Čovek je jedino biće koje meri vreme, ali paradoksalno, upravo tom merom najčešće promašuje njegov smisao. Godine postaju brojke u kalendaru, a ne iskustva u duši. „Nasi životi se ne mere godinama, već sadržajem tih godina“ — izreka je koja nas poziva da preispitamo šta zapravo znači živeti.

1. Psihološka dimenzija: vreme kao doživljaj

U psihologiji, vreme nije objektivna kategorija, već subjektivni doživljaj. Kako je Karl Gustav Jung zapisao:

„Ne živi onaj ko ima mnogo godina, nego onaj ko je ispunio godine životom.“

Psihološki gledano, čovek koji živi autentično — svesno proživljava trenutke, gradi odnose, stvara i uči — ima bogat unutrašnji svet, dok neko drugi, iako duže traje, može ostati prazna hronologija. Viktor Frankl, logoterapeut koji je preživeo koncentracione logore, tvrdio je da smisao određuje kvalitet života, ne njegova dužina:

„Ono što je presudno nije trajanje života, već dubina iskustva.“

Frankl nas uči da svaka godina, pa i dan, može postati večnost ako ga ispunimo značenjem. Psihološki zrelo biće ne meri godine po broju rođendana, već po količini svesti, ljubavi i stvaralaštva koje u njih unosi.

2. Filozofska dimenzija: kvalitet naspram kvantiteta postojanja

Filozofija od antike razlikuje život u vremenu od života u smislu. Aristotel je govorio o „eudaimoniji“ — stanju ostvarene svrhe. Čovek srećan u filozofskom smislu nije onaj koji dugo traje, nego onaj koji živi u skladu sa sobom. Seneka, stoički mislilac, u svom delu O kratkoći života piše:

„Nije da imamo malo vremena, već da mnogo vremena protraćimo. Život je dug ako ga znamo upotrebiti.“

Tu leži suština: vreme nije neutralni tok, nego materijal od kojeg oblikujemo smisao. Onaj ko ga troši na površne ciljeve, iako živi dugo, zapravo ne živi — on samo postoji.

Martin Hajdeger je to izrazio pojmom „autentičnog bivstvovanja“ (Eigentlichkeit) — svest o prolaznosti čini da život postane pun. Samo onaj ko je svestan smrti zna živeti sadašnjost:

„Biti prema smrti znači biti sposoban za najvlastitiji život.“

Dakle, merilo života nije broj godina, već intenzitet bivstvovanja u svakom trenutku.

3. Teološka dimenzija: večno u vremenskom

Teologija nas uči da su godine samo okvir u kojem se ogleda večnost. U Psalmu 90 piše:

„Nauči nas dane naše brojati, da bismo stekli mudro srce.“

Biblija ne odbacuje prolaznost, nego je preobražava u prostor susreta sa Bogom. Vreme postaje sveto kada ga ispunimo dobrotom i ljubavlju. Sveti Avgustin u Ispovestima razmišlja o vremenu i zaključuje:

„Šta je, dakle, vreme? Ako me niko ne pita, znam; ako hoću da objasnim — ne znam.“

Ali znao je da svako vreme postaje puno Boga kada je ispunjeno ljubavlju. U tom smislu, večnost nije nešto što počinje posle smrti, već ono što se događa u trenutku kad živimo s verom, nadom i ljubavlju.

4. Zaključak: punoća kao merilo života

Život ne merimo dužinom nego punoćom. Starost nije garancija mudrosti, niti mladost sinonim za prazninu. Postoji mladost koja nikada ne odraste i starost koja blista svežinom duha.

Živeti sadržajno znači:

  • voleti iskreno,
  • misliti duboko,
  • stvarati svesno,
  • praštati slobodno.

Jer, kao što reče Meša Selimović:

„Čovjek živi onoliko koliko voli i koliko je voljen.“

Na kraju, kada se osvrnemo, neće biti važno koliko smo godina imali, nego koliko smo života uneli u te godine.