‘Ti si liberalni anglikanac.’
Kritika da sam liberalni anglikanac obično se temelji na predrasudama o liberalnoj teologiji kao odstupanju od tradicionalnih verovanja i praksi. Međutim, važno je naglasiti da liberalizam u okviru anglikanske tradicije nije negacija temeljnih hrišćanskih učenja, već pokušaj da se ta učenja interpretiraju i primene u kontekstu modernog društva, sa ciljem da budu relevantna i moralno osvežena za današnji svet.
Liberalni anglikanizam ne odbacuje osnovne hrišćanske istine o Bogu, Hristu i spasenju, već nastoji da u teološkim pitanjima bude otvoren za pitanja i dileme koje nameće savremeno razumevanje nauke, filozofije i ljudskih prava. Na primer, liberalna teologija u anglikanskoj tradiciji često naglašava važnost ljubavi, pravde i socijalne odgovornosti, što je utemeljeno u evanđelju, ali je takođe utemeljeno u težnji ka progresivnom i inkluzivnom društvu.
Kritičari često zaboravljaju da je sam anglikanizam, u svojoj suštini, bio utemeljen kao crkva koja omogućava prostor za različite pristupe i stavove, uvažavajući raznolike teološke i društvene perspektive. Biti liberalni anglikanac ne znači zanemarivati tradiciju, već ga uvideti kao živu tradiciju koja se razvija kako bi odgovorila na potrebe savremenog društva.
Dakle, odbrana mog stava kao liberalnog anglikanca se zasniva na verovanju da je vera u Hrista i njegovo učenje univerzalno i stalno relevantno, ali da se mora interpretirati na način koji uzima u obzir realnosti savremenog života, a ne fiksira u prošlim vremenima. U tom smislu, moj liberalizam nije napad na tradiciju, već njen odgovor na izazove vremena u kojem živimo.
Kritika se često temelji na predrasudama o tome da progresivizam u religiji znači potpunu promenu tradicionalnih vrednosti i doktrina. Međutim, važno je razumeti da biti progresivan ne znači negirati hrišćanska učenja već pokušati da se ta učenja primene u kontekstu savremenog društva, koje se stalno menja. Veruju da crkva treba da se angažuje u pitanjima socijalne pravde, prava manjina, ekološke odgovornosti i jednakosti, utemeljujući ove vrednosti u Hristovom učenju o ljubavi, jednakosti i brizi za najslabije u društvu.
Jedan od najvažnijih teologa koji su oblikovali progresivni anglikanizam je John A.T. Robinson, autor knjige Honest to God (1963), u kojoj je pozvao crkvu da bude otvorena za nove načine razumevanja Boga u svetlu modernih naučnih otkrića i filozofskih promena. Robinson je naglašavao da vera ne treba da bude „slobodno prilagođena“ prošlim teološkim učenjima, već da treba biti relevantna za savremeni svet.
Takođe, N.T. Wright, iako utemeljen u tradicionalnoj anglikanskoj teologiji, naglašava važnost kontinuiranog obnavljanja crkvene misije u kontekstu današnjeg sveta, pozivajući hrišćane da deluju u skladu sa biblijskim učenjima, ali da ne zanemare pitanja pravde, siromaštva i ekološke krize.
Rowan Williams, bivši nadbiskup u Canterburyju, jedan je od teologa koji je isticao da anglikanski identitet uključuje pluralizam i da je u osnovi anglikanske tradicije uvek postojala sposobnost za kritičko preispitivanje i duhovni razvoj u savremenim okolnostima. Njegova teologija poziva na duboko angažovanje sa pitanjima postmodernog društva, bez gubitka temelja u hrišćanskoj veri.
Dakle, hrišćanstvo treba da odgovori na izazove savremenog društva kroz kritičku refleksiju i primenu evanđelja na pitanja koja se odnose na ljudska prava, socijalnu pravdu i ekologiju, uz duboko poštovanje i očuvanje teološke tradicije. Progresivizam nije napad na veru, već njen pokušaj da bude odgovorna i relevantna za svet u kojem živimo.
Sada, za one neupućene, nekoliko redova o teološkom liberalizmu.
Šta je teološki liberalizam?
Liberalizam je i tradicija — koja potiče iz pokušaja protestanata krajem 18. veka da ponovo oblikuju tradicionalno hrišćansko učenje u svetlu modernog znanja i vrednosti — i različit, ali prepoznatljiv pristup teologiji.
Kao i svaki “izam”, liberalizam nije lako svrstati u neki okvir. Međutim, trotomna dela Garyja Dorriena The Making of American Liberal Theology pružaju koherentan prikaz pokreta koji je obeležen prepoznatljivim hermeneutičkim i sociološkim opredeljenjima. Čak i ako neko želi da izbegne liberalnu teologiju, bilo bi mudro znati nešto o pokretu koji je imao značajan uticaj u poslednjih dvestotinjak godina.
U nastavku su sedam karakteristika liberalizma koje su izvučene iz prvog toma Dorrienove trilogije. Naslovi su moji, a uvučeni tekst je iz knjige.
1. Prava religija nije zasnovana na spoljnim autoritetima
Ideja liberalne teologije ima gotovo tri veka. Suštinski, to je ideja da hrišćanska teologija može biti istinski hrišćanska, a da nije zasnovana na spoljnim autoritetima. Od osamnaestog veka, liberalni hrišćanski mislioci su tvrdili da religija treba da bude moderna i progresivna, te da značenje hrišćanstva treba interpretirati sa stanovišta modernog znanja i iskustva. (xii)
Dorrien prepoznaje da je ovo odbacivanje nešto novo u istoriji crkve.
Pre modernog perioda, sve hrišćanske teologije bile su konstruisane unutar okvira autoriteta. Sve premodernističke hrišćanske teologije tvrdile su da se temelje na autoritativnoj ortodoksiji. Čak su i mističke i mitopoetske teologije premodernog hrišćanstva uzimale kao pretpostavku verovanje da su sveti spisi nepogrešivo otkrivenje i da je teologija razumevanje propozicionalnog otkrivenja. Uzimajući metodologiju svojih katoličkih protivnika, protestantski teolozi su formalizovali ove pretpostavke sa skolastičkom preciznošću tokom sedamnaestog veka. Nije slučajno da je period religijskih ratova koji je prethodio prosvetiteljstvu takođe zapamćen kao doba ortodoksije.
Reformistička i luteranska ortodoksija naglasile su princip Reformacije da je Sveto pismo jedini i nepogrešivo dovoljan pravilnik vere, podučavajući da je Sveto pismo takođe strogo bezgrešno u svemu što tvrdi. (xv)
Važno je napomenuti da Dorrien ne veruje da je nepogrešivost bila izum Prinstonske škole.
2. Hrišćanstvo je pokret socijalne rekonstrukcije
Jedna od najuticajnijih definicija teološkog liberalizma dat je 1949. godine od strane Daniela D. Williamsa, jednog od njegovih zagovornika: „Pod ‘liberalnom teologijom’ mislim na pokret u modernom protestantizmu koji je tokom devetnaestog veka pokušao da dovede hrišćansku misao u organsku povezanost sa evolutivnim pogledom na svet, pokretima za socijalnu rekonstrukciju i očekivanjima ‘boljeg sveta’ koja su dominirala opštim razmišljanjem. To je oblik hrišćanske vere u kojem prorotsko-progresivna filozofija istorije kulminira u očekivanju dolaska Božijeg carstva na zemlji.“ (xiv)
3. Hrišćanstvo mora biti verodostojno i relevantno
Liberalna teologija je specifično definisana svojom otvorenošću prema ishodima modernih intelektualnih istraživanja, naročito prirodnih i društvenih nauka; svojim opredeljenjem prema autoritetu individualnog razuma i iskustva; svojom koncepcijom hrišćanstva kao etičkog načina života; favorizovanjem moralnih koncepata pomirenja; i opredeljenjem da učini hrišćanstvo verodostojnim i društveno relevantnim za moderne ljude. (xxiii)
4. Istina se može spoznati samo kroz promenljive simbole i oblike
Bushnell je opomenuo da su „svi naši problemi i kontroverze“ u vezi sa istinama otkrivenja posledica osnovne nesposobnosti da se suočimo sa onim što je poznato o oblačenju istina u znakove i analogije. Problem nije bio specifičan samo za Njuenglandske teologe, sugerisao je, to je bila „skoro univerzalna greška koja zahvata razmišljanja čovečanstva o moralnim i duhovnim pitanjima.“ Širom sveta, ljudi su tretirali simboličke oblike svojih istina kao same te istine. (151)
5. Teološke kontroverze su u stvari o jeziku, a ne o istini
Bushnell je debatovao o različitim doktrinarnim pitanjima sa svojim protivnicima, uvek tvrdeći da su njihovi neslaganja zapravo bila o upotrebi jezika, a ne o nedostatku vere: „Sve moje navodne jeresi, u vezi sa tim velikim pitanjima, izazvane su zaustavljanjem spekulacija i odbacivanjem onih konstruktivnih sudova ili a priori argumenata, putem kojih se termini koji su samo analogije, i misterije koje su najznačajnije kada ih uzimamo samo kao simbole, tumače kao nešto mudro i tačno nego što zaista izražavaju.“ (151-152)
6. Istorijska tačnost biblijskih činjenica i događaja nije ključna, sve dok se susretnemo sa Isusom u stranicama Svetog pisma
On je upozorio da verni čitalac Svetog pisma nije obavezan da pretpostavi istinitost evanđeoskog narativa „po kojem se način i činjenice o životu Isusa izveštavaju nama.“ To je bila stvar o kojoj se raspravljalo, „samo pretpostavljamo same prikaze, kao takve kakve jesu, i otkrivamo njihovu nužnu istinu u transcendentnoj, čudesno samospoznatoj slici božanske izvrsnosti i lepote koja se u njima prikazuje.“ Bushnell je savetovao da biblijski narativ nije previše impresivan osim u izvanrednom karakteru njegove ključne figure, ali što više proučavamo figuru Isusa, „sliku koja sija svojom jasnom svetlom na nas“, to više jasno ulazimo u izvor i svetlost svih istina: „Isus, Božija Reč, izlazi iz Boga, da bi se utelovio sa nama i bio vozilo Božijeg spasenja za čovečanstvo.“ (399)
7. Prava religija je put Hrista, a ne bilo koja specifična doktrina o Hristu
Reč Hrista nije doktrina niti kraj argumenta, već samo-autentični život; to je moralno regenerativna duhovna moć koju Hristos donosi… Odlazeći dalje od svog mentora, Bushnellovci su akcentovali ljudskost Hrista; Munger i Gladden su podigli Isusovo učenje iznad bilo kakvih tvrdnji o njegovoj osobi. U oba slučaja, međutim, bila je pod kontrolom samo-autentična moralna slika koja je shvaćena kao snaga prave religije. Prava religija je put Hrista. (399-400)
Dorrien primećuje da je ova vrsta religije odstupanje od istorijske ortodoksije.
Tradicionalne protestantske ortodoksije stavljaju substitutivno pomirenje Hrista u centar hrišćanstva, smatrajući Hristovu smrt pomiravajućom žrtvom koja je vikarno zadovoljila retributivne zahteve božanske pravde. (400)
Nova progresivna religija liberalizma shvatala je hrišćanstvo sasvim drugačije.
Do kraja Beecherovog života, bilo je gotovo prozaično za Mungera i Gladdena da tvrde da je hrišćanstvo suštinski život, a ne doktrina. (405)
Zaključak
Liberalizam nije uvredljiv pojam koji treba koristiti olako. To je različit, ali prepoznatljiv pristup hrišćanstvu, koji se značajno razlikuje od istorijske ortodoksije, da ne pominjemo evanđelizam i fundamentalizam. Liberali veruju da čine hrišćanstvo relevantnim, verodostojnim, korisnim i humanim. Evanđelisti u liniji J. Greshama Machena veruju da čine nešto što nije hrišćanstvo. To je bila granica pre jednog veka, a ta podela i dalje postoji.