„A kada postite, ne budite namrgođeni kao licemeri; jer pomračuju svoja lica, da se pokažu ljudima kako poste; zaista vam kažem, primili su platu svoju. A ti kada postiš, pomaži svoju glavu i operi svoje lice, da se ne pokazuješ ljudima da postiš, nego Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti uzvratiće ti“ Mt 6,16–18.
Isus pretpostavlja kao samo po sebi razumljivo da njegovi sledbenici upražnjavaju pobožnu vežbu posta. U život sledbenika spada i stroga vežba u uzdržanju. Jedini cilj takvih vežbi jeste da sledbenike učine spremnijim i radosnijim za put i delo koji su im zapoveđeni. Samodovoljna i troma volja koja se ne odaziva na službu, vaspitava se, a telo se ponižava i kažnjava. U vežbi uzdržanja jasno se oseća otuđenje mog hrišćanskog života od sveta. Život bez asketske vežbe koji sebi priušti sve želje tela, čak i ako su „dopuštene“ prema justita civilis, teško će biti spreman za službu Hristu. Sito telo ne moli se rado i ne prilagođava se službi koja zahteva odricanje.
Tako život učenika ima potrebu za strogom spoljašnjom disciplinom. Ne da bi se ovim mogla slomiti volja tela, kao da se svakodnevno umiranje (1 Kor 15,31) starog čoveka dešava kroz nešto drugo, a ne kroz veru u Isusa. Ali upravo vernik, sledbenik, čija volja je slomljena, koji je umro u svom starom čoveku u Isusu Hristu, poznaje pobunu i svakodnevnu gordost svog tela. On poznaje svoju lenjost i razuzdanost i zna da je to izvor nadmenosti koja mora biti uklonjena. To se dešava svakodnevnom i izvanrednom vežbom discipline. Učenik zna da je volja jaka, ali da je telo slabo. Zato „bdite i molite se“ (Mt 26,41). Duh prepoznaje put sledbeništva i spreman je da ide po njemu, ali telo je uplašeno, put mu je previše mučan, nesiguran, naporan. Tako duh mora da zaćuti. Duh potvrđuje Isusovu zapovest bezuslovne ljubavi prema neprijatelju, ali telo i krv su isuviše jaki, tako da se to delo ne ostvaruje. Zato telo u svakodnevnoj i izvanrednoj vežbi i disciplini mora spoznati da nema nikakvo vlastito pravo. Ovde pomaže svakodnevna, redovna vežba molitve kao i dnevno razmatranje Božije reči, a pomažu i razne vežbe telesne discipline i uzdržljivosti.
Protivljenje tela dnevnom ponižavanju dolazi na početku frontalno, kasnije se skriva iza reči duha, tj. u ime evanđeoske slobode. Gde evanđeoska sloboda od prisile Zakona i umrtvljenja istine istisne disciplinu, vežbu i askezu, gde se razuzdanost i neredovnost u molitvi, u ophođenju prema reči Božijoj, u telesnom životu opravdava u ime hrišćanske slobode, tamo je očigledno protivljenje Isusovoj reči. Tamo se više ništa ne zna o životu u sledbeništvu koji bi bio stran svetu, isto tako ne zna se za radost i to u istinskoj slobodi koja se stiče pravom vežbom u životu učenika. Gde hrišćanin prepozna da je zakazao u svojoj službi, da njegova spremnost posustaje, da se ogrešio o tuđi život, o tuđi greh, da njegova radost prema Bogu posustaje, da nema više snage za molitvu, tamo će preduzeti napad na svoje telo kako bi se kroz vežbu, post i molitvu (Lk 2,37; 4,2; Mk 9,29; 1 Kor 7,5) bolje pripremio za službu. Ostaje potpuno prazan prigovor da bi hrišćanin umesto askeze trebalo svoje utočište da pronađe u veri i Božijoj reči. On je nemilosrdan i bez snage da pomogne. Šta je život u veri, ako ne trajna i raznolika borba duha protiv tela (Gal 3,3)? Kako neko želi da živi u veri, ako ga molitva uspavljuje, ako mu je reč Pisma dosadna, ako mu spavanje, jelo i suprotni pol otimaju radost u Bogu.
Askeza je samoizabrano trpljenje, ono je passio activa [Passio activa - aktivno trpljenje], a ne passio passiva [Passio passiva - pasivno trpljenje], i upravo je u tome najviše ugrožena. Askezu stalno vreba jedna bezbožno pobožna želja da se trpljenjem učini jednaka Hristu. U njoj drema zahtev da stupi na mesto Hristovog stradanja, da sama izvrši delo Hristovog stradanja, naime, da ubije starog čoveka. Ovde askeza uzima sebi za pravo da prisvoji gorku i poslednju ozbiljnost Hristovog izbaviteljskog dela. Ovde sa strašnom čvrstinom počinje da se izlaže pogledima. Dobrovoljno stradanje koje bi samo na osnovu Hristovog stradanja trebalo da služi boljoj službi, većoj poniznosti, postaje ovde užasno izobličenje samog Hristovog stradanja. Ono sada želi da bude viđeno, sada je ono nemilosrdni živi prekor ljudima; jer je postalo „put spasenja“. U takvoj „javnosti“ plata je već izgubljena, jer se traži od ljudi, a ne od Boga.
„Pomaži svoju glavu i operi svoje lice“, moglo bi poslužiti po ko zna koji put kao prilika za još profinjeniji užitak ili samopohvalu. Tada bi to moglo pogrešno da se protumači kao pretvaranje. Isus pak kaže svojim učenicima da u dobrovoljnim vežbama poniženja ostanu sasvim poniženi, da ih nikome ne nameću kao prekor ili Zakon, nego da budu zahvalni i radosni što smeju da ostanu u službi svog Gospoda. Ovde se ne misli na radosno lice učenika kao na hrišćanski tip, nego na ispravnu skrivenost hrišćanskog delovanja, na poniznost koja ne zna za sebe, kao što ni oko samo sebe ne vidi, nego samo drugoga. Ovakva skrivenost će se jednom otkriti, ali samo kroz Boga, nikad kroz samu sebe.