MARKO 1,35-39

Svaka činjenica u životu Gospoda Isusa Hrista na zemlji i sva reč koja je izašla iz Njegovih usta, trebaju da budu veoma interesantni hrišćaninu. U odlomku iz Markovog evanđelja, 1,35-39 pronalazimo reči koje sazlužuju veliku pažnju.

Vidimo navike našeg Gospoda Isusa Hrista po pitanju lične molitve. ‘A ujutro, dok je još bilo sasvim mračno, usta, iziđe i ode u pusto mesto, te se onde moljaše.’ (35). Ova činjenica se često pominje u Evanđeljima. Prilikom njegovog krštenja rečeno nam je da se molio (Luka 3,21). Prilikom preobraženja rečeno nam je da se molio (Luka 2,29). Pre nego što je izabrao dvanaestoricu apostola rečeno nam je da se molio (Luka 6,12). Kada su ljudi govorili dobro o Njemu i kada su želeli da ga proglase Kraljem, rečeno nam je da se molio (Matej 14,23). Prilikom kušnje u Getsimanskom vrtu, rečeno nam je da se molio (Marko 14,32). Gospod se molio uvek i nije posustajao. Bezgrešan, kakav je bio, On nam je dao primer bliskog zajedništva sa Njegovim Ocem. Njegov Bog Otac ga nije učino da kao čovek bude lišen korišćena svih sredstava. Njegova savršenost bila je održavana kroz molitvu.

U svemu ovome treba da vidimo neizmernu važnost lične molitve. Ako se On koji je bio svet, bezgrešan, neuprljan i odvojen od grešnika, neprestano molio, koliko bi onda mi, koji smo grešni, trebalo više da se molimo? Ako je Njemu bilo potrebno da se moli u suzama i bolu, koliko je onda nama potrebno, nama koji svakodnevno grešimo?

Šta da kažemo onima koji se uopšte ne mole u vezi sa porukom ovog teksta? Postoje mnogi, bojim se, kršteni ljudi – mnogi koji ustaju ujutru bez molitve i bez molitve idu na počina – mnogi koji nikada ne progovore ni jednu reč sa Bogom. Da li su oni hrišćani? Nemoguće je to reći. Učitelj koji se molio, Isus, nikada ne može imati sluge koje se ne mole. Duh posvojenja uvek će nagoniti čoveka da prizove Boga. Ne moliti se znači biti bez Hrista, bez Boga i na putu za uništenje.

Šta da kažemo onima koji se mole ali odvajaju premalo vremena za molitvu? Obavezni smo da im kažemo da se u tome veoma malo ugledaju na Hrista. Pošto traže veoma malo, onda mogu i očekivati da malo imaju. Tražeći malo stvari ne mogu biti iznenađeni ako imaju veoma malo. Uvek je tako kada se ljudi malo mole onda su milost, snaga, mir i nada male.

Treba da pripazimo na svoje navike u molitvu. Molitva je puls našeg hrišćanstva. To je pravi ispit za naše stanje pred Bogom. Tako nastaje prava vera u duđi, kada se ovo počne dešavati u nama. On ase raspada i unazađuje kada se čovek udalji od Boga. Hajde da hodamo stopama našeg blagoslovenog Učitelja u ovom pogledu kao i u svemu ostalom. Koa On, hajde da budemo marljivi u moljenju. Hajde za saznamo šta znači otići ‘u pusto mesto te se onde moliti’.

Pored toga, u ovom tekstu vidimo izvanrednu izjavu našeg Gospoda o tome koja je svrha Njegovog dolaska na ovaj svet. On je rekao: ‘Hajdemo drugde u obližnja mesta, da i tamo propovedam; jer za to iziđoh.’ (38)

Jednostavno i nepogrešivo je značenje ovih reči. Isus je rekao da je On došao na zemlju da bude propovednik i učitelj. On je došao da ispuni proročanstvo, da bude ‘prorok veći od Mojsija’ o kojem ej odavno prorokovano (Ponovljeni zakoni 18,15). Ostavio je On slavu koju je imao za večnost sa Ocem da izvrši posao evanđeliste. Došao je na zemlju da pokaže čoveku put mira, da objavi oslobođenje robovima i vrati vid slepima. Jedan glavni deo Njegovog poslanja na zemlji bio je da ide i objavljuje dobru vest, da ponudi izlečenje ljudima sa slomljenim srcem, da svetlost onima koji su u tami i oprosti i najvešim grešnicima.

Ovde vidimo kakvu je neizmernu čast Gospod Isus Hristos dao poslu propovednika. To je posao koji je radio Sin Božiji. On je mogao da provede svoje vreme na zemlji u hramu izvršavajući obrede, kao Aron. Mogao je da vlada kao kralj poput Davida. Ali On je izabrao drugačiji posao. Sve do trenutka kada je umro kao žrtva za naše grehe, Njegov svakodnevni poslao bio je propovedanje.

Ne treba da sažaljevamo one koji se žale na posao propovednika i govore nam da su obredi važniji od samog propovedanja. Hajde da vratimo na svoje mesto svaki deo javnog slavljenja Boga, tamo gde pripada, ali ništa ne sme biti važnije od propovedanja. Propovedanjem je Crkva Hristova prvi put bila okupljena i osnovana, i propovedanjem je bila održavana zdravom i živom. Propovedanjem se bude grešnici. Propovedanjem se usmeravaju oni koji traže. Propovedanjem se izgrađuju sveti. Propovedanjem se hrišćanstvo donosi grešnicima. Postoje oni koji se podsmevaju misionarima i ismevaju one koji putuju i propovedaju ljudima na otvorenom. Ali takvim ljudima bi dobro došlo da stanu i razmisle u miru o tome šta rade. Taj posao koji ismevaju je preokrenuo svet naopako i spustio je neznaboštvo na zemlju. Iznad svega, to je posao koji je radio sam Hristos. Zamislite, Kralj kraljeva i Gospoda gospodara je jednom bio propovednik. Tri duge godine je išao i propoveda. Ponekada je bio u kući, nekada na planini, nekada u sinagogi, nekada u čamcu namoru. Ali uzviženo delo koje je činio je uvek isto. On je uvek propovedao i učio.

Neka naša odluka buda ne nikada ‘proroštva’ne potcenjujemo’ (1.Solunjanima 5,20). Propovednik koga slušamo možda nije najmudriji čovek na svetu. Propovedi koje slušamo ili čitamo možda su slabe i siromašne. Ali propovedanje je Bogom dat posao za obraćenje i spasavanje duša. Verni propovednik Evanđelja ima isto oružije koje je koristio Sin Božiji. To je posao za koji je Hristos rekao: ‘Jer za to iziđoh’.

Zapitajmo se: Da li propovedamo Evanđelje?

Slava Presvetoj Trojici. Amin.