Dragi prijatelji,
Svi mi, od najranijeg detinjstva, tražimo odobravanje drugih. Želimo da nas vole, da nas prihvate, da budemo deo zajednice. I to je prirodno – čovek je stvoren da živi u odnosu sa drugima. Ali postoji granica: ako naše samopouzdanje zavisi isključivo od tuđeg mišljenja, postajemo zarobljenici.
„They don’t like me? Yabba dabba don’t care.“ – u ovim rečima krije se stav slobodnog čoveka. To ne znači da smo bezosećajni ili da ne marimo za ljude. To znači da ne dajemo moć nad našim životom onima koji nas ne razumeju, kritikuju ili potcenjuju.
Prava motivacija dolazi iznutra.
Ako znaš ko si, ne moraš da se braniš od svake reči.
Ako znaš zašto radiš ono što radiš, kritika te može usmeriti, ali te ne može slomiti.
Ako znaš da je tvoj život vredan i da imaš svrhu, tuđe „ne sviđaš mi se“ postaje samo šum u pozadini.
Zato zapamti:
Ljudi će te voleti, ljudi će te osuđivati – i jedni i drugi su prolazni.
Ali tvoja vera, tvoja istrajnost i tvoja unutrašnja snaga – to ostaje zauvek.
Najveći uspeh postižeš kada učiš da hodaš uspravno čak i kad te drugi ne prate.
Zato reci sebi svakog jutra:
„Moja vrednost ne zavisi od aplauza. Moja misija ne prestaje zbog kritike. Moj život pripada meni i Onome ko me stvorio.“
I kad dođe trenutak da se suočiš sa nepravdom, podsmehom ili hladnoćom drugih, samo se osmehni i reci:
„They don’t like me? Yabba dabba don’t care!“