KAD sam se prvi put razboleo, u dvadeset trećoj godini – kad sam se ‘slomio’ – svet je postao oštriji. Bolno. Senke su odjednom dobile težinu, oblaci postali sivlji, muzika glasnija. Postao sam svesniji svega prema čemu sam nekad bio neosetljiv. Primećivao sam ono zbog čega sam se osećao gore u savremenom svetu. Ono zbog čega se verovatno većina nas oseća gore. Osećao sam iscrpljujući pritisak reklama, sumanutog ludila gužve i saobraćaja, zagušujuću prirodu društvenih očekivanja.
Bolest može mnogo da nauči zdravlje.
Ali, kad sam zdrav, zaboravljam na to. Važno je imati na umu to znanje. Da oporavak pretvaram u prevenciju. DA živim kao što živim kad sam bolestan, a da ne budem bolestan.
Nada?
Nekoliko faktora utiče na naše mentalno zdravlje, genetički su i zavise od sklopa pojedinca ili hemije u mozgu. ali ne možemo da uradimo mnogo protiv onoga što nam je preneto genetičkim kodom. Još su zanimljivi prolazni aspekti, okidači koji se menjaju s vremenom i društvom. To je nešto na čemu možemo da radimo.
I druga razdoblja imala su svoje krize mentalnog zdravlja, naravno. Ali zbog činjenice da se svako doba borilo sa sopstvenim poteškoćama ne treba da budemo zadovoljni sopstvenom kulturom.
A sjajno u vezi s ovim – ono što oslobađa – jeste to što našu anksioznost, ako je delimično proizvod kulture, možemo i da promenimo menjajući naš odgovor na kulturu. Zapravo, čak i ne moramo da se svesno menjamo. Promena će se dogoditi prosto zato što smo svesni.
Kad razmislimo, svest je često rešenje samo po sebi.
P.P.