Anglikanizam je složen i raznolik religijski pokret, a pitanje da li je teološki kalvinistički zahteva dublje razmatranje. Na prvi pogled, anglikanska teologija sadrži elemente koji su slični kalvinizmu, ali pažljivija analiza ukazuje da anglikanizam nije isključivo kalvinistički, već ima svoj jedinstveni pristup koji kombinuje elemente katoličke i protestantske tradicije.

Jedan od ključnih razloga zbog kojih anglikanizam nije teološki kalvinistički je njegova duboka povezanost sa katoličkim nasleđem. Anglikanska crkva se često opisuje kao “granica” između katoličanstva i protestantizma. Dok je kalvinizam deo protestantske reformacije, koji je naglašavao učenje o predestinaciji i opravdanju verom, anglikanizam je usvojio reformske ideje kroz određeno filtriranje katoličkih i protestantskih učenja.

Anglikanska crkva nije zasnovana samo na učenjima jednog teologa, kao što je slučaj sa kalvinizmom i Cvinglijem, već je teološke osnove gradila kroz sabore i konsenzus unutar same crkve, što je odraz širih teoloških i istorijskih tradicija.

Trideset devet članova vere (anglikanska veroispovest), usvojeni 1571. godine, odražavaju teološku otvorenost koja ponekad može da se poklopi sa kalvinizmom, ali ne usvaja kalvinističke doktrine u potpunosti. Na primer, anglikanski članovi koji govore o svetim tajnama ne usvajaju radikalnu doktrinu predestinacije, koja je centralna u kalvinizmu. Umesto toga, oni omogućavaju razumevanje da je spasenje dostupno svim ljudima, iako se istovremeno naglašava Božja suverenost. Ovaj pristup pokazuje da anglikanizam čuva teološku širinu i ne pristaje na ograničenja kalvinističke teologije.

Još jedan bitan aspekt koji odvaja anglikanizam od kalvinizma jeste odnos prema crkvenoj hijerarhiji. Dok kalvinisti odbacuju episkopski poredak i favorizuju prezviterijanski oblik upravljanja crkvom, anglikanci insistiraju na episkopskom poretku, koji uključuje episkope i svešteničku hijerarhiju kao ključni element crkvene strukture. Ova razlika u organizaciji crkve još jedan je razlog zbog kojeg anglikanizam ne može biti smatran kalvinističkim.

Iako se anglikanizam ponekad upoređuje sa kalvinizmom zbog nekih zajedničkih tačaka, kao što su aspekti sakramentalne teologije i stav prema Božijem proviđenju, on je teološki različit. Anglikanizam je razvio svoj jedinstveni put koji uključuje elemente katoličke i protestantske tradicije. U tom smislu, on nije strogo kalvinistički, već je više elektički, što znači da kombinuje najbolje iz različitih teoloških pravaca.

Trideset devet članova vere su bili odgovor na sporna pitanja koja su se pojavila tokom reformacije. Njihov cilj bio je da održe veru nepodeljene Katoličke crkve, ali sa priznavanjem reformskih ideja. Savremeni kalvinisti anglikanci ove članke vide kao protestantsko veroispovedanje koje izražava kalvinistički pogled na teologiju, ali ovaj pogled nije u potpunosti tačan.

Anglikanizam je teološki korenit i u katoličkom nasleđu, te stoga ne može biti sveden na kalvinističku teologiju.

Zaključak je da, iako anglikanizam sadrži neke sličnosti sa kalvinizmom, on je teološki nezavisan i ima svoj poseban put koji je duboko ukorenjen u tradiciji i katoličkom nasleđu, a ne u kalvinističkim dogmama.

Da li je namera Trideset članova vere bila da naučava veru prve crkve ili da služi kao kalvinističko veroispovedanje?

Pitanje da li su članovi vere (39 članova) zaista osmišljeni da naučavaju veru prve crkve o kojoj su svedočili Crkveni oci, ili su u stvari nastale kao kalvinističko veroispovedanje, zahteva pažljivo razmatranje istorijskog konteksta i teološke namere. Hajde da pogledamo činjenice.

Istorijski kontekst: 39 članova vere, kakvi su danas poznati, bili su uređeni i prihvaćeni tokom vladavine Kraljice Elizabete I. To je bilo otprilike 15 godina nakon smrti arhiepiskopa Kranmera i Ridleja, kada se dogodilo mnogo značajnih događaja koji su oblikovali anglikansku crkvu. Anglikanska crkva se, nakon smrti Kralja Edvarda VI, ponovo vratila poslušnosti Rimu, ali je sa smrću Kraljice Marije i ponovnim dolaskom na vlast Kraljice Elizabete, engleska reformacija ponovo započela.

Reformacija za vreme Kraljice Elizabete: 1559. godine, novo izdanje Knjige zajedničkih molitvi završeno je, a molitva za posvećenje darova iz izdanja 1549. godine ponovo je obnovljena. Ta izdanja su se na kraju kombinovala sa radom na Trideset devet članova vere, koji su zvanično usvojeni 1571. godine. Tačke su u to vreme predate na reviziju episkopu Džonu Dževelu i objavljene u latinskom i engleskom prevodu. Tokom vladavine Elizabete I, Trideset devet članova vere su dobile sankciju od Konvokacije i Parlamenta.

Razumevanje engleske reformacije: Kakvo je bilo razumevanje engleske reformacije za Biskupa Džona Dževela, jednog od ključnih teologa tog vremena? On je pisao da su engleski protestanti samo obnovili veru prve Crkve i da nisu stvorili novu religiju. Njegovo stanovište bilo je da su se vratili „Apostolima i starim Katoličkim ocima“, i da su sačuvali veru koja je bila osnovana od samih apostola i Svetih otaca primitivne Crkve, što je daleko od kalvinističkog učenja.

Takođe, Kraljica Elizabeta I je 1563. godine napisala da „mi i naš narod – Bogu hvala – ne sledimo priče ili strane religije, već samu religiju koju je osnovao Hristos, posvećenu od primitivne Katoličanske Crkve i potvrđenu od samih otaca Crkve“.

Tačke vere i njihovo učenje: U svetlu ovih istorijskih konteksta, potrebno je razmotriti i same Tačke vere. Da li one uče kalvinizam ili katoličansko hrišćanstvo?

Tačka 9: “O praroditeljskom grehu” ne tvrdi da je čovek totalno pokvaren, kako to čini kalvinizam, već da je čovek veoma daleko od izvorne pravednosti. Ovo sugeriše da se radi o umerenijem pogledu na izvorni greh, kao raniji pad, a ne kao radikalna ideja totalne iskvarenosti, koju propovedaju kalvinisti.

Tačka 16: “O grehu nakon krštenja” iznosi stav da osoba koja je primila Svetog Duha i padne u greh može ponovo da se uzdigne kroz Božju milost. Ova tačka kontradiktuje kalvinističku doktrinu neodoljive milosti i očuvanja svetih, jer kalvinisti veruju da će osoba koja je jednom primila Božju milost uvek ostati u Božjoj milosti, i ne može da otpadne.

Takođe, 1572. godine, Puritanci su se žalili Parlamentu zbog nedostatka pojašnjenja u vezi sa pitanjem otpadanja od milosti, što ukazuje na kontroverze koje su postojale između puritanskih i anglikanskih gledišta.

Zaključak: Na osnovu istorijskih podataka i teoloških učenja, jasno je da Tačke vere nisu usmerene ka kalvinizmu. Umesto toga, one predstavljaju teološki put koji je duboko ukorenjen u katoličkim i primitivnim hrišćanskim tradicijama, koji je bio oblikovan i kroz teološki konsenzus anglikanskih lidera kao što su Biskup Džon Dževel i Kraljica Elizabeta I. Anglikanska crkva nije usvojila kalvinizam, već je nastojala da održi veru i obrede Crkve koja je ostala verna svojim katoličkim korenima, ali uz prilagođavanje reformama koje su se dešavale u 16. veku.

Tačka 17: “O predodređenju i izabranju” u anglikanskom učenju

Tačka 17, koja govori o predodređenju i izabranju, ne sadrži nikakvu referencu na kalvinističku doktrinu dvostruke predodređenosti (da je Bog neke ljude predodredio za spasenje, a druge za osudu). Umesto toga, ona ističe da treba prihvatiti Božja obećanja koja su “univerzalno postavljena za nas u Svetom pismu”, i da je Božja volja da mi postupamo u skladu s njom, jer je ona “jasno objavljena nama u Svetom pismu”. Ova izjava ukazuje na to da Božija obećanja nisu ograničena samo na izabrane, što je u suprotnosti sa kalvinističkim shvatanjem predodređenja kao nečim posebnim i ograničenim.

Anglikansko razumevanje predodređenja i izabranja potpuno odbacuje kalvinističku predstavu o predodređenju koje podrazumeva predodređivanje nekih za spasenje, a drugih za osudu. Anglikanski teolog Vernon Stalej objašnjava: „Predodređenje ne znači da su neke osobe unapred određene za večni život, a drugi za večnu smrt, jer Božja namera nije da bilo kog čoveka odvede u večnu smrt. Božja volja je da svi ljudi budu spaseni i da dođu do spoznanja istine.“ Ovo stanovište odražava sinergistički pristup spasenju, gde čovek, uz Božju milost, ima aktivnu ulogu u svom spasenju.

Sinergizam i monergizam: razlika u pristupu milosti

Dok kalvinisti veruju u monergizam, tj. da je Božja milost neodoljiva i da nije moguće odupreti se njoj, anglikanci slede sinergizam, sličan katoličkom učenju, koji uči da milost Božja udvara duši, ali osoba mora slobodno da sarađuje sa njom. Iako Bog pruža preventivnu milost i deluje prvi, čovek mora da odgovori na tu milost i sarađuje s njom. Ovo shvatanje podrazumeva da smo predodređeni za spasenje, ali imamo slobodu da sarađujemo sa Božjom milošću i ispunimo Božju volju.

Tačka 28: “O Gospodnjoj večeri” i učenje o stvarnoj prisutnosti Hrista u Pričesti

Tačka 28 jasno ističe katoličku doktrinu o objektivnoj stvarnoj prisutnosti Hrista u Tajni pričesti, naglašavajući da se Telo Hristovo daje i prima u Večeri Gospodnjoj. Član je definisao da je Telo i Krv Hristova istinski prisutno u Svetoj Pričesti: „hleb koji lomimo pričešćujući se Telom Hristovim; isto tako čaša blagoslova je pričešćivanje Krvlju Hristovom“. Ovo ukazuje na učenje o stvarnoj prisutnosti Hrista, što se uklapa u katolički pogled na Euharistiju.

Džon Dževel i Ričard Huker, dva ključna teologa anglikanske tradicije, takođe potvrđuju ovaj pogled. Dževel je govorio da je Hristovo Telo i Krv “zaista dato nama”, a Huker je učio da mi delimo Hristov život tako što jedemo njegovo telo i krv, pripremajući svoja tela za vaskrsenje. Ovo je odraz učenja o stvarnoj prisutnosti Hristove u Euharistiji, koji nije samo simboličan, već istinski i objektivno prisutan u Tajni Pričesti.

Blaženi Vilijam Laud takođe potvrđuje ovaj pogled, ističući da za Crkvu Engleske nije bilo ništa jasnije od verovanja u pravu i realnu prisutnost Hrista u Euharistiji.

Zaključak:

Anglikanski pristup predodređenju i izabranju odbacuje kalvinistički monergizam i naglašava sinergistički model u kojem čovek sarađuje sa Božjom milošću u procesu spasenja. Tačka 17 u ovom kontekstu jasno govori o univerzalnim Božjim obećanjima i odbacuje ograničena shvatanja predodređenja. Takođe, Tačka 28 i učenje anglikanskih teologa o stvarnoj prisutnosti Hrista u Pričesti potvrđuju da anglikanska teologija drži katoličku veru o objektivnoj stvarnoj prisutnosti u Tajni Euharistije, koja je više od simboličnog tumačenja.

Tačka 29, pod nazivom “O pokvarenima, koji ne jedu telo Hristovo prilikom Večere Gospodnje”, često se citira od strane kalvinista i cvinglijevaca kao argument protiv učenja o objektivnoj stvarnoj prisutnosti Hrista u Tajni Pričešća. Član glasi: “Zli, i oni koji su bez žive vere, iako telesno i vidljivo primaju hleb i vino (kako sveti Avgustin kaže), ipak ni u kom slučaju ne učestvuju u Hristu…” Ovo izaziva pitanje da li kalvinisti imaju pravo u svojoj interpretaciji ili ovaj član predstavlja katoličansko učenje.

Ključ za razumevanje ovog člana leži u citiranju svetog Avgustina. Sveti Avgustin iz Hipona (354-430 n.e.), jedan od najvažnijih teologa hrišćanstva i katolički episkop, jasno je učio o objektivnoj, stvarnoj prisutnosti Hrista u Svetoj Tajni Pričešća. On je govorio: “Sećam se svog obećanja. Jer sam vam obećao, vama koji ste sada kršteni, propoved u kojoj bih objasnio Tajnu Gospodnje Trpeze, koju sada gledate i od koje ste sinoć postali učesnici. Trebalo bi da znate šta ste primili, šta ćete primiti i šta treba da primate svaki dan. Taj hleb koji vidite na oltaru, posvećen rečju Božijom, je Telo Hristovo. Taj kalež, ili bolje rečeno, ono što je u tom kaležu, posvećeno rečju Božijom, je Krv Hristova. Kroz taj hleb i vino, Gospod Hristos je hteo da nam daruje svoje Telo i Krv, koje je prolivio za nas na oproštenje grehova.” (Propovedi, sveti Avgustin).

Takođe, komentar E. Dž. Biknela na Član 29 u njegovom klasičnom delu “Teološki uvod u Trideset devet članova” jasno pokazuje da ovaj član ne negira stvarnu prisutnost, već odbacuje samo “teleѕni” pogled na nju. “I zli i verni primaju elemente koji su povezani sa Telom i Krvlju Hristovom. Međutim, samo verni primaju istinsko Telo i Krv Hristovu, jer samo oni imaju veru koja je neophodan uslov za njihovo primanje. Ovaj član nije protiv ‘stvarne prisutnosti’, već isključuje bilo kakav telesni pogled na nju.”

Prema Biknelu, ovaj član “ni u kom slučaju ne negira stvarnu prisutnost”, već govori o razlici između telesne i duhovne primanja Hristovog Tela i Krvi. Zli, koji nemaju veru, primaju samo vidljive znake Tajne, ali ne primaju duhovnu blagodat koju taj sakrament daje onima koji ga primaju sa verom.

Biknel dalje dodaje: “Mnogi su se dotakli Hristove odeće, ali samo je žena sa verom bila isceljena. Njegova isceljujuća moć je bila prisutna, ali samo vera je omogućila da ona bude primljena. Tako i u Euharistiji, Hristos je prisutan sa svom svojom spasonosnom moći, ali samo oni koji prilaze sa verom mogu primiti njegovu duhovnu blagodat.”

Rimokatolička crkva se slaže sa ovim učenjem, što se potvrđuje i u dokumentu “Tri dogovorena saopštenja” (1977), u kojem se ističe da je sakramentalno Telo i Krv Hristova prisutna kao dar za vernika koji ga prihvata sa verom.

Takođe, Biknel ukazuje na kontinuiranu opoziciju puritanâ, koji su se trudili da izmene ili dopune Članove, navodeći da su oni bili na suprotnom kraju spektra u odnosu na anglikansku doktrinu, posebno u pogledu Evharistije i sakramentalne stvarne prisutnosti. Nakon što su uspeli da promene učenje u Vestminsterskom ispovedanju, puritani su nastavili da napadaju anglikanske Članove, što dovodi do jasnog zaključka da anglikanizam ne sledi kalvinističke teološke osnove.

Konačno, treba naglasiti da su Članovi religije Crkve Engleske napisani da bi razjasnili verovanja tokom reformisanog perioda i da nisu zamišljeni kao sveobuhvatni izraz teologije, već kao reakcija na određene kontroverze. Kako kaže episkop Džon Pirs, Članovi nisu kompletan sistem teologije, već navode neke istine koje su bile odbijene od strane drugih: “Oni koji odbacuju ove istine smatraju se nesposobnim za članstvo u ovoj Crkvi.”

Anglikanizam nije kalvinistički, već katoličanski. Članovi su napisani u kontekstu kontroverzi iz perioda Reformacije i nastoje da izraze katoličansko učenje u svetlu tih istorijskih događaja.