‘Verujem u …u svetu katoličansku Crkvu, (Matej 16,18)…’
Ako je Bog naš Otac, crkva je naša majka. Nekoliko svetopisamsnkih tekstova govori o ovome (Galatima 4,26.27; Isaija 54,1). Oni podvlače činjenicu da je nemoguće , nepotrebno i nepoželjno da budemo hrišćani sami za sebe, kao što je nemoguće da novorođena beba živi sama.
Crkva je kao prvo i najvažnije zajednica, grupa ljudi koji pripadaju jendi drugima zato što pripadaju Bogu, Bogu koga poznajemo u i kroz Isusa. Iako često koritimo reč ‘crkva’ da označimo zgradu, suština je u tome da je to zgrada u kojoj se vernici okupljaju. Kada se ljudi mole, održavaju bogosluženja i slave Boga u određenoj crkvenoj zgradi mnogo godina, sama zgrada može doslovno da svedoči o Božijem prisustvu. Međutim, u svemu tome važni su ljudi.
Crkva prvenstveno postoji iz dva blisko povezana razloga: da slavimo Boga i u ovom svetu radimo za Njegovo carstvo. Mi možemo i moramo da radimo za Božije carstvo na svoj ličan i jedinstven način, ali da bi Božije carstvo napredovalo, a ne samo tapkalo u istom mestu, moramo udružiti svoje snage, a ne samo pojedinačno delovati.
Crkva, takođe, postoji i iz trećeg razloga, koji potpomaže prethodna dva: da ohrabrimo jedni druge, da izgrađujemo jedni druge u veri, da se molimo zajendo i jedni za druge, da učimo jendi od drugih i da se međusobno poučavamo, da budemo primer jedni drugima, da postavljamo izazove i zadatke. Sve ovo je deo zajedništva. Pod tim se ne podrazumeva samo međusobno služenje šoljom čaja ili kafe, već život posvećen zajedničkom poduhvatu, porodičnom poslu, u kome svako ima svoju ulogu i svoje mesto.
U okviru ovog konteksta možemo govoriti o različitim ‘službama’ koje su se razvile unutar crkve. U Delima apostolskim i Pavlovim poslanicama pronalazimo najranije primere kako je crkva prepoznavala različite pozive unutar zajedničkog crkvenog života. Bog je dao različite darove ljudima da bi cela zajednica mogla napredovati i unaprediti delo koje joj je povereno.
Bogosluženje, zajedništvo i delo objavljivanja Božijeg carstva svetu se prepliću. Ne možemo sijati Božijim likom bez povratka bogosluženju koje taj lik čini svežim i autentičnim. Na isti način, bogosluženje podupire i jača zajedništvo; bez njega zajedništvo se brzo osipa u grupe istomišljenika, koje ubrzo zatim postaju zatvorene grupe, što je suprotno onome čemu Božiji narod treba da stremi.
U crkvi, čak i kada postoje određeni problemi, hrišćanska vera jača i dostiže zrelost. Kao i u svakoj porodici, vernici oktrivaju ko su u međusobnim odnosima. Crkve se razlikuju veoma po veličini, od taštrkane šačice ljudi u zabačenim selima do velikih grupa vernika koje čine i nekoliko hiljada ljudi u određenim delovima sveta. Međutim, idelano bi bilo kada bi svaki hrišćanin pripadao crkvi dovoljno maloj da bi se svi međusobno poznavali, brinuli jedni za druge i naročito da bi bili posvećeni molitvi jedni za druge, ali takođe i dovoljno velikoj koju čini raznoliko mnoštvo vernika, načina bogosluženja i aktivnosti u objavljivanju Božijeg carstva. Što je lokalna zajednica manja, važnije je biti snažno povezan sa većom grupom vernika. Što je broj vernika veći (mislim ana onoe crkve u kojima se nekoliko stotina ili čak hiljade sastaje na bogosluženjima svake sedmice), važno je da svaki vernik bude deo manje grupe. Bilo bi dobro da to budu grupe od desetak vernika koji se okupljaju da se zajedno mole, proučavaju Sveto pismo i podupiru jedni druge u veri.
Pripadnost crkvi počinje jednim činom koji na dramatičan način govori o tome šta je vera i pripadanje: krštenjem. O krštenju, drugom prilikom. Neka nas Gospod blagoslovi i čuva. Amin.