Piše: Kristijan Vidal

Postoji nešto poetski pravedno — i teološki izazovno — u zamišljanju žene na katedri u Kenterberiju. Taj vekovima star tron, zamišljen za muškarce s mitrom i oksfordskim akcentom, mogao bi sada da predvodi sasvim drugačiji glas. I, naravno, čuvari „prave vere“ već čupaju brade od uzbune: pravoverje je u opasnosti!

Ali budimo iskreni: pravo pravoverje nikada nije bilo u sukobu sa pravosrdačnošću. Ako srce ne kuca, doktrina postaje leš. A Isus nije osnovao sektu čuvara dogme, već zajednicu u pokretu, gde Duh duva gde hoće, ne tražeći potvrde o polu, nacionalnosti ili crkvenom poreklu.

Arhiepiskop (ili Arhiepiskopkinja) Kenterberijski — podsetimo se — nije anglikanski papa, već primus inter pares, prvi među jednakima, simbol jedinstva u različitosti. Njegov autoritet je moralni, a ne imperijalni; pastirski, a ne birokratski. Upravo zato, to što bi žena mogla biti pozvana da zauzme to mesto ne bi trebalo nikoga da sablazni, već da nas natera da se zapitamo koji deo svoje vere smo pomešali s privatnim vlasništvom.

Jer — i ovo vredi ponoviti s evanđeoskom ironijom — ima onih koji propovedaju univerzalnu ljubav s namrštenim licem, govore o zajedništvu, a podižu zidove, i citiraju Bibliju kao da je priručnik za isključivanje. To su oni koji daju desetak od nane, mirođije i kima, ali zaboravljaju ono najvažnije: pravdu, milosrđe i veru (Mt 23:23). Isus ih je imao na nišanu — i ne da bi im aplaudirao. Martyn Persi to kaže s finom anglikanskom ironijom: „Izazov pravoverja nije da ostane čisto, već da ostane velikodušno.“
A Rouan Vilijams, s onim mističnim mirom koji nervira dogmatike, podseća da se Hrist uvek nalazi „u blizini ljudske patnje, razoružan pored onih kojima je potrebna pomoć.“
Gde je, dakle, pravoverje? U obliku šešira — ili u obliku srca?

Vekovima su crkvene stolice moći bile gotovo isključivo u rukama muškaraca. I mnogi i dalje veruju da otvaranje tih prostora predstavlja neku modernu ustupku, neku „progresivnu jeres“. Ali možda — samo možda — to jeste čin poslušnosti Svetom Duhu, Onome koji je na Pedesetnicu govorio kroz usta žena, stranaca i seljaka bez teoloških diploma.

Pravoverje bez pravosrdačnosti podseća na one besprekorne, hladne i prazne hramove: sve je na svom mestu, ali života unutra nema. A, da stvar bude gora, kad neko predloži da se otvori prozor, uđe svež vazduh — i čuvari se odmah prehlade.

Dakle, da — slavimo ako žena stigne do Kenterberija. Ne zato što su nam potrebni simbolični gestovi, već zato što moramo da se podsetimo da Carstvo Božje nije klub konzervativnih teologa, nego gozba za sve: pravedne i grešne, muškarce i žene, svete i smotane. Isus nije osudio grešnike; osudio je pravoverne bez saosećanja. Vikao im je u lice ono što mnogi episkopi još uvek ne smeju da čuju:

„Teško vama, književnici i fariseji licemeri! Jer čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra ste puni grabeža i nepravde.“
(Matej 23:25)

Da se nama ne dogodi isto: toliko doktrinarne čistoće — a tako malo milosrđa.

Reference:
¹ Martyn Percy, Thirty-Nine New Articles: An Anglican Landscape of Faith (Norwich: Canterbury Press, 2013).
² Rowan Williams, Being Christian: Baptism, Bible, Eucharist, Prayer (London: SPCK, 2014).