„Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek, koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i ne pade; jer beše utemeljena na steni. I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i pade, i pad njen beše veliki. I kada Isus svrši ove reči, divljaše se narod njegovoj nauci; jer ih je učio kao onaj koji ima vlast, a ne kao njihovi književnici“.

Mt 7,24–29

Čuli smo Besedu na gori i možda smo je i razumeli. Ali, ko ju je ispravno čuo? Isus na kraju odgovara na ovo pitanje. On ne pušta svoje slušaoce da jednostavno odu i da od njegovog govora naprave ono što se njima dopada, da pronađu ono što im se čini dobrim za njihov život i tako ispitaju kako se ovo učenje odnosi prema „stvarnosti“. Isus svoju reč ne daje na raspolaganje svojim slušaocima da je oni rukama sitničara zloupotrebljavaju, nego im je daje tako da ona zadrži moć nad njima. Ljudski gledano, postoje nebrojene mogućnosti da se razume i protumači Beseda na gori. Isus poznaje samo jednu jedinu mogućnost: jednostavno ići i pokoravati se. Ne tumačiti, primeniti, nego izvršavati, slušati. Jedino tako možemo ispravno da razumemo Isusovu reč. Ali opet, ne govoriti o delu kao o jednoj idealnoj mogućnosti, nego stvarno započeti s delom (1 Jn 3,18; Jak 1,25).

Ova reč kojoj dajem za pravo, ova reč koja dolazi iz „upoznao sam te“, koja me odmah stavlja u delo, u poslušnost, jeste stena na kojoj mogu da sagradim svoj dom. Ovoj Isusovoj reči koja dolazi iz večnosti odgovara jednostavno izvršavanje. Isus je govorio, njegova je reč, naša je poslušnost. Jedino u izvršavanju Isusova reč među nama zadržava svoju čast, svoju snagu i moć. Sada može oluja da navali na kuću, jedinstvo s Isusom koje je stvoreno kroz njegovu reč, više nije moguće raskinuti.

Pored izvršenja postoji još samo neizvršenje. Ne postoji želja za izvršenjem Isusove reči, a da se to ipak ne učini. Ko se s Isusovom rečju bilo kako drugačije ophodi osim kroz izvršenje, taj ne daje Isusu za pravo, taj govori „ne“ Besedi na gori, ne izvršava njegovu reč. Svako pitanje, problematizovanje i tumačenje jeste neizvršenje. Setimo se bogatog mladića, učitelja Zakona iz Lk 10 (Mt 19,16–22; Lk 10–25). I ako bih se zaklinjao u veru i moje načelno priznanje te reči, Isus bi to nazvao neizvršavanjem. Reč koju pak ne želim da izvršim nije mi nikakva stena na kojoj bih mogao da sagradim kuću. Ovde nema jedinstva s Isusom. On me još nije upoznao. Zato kada dođe oluja ja brzo gubim reč i uviđam da zapravo nikad nisam ni verovao. Nisam imao Hristovu reč, nego neku reč koju sam mu oteo i učinio je svojom, razmišljao sam o njoj, ali je nisam izvršavao. Moja kuća će se lako srušiti jer ne počiva na Hristovoj reči.

„Narod je bio zapanjen…“ Šta se desilo? Sin Božiji je govorio. On je preuzeo sud o ovome svetu u svoje ruke. A njegovi učenici su stajali na njegovoj strani.