SASTAJANJE U NEDELJU

Mišljenje da je nedelja postala važna vernicima tek nakon što je Konstantin proglasio nedelju zvaničnim danom u Rimskom carstvu je neispravno kada se uzmu u obzir istorijske činjenice. Veoma rano imamo dokaze (osim Dela 20:7, 1.Korinćanima 16:2) da su se hrišćani sastajali u nedelju radi verskih obreda. Ovo nije čin odobren ikakvim zakonom, već je prikladan budući da je vaskrsnuće veliki događaj. Apostolski običaj je u pitanju a ne prenošenje Šabata u nedelju.

Kao što je jedan istoričar napisao: ,,Spasitelj i Apostoli nisu izmislili fiksna pravila, koja se tiču slavljenja određenih dana … niti nam Biblija i Apostoli prete ikakvim kaznama ili kletvama ako ih zanemarimo kao što mesijanski zakon to čini sa Jevrejima … Cilj Apostola nije da ukažu na dane koje treba slaviti, već da nas
nauče pravičnim životom i pobožnošću.”(Socrates, Historia Ecclesiastica, Vol. 5, 22, citirano u Dictionary of Christ and the Gospels, New York:Charles Scribner’s Sons, 1917, Vol. I, str. 252.)

Slavljenje nedelje, kao dana vaskrsnuća, predstavlja snažnu potvrdu
novozavetnih dokaza. U ranom drugom veku Varnava piše (15:9): ,,Na osmi dan se radujemo, jer je Isus takođe ustao iz mrtvih i, kao što se pokazalo, otišao na nebo.”

On takođe govori o osmom danu kao ,,početku drugog sveta”. Ovo je u potpunosti u skladu sa tim što je Isus bio prvi plod žetve a mi ne treba da zaboravimo da su se prvi plodovi nudili u nedelju (3. Mojsijeva 23:11), kao vrstu Isusovog vaskrsnuća na taj dan. Prema 1. Korinćanima 15:23, Hrist je postao prvi rod putem svog
vaskrsnuća. Koliko je samo prikladno to da se ovo vaskrsnuće dogodilo na dan (nedelju) označenu kao senku Starog zaveta – nedelju na koju je ,,žrtva” ponuđena.

Jedna nedelja, koja je zakonom propisana kao ,,senka” ili ,,vrsta” sada je prevaziđena, jer se Hristovo vaskrsnuće već dogodilo.
Ignatije u ranom drugom veku govori o vernicima kao o ljudima, koji se više ne pridržavaju Šabata, već koji kroje svoje živote prema Gospodovom danu.(Letter to the Magnesians, deo 9).

Justin Mučenik opisuje hrišćanske sastanke na ,,dan koji se zove nedelja” zarad običaja oko Gospodove večere od strane ,,svih koji žive u gradovima ili u zemlji.”(Apology 1, section 67.)

Ovaj rani običaj naravno da ne odobrava sve što su vekovima nakon Hrista hrišćani propovedali, niti to znači da se nije odigrala postepena – čak i rana – paganizacija vere, od drugog veka, koja je kulminirala potpunijom apostazom pod vladavinom Konstantina. Ali se ne može reći da je Konstantin odgovoran za običaje oko nedelje. Oni koji se pridržavaju Šabata ne treba da se ustručavaju od proučavanja Lukinog izveštaja o nedeljnom okupljanju u stihu 20:7 Dela apostolskih, niti novozavetne prakse čuvanja novca za okupljanje ,,svake nedelje” (1. Korinćanima 16:2). Ne postoji nijedan biblijski tekst koji govori o tome kako se crkva (za razliku od sinagoge) okupljala subotom radi klanjanja. Stih 20:7 Dela apostolskih svedoči o tome da su se crkveni sastanci odigravali nedeljom, ali je interesantno to da je Pavle bio u Troasu sedam dana, ali je čekao do nedelje pre nego što se sastao sa vernicima
(Dela 20:6, 7). Zašto onda nije postojala crkvena služba na Šabat?
Stih 16:2 Prve poslanice Korinćanima može da govori o redovnom
sastančenju na prvi dan nedelje. Kao što Nova poboljšana verzija beleži, prilozi su ,,verovatno sakupljani prilikom službe, ne kod kuće, kao što neki prevodi nalažu.

Zaključak
Sistem Šabata je dat Izraelu u okviru zakona. Sam Bog se odmarao na sedmi dan i to je bio ,,model” ponašanja, koji je pružio osnovu pridržavanja Šabata, koje je kasnije bilo naređeno Izraelu u šesnaestom poglavlju Druge knjige Mojsijeve. Nije da je Bog uveo Šabat kao obavezu za celokupno čovečanstvo. Pre će biti da je u
šesnaestom poglavlju 2. Mojsijeve On otkrio novu instituciju za Izrael i povezao ovaj Šabat sa svojim ranijim odmorom na kraju stvaranja. Samim tim u stihu 20:11 Druge knjige Mojsijeve stoji: ,,Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu (u to vreme taj dan nije se zvao
Šabat); zato (heb. al chen = ,,stoga”) je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga”. Isus je rekao da je ,,Šabat stvoren za čoveka” (Marko 2:27) ali čovek o kome je reč govori o Izraelu za koji je takođe rečeno da ,,se odvrgoše od mene i sinovi, ne hodiše po mojim uredbama, i zakone moje ne držaše da ih izvršuju, koje čovek (Izraelac) koji vrši živi kroz njih; subote moje oskvrniše; zato rekoh da ću izliti jarost svoju na njih i navršiti gnev svoj na njima u pustinji” (Jezekilj 20:21). ,,Čovek” se ovde odnosi na Izrael kom je Božiji zakon dat a ne čovečanstvu. Pavlove reči u stihovima 2:16-17 Poslanice Kološanima obaveštavaju nas da se novozavetni Šabat sastoji od trajnog odmora u Hristu, koji je suština senki Starog
zakona, koje se mogu pronaći u svetim danima, novim mesecima i Šabatima.

Zajednica, koja se pridržava Šabata ne može da se složi među sobom oko toga kako treba objasniti ove stihove (Kološanima 2:16-17). Oni izbegavaju jednostavno značenje.

Neki insistiraju (kao što to čini Ellen G. White, osnivač Adventizma sedmog dana) na tome da Pavle mora da je isključio nedeljni Šabat iz ovog skupa od tri običaja. (Ova trojka se takođe može pronaći i u Jezekilj 45:17 (festivali, mladine, Šabati); Nemija 10:33 (,,Šabati,
mladine i postavljene datume”); ,, 1. Dnevnika 23: 31 (Šabati, mladine, sveti dani”); 2. Dnevnika 2:4 (,,Šabati, mladine
i postavljene proslave”); 2. Dnevnika 8:13 (,,Šabati, mladine i slavlja koja se dešavaju tri puta godišnje”); Osija 2:11,,festivali, mladine, Šabati”); Kološanima 2:16 (,,festivali, mladine, Šabati”). Vidi takođe 2. Carevima 4:23; Jezekilj46:1; Amos 8:5.)

Naslednici gospođe White, pre svega Samuele Bacchiocchi, vide da Pavle navodi sve tipove poštovanja Šabata. Onda oni tvrde da Pavle ima još nešto na umu a ne samo dane. Međutim, oni ne uspevaju da objasne zašto sveti dani i mladine ne važe isto toliko i za hrišćane. Čitav sistem ili važi ili ne važi. Nema sredine.

Bacchiocchi izgleda da izbegava jednostavno značenje stihova 2:16, 17 Kološanima time što predlaže da se Pavle protivi asketskim običajima u vezi sa Šabatom ali ne i samom Šabatu. Ali mogu li asketski običaji da budu ,,sene stvari koje će doći”? Običaji su senke koje se poronalaze u zakonu (Jevrejima 10:1). Oni sada nisu bitni
za hrišćane. Kao što je Pavle rekao u Galatima 3:23: ,,A pre dolaska vere bismo pod zakonom čuvani i zatvoreni za veru koja se htela pokazati.” On koristi isti jezik kada insistira na tome da su Šabati, mladine i sveti dani ,,sene stvari koje će biti” (Kološanima 2:17). Otkako je Hrist došao kao supstanca, koju te senke predstavljaju,
nije neophodno da hrišćani insistiraju na senci. Ali ako oni to čine, onda treba da budu istrajni što se tiče poštovanja Šabata, svetih dana i novih meseci.

Postoji sloboda u Hristu u kojoj hrišćani mogu da uživaju i da je prenose na druge. Ako se čovek prekomerno pridržava slava Starog zaveta, on sputava duh Hristov i duh Biblije. Nismo više pod zakonom (Rimljanima 6:14). ,,Oslobođeni smo zakona” (Rimljanima 7:6). ,,Zato, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da budete drugog, Onog što usta iz mrtvih, da plod donesemo Bogu” (Rimljanima 7:4). Onima koji žele da budu pod zakonom (Galatima 4:21) preporučujemo važne Pavlove reči u Galatima 4:21-31: Zakon Sinajske planine vodi do stega. Za decu, obećanja postaju nova i veličanstvena u slobodi Hrista. Postoji Novi zakon u duhu. Stari zakon sa svojim zakonskim sistemom je zamenjen nečim
boljim (Jevrejima 8:13). Mi nismo ,,obavezni da se pridržavamo čitavog zakona” (Galatima 5:3). Ako pokušamo, ,,otpašćemo od blagodati” (Galatima 5:4). Sada kada je došla vera, nama zakon više nije čuvar (Galatima 3:24-25). Oni koji insistiraju na starom obliku zakona, nose rizik od toga da pripadaju zakonu sa planine Sinaj (Galatima 4:24). Sin robinjin neće biti naslednik sa sinom slobodne
žene (Galatima 4:30). Oni koji se drže sinajskog zakonskog sistema nisu kandidati za carstvo Božije.

Naravno da je jasno da svi tipovi dana za odmor prema Starom zakonu više ne važe za one koji odmor traže u Hristu, koji se svakodnevno odmaraju od posla (Jevrejima 9:9-10). U rečima teologa iz XVI veka, Šabat znači ,,da se ja svaki dan ustručavam da izvršim neko zlo delo i da dozvoljavam da Gospod radi u meni kroz
svog Duha i samim tim počinjem u ovom životu večni Šabat.” (Zacharias Ursinus u Heidelberg Catechism, 1563.)

Naša svrha je da istaknemo da veliki broj današnjih nesporazuma potiče od tvrdoglavog ubeđenja mnogih da se prema Božijem zakonu od njih očekuje da prekinu sa radom na period od 24 sata, od petka u sumrak do subote u sumrak. Ova doktrina nije usvojena od Apostola, koji ni od jednog Isusovog sledbenika nije očekivao tako nešto. Verujemo da bi Pavle danas bio uznemiren zbog činjenice da nejevrejski narod dvadeset i prvog veka i dalje dozvoljava sebi da ima obavezu da se pridržava Šabata kao suštine za spasenje.

Da se od nejevrejskih hrišćana tražilo da se odmaraju na Šabat, to bi zahtevalo određena uputstva data od strane sabora petnaestog poglavlja Dela apostolskih, koji je odlučivao o tome koliko je daleko jedan nejevrejski vernik bio primoran da prati običaje judaizma. Treba da se prisetimo toga da je nejevrejskom narodu bilo dozvoljeno da odlazi u jevrejske sinagoge, ali ih iste nisu navodile da se pridržavaju Šabata. Samo oni koji su se u potpunosti priklonili judaizmu usvojili su i pridržavanje Šabata. Sami Jevreji su znali da im je Bog dao Šabat i da nije očekivao da se druge nacije pridržavaju istog. Samim tim, bilo bi potrebno da se nejevreji na poseban način pridržavaju Šabata da se to od njih kao hrišćana obavezno očekivalo.

Pavle je kasnije potvrdio odluku sabora stihom 14:5 Poslanice Rimljanima gde je poštovanje određenih dana stvar svesti. (Argument da se Pavle pridržavao posta posebnim danima pada u vodu, jer to ima veze sa uobičajenim vegetarizmom a ne periodičnom apstinencijom posta. U petom stihu menja se tema. Jedan čovek ,,smatra svaki dan istim.” To ne važi za post. Pavle nije rekao: ,,čovek smatra da je bilo koji dan prikladan za post.” Pod tim se podrazumeva da se određenim danima ne posti.)