Autor: Cristian Vidal

Sve mi je teže da nazovem „hrišćanskim“ ono što, u suštini, nije ništa drugo do religijski šou. I to ne govorim sa moralističkog postolja niti iz iskušenja da se osećam superiorno: govorim to kao eklesiološku konstataciju. Mnoge grupe koje se predstavljaju kao „propovedničke“ ili kao zajednice koje se vrte oko imena neke osobe nisu prave crkve, već ono što bismo mogli, u filozofskom smislu, nazvati „ne-mestima“. To su scene u kojima se vera iskrivljuje i svodi na spektakl, religijsku potrošnju ili uzdizanje harizmatične ličnosti.

Hrišćansko bogosluženje, s druge strane, ima duboke korene. Od apostolskih vremena i kroz živu tradiciju Crkve, sačuvalo je elemente koji ga razlikuju od bilo kog praznog ili komercijalizovanog rituala. Prvo, proklamacija Reči: ne kao običan motivacioni govor, već kao živa aktualizacija Jevanđelja Hrista vaskrslog, koja oslovljava, sudi i utešuje zajednicu. Drugo, Sv.Tajne— a posebno krštenje i euharistija — koji nisu dekorativni simboli niti ljudski izumi, već efikasni znakovi koji čine Crkvu Telom Hristovim i ukorenjuju je u istoriji spasenja.

Pored toga, tu je zajednička molitva, izraz trojične vere, zastupništvo za svet i hvala koja ujedinjuje celo stvorenje. I, na kraju, dijakonia: jer liturgija doseže svoju puninu kada se prevodi u služenje bližnjem, angažman prema siromašnima i transformaciju stvarnosti. Kao što je dobro primetio Gustavo Gutiérrez: „Hrišćanska liturgija nije bekstvo od sveta, već proslava Božijeg prisustva u istoriji siromašnih“¹.

U Latinskoj Americi, ova svest je od vitalnog značaja: bogosluženje koje zaboravlja pravdu pretvara se u idolopoklonstvo. Leonardo Boff snažno podseća da euharistija ne može biti odvojena od hleba koji se deli na stolu života, jer „stol Reči i stol Hleba traže stol univerzalnog bratstva“². A Jon Sobrino ide dalje: prava proslava se dešava kada se sam Hristos pojavljuje u raspetima istorije³.

Anglikanska tradicija, s druge strane, podseća nas da bogosluženje nikada nije improvizacija niti spektakl. Rowan Williams opisuje liturgiju kao „jezik Crkve“, taj zajednički jezik koji nas uvodi u trojični život i oslobađa iz zatvora subjektivnosti⁴. Decenijama ranije, Michael Ramsey je to jednostavno i duboko izrazio: bogosluženje je učestvovanje u nebeskom obožavanju, koje nas udaljava od nas samih i uvodi u zajedništvo svetih⁵.

U svetlu svega ovoga, razumljivo je zašto je problematično nazvati „hrišćanskim“ zajednice koje se svode na „propovedanje“ bez tradicije, bez sećanja, bez svetih Tajni i bez stvarne posvećenosti patnji sveta. Takve grupe završavaju kao „ne-mesta“: scene religijske potrošnje koje ne uspevaju da se ukorene u istoriji vere niti u katoličnosti Crkve.

Danas je pastoralni izazov da se bogosluženje povrati kao događaj milosti i javni čin Crkve koja priznaje Hrista za Gospoda. Radi se o tome da se odoli iskušenju šoua i hrabro potvrdi centralnost Reči, svwtih Tajni, molitve i dijakonie. Tek tada bogosluženje prestaje da bude zabava i postaje ono što je oduvek trebalo da bude: pravi prostor vere, susret sa Bogom i s braćom, živa memorija apostolske tradicije i anticipacija Kraljevstva.

Reference / citati

1. Gustavo Gutiérrez, Teología de la liberación. Perspectivas (Salamanca: Sígueme, 1972), 294.

2. Leonardo Boff, Eucaristía y liberación (Madrid: Trotta, 1989), 45.

3. Jon Sobrino, Jesucristo liberador (Madrid: Trotta, 1991), 311.

4. Rowan Williams, On Christian Theology (Oxford: Blackwell, 2000), 231.

5. Michael Ramsey, The Gospel and the Catholic Church (London: Longmans, 1936), 156.