže: ‘I da bi obe strane pomirio s Bogom u jednom telu svojom smrću na krstu, usmrtivši neprijateljstvo među njima. ‘ Ako se Isus poslužio samnom da na meni prikuje (Kološanima 2,14.15) optužbu, ne da bi drugi čitali, već samo ja da mogu čitati; ako se zbog mene možete opravdati, onda nemojte mi zameriti, ali ja sam srećan što sam bio taj hrast.
Vašim spasenjem, doći će Nova zemlja i onda će hrastovi rasti. Ne spasavate se samo vi ljudi; već i cela zemlja.
Kako da ja kao hrast ne budem počastvovan sramotom, blagosloven prokletstvom moje službe i službe krsta?!
Hrast.