Ne izbegavajmo ovu temu.
Imamo veliki problem i on nam svakoga dana utiče na život. I na individualnom i kolektivnom nivou.
Ipak, nema potrebe da upadamo u mračno ili depresivno stanje zato što nas od rešenja zaista deli samo jedna odluka. Štaviše, nije ni teško doneti tu odluku. Mormo samo napraviti izbor i odlučiti.
Mnogi ljudi intuitivno se slažu sa ovom odlukom; samo je nisu na praktičnom planu primenili u životu, verovatno zato što čekaju kako bi videli da li se još neko slaže sa time. Ali vremena za čekanje više nema.
Problem koji nam se sada nameće postaje sveprisutan. Njegovo dejstvo primetno je ne samo unutar svetskih vladara, svetskih korporacija i globalnih društvenih ili religioznih institucija. On utiče na sve nas. U svakom pojedinačnom domu širom sveta osećamo njegove posledice.
O čemu se radi? Šta je taj problem? Izložimo ga na neposredan način.
Najveći problem čovečanstva jeste to što čovečanstvo ne zna koji je njegov največi problem.
Možemo videti posledice ovog problema svuda oko sebe, ali izgleda da ne vidimo i njegov uzrok.
Ovo je sada stvarni problem jer znate da imate problem ali ne shvatate u čemu se on sastoji. Ne znate šta je to što generiše sve one posledice sa kojima se suočavate svakoga dana. I zbunjenost u koju je zapalo čovečanstvo ovim povodom trajala je tako dugo da je sada napravila novo stanje. Stanje koje preti da postane trajno.
Evo jednog načina na koji se manifestuje: možda više nego ikada u skorijoj istoriji čujemo obične ljude kako govore da je, ako sada stvarno imamo problem, to samo zbog ‘onih drugih’ koji stvaraju probleme. Ti ljudi govore da nismo imali ove probleme ranije i kako svi želimo da se vratimo u dobra stara vremena.
A ko su tačno ti ‘drugi’ na koje ovi ljude misle?
To su oni neželjeni migranti, one nezadovoljne manjine, one nezadovoljne žene, oni radikalni desničari, oni blesavi levičari, oni neprihvatljivi homoseksualci, oni neobavešteni studenti, oni glupi konzervativci, oni praznoglavi liberali, oni nemotivisani primaoci državne pomoći. To su oni ‘drugi’ koji samo otežavaju situaciju.
Stvarna kriza je u naglom porastu mržnje . nerazumen mržnje koja nema nikakve veze sa bilo čim što su njene žrtve učinile.
Odjednom se čini kao da živimo u svetu oni protiv nas. Ljudi širom sveta opredeljuju se za jednu ili drugu stranu, a sredina kao da se osipa.
Možda se ne osećaju baš svi ovako, ali zato svako može da saoseća sa svima koji se tako osećaju. I zbog toga ova podela utiče na sve nas. Svakog dana ona uzrokuje uzemirujuće naslove, blgoove pune besa, govore koji odišu pogrdama i prozivkama, detinjasta piskaranja tvitova, nasilničke dijatribe, tirade u kojima se upire prst u druge, i ispade obojene netrpeljivošću.
I mada može ne znamo korenski uzrok problema sa kojima se u ovom trenutku suočava ljudsko društvo, njegov kumulativni uticaj može se svesti na samo jednu reč.
Otuđenost.
Ona je sve prisutnija. To je ishod veoma napete i nesrećne situacije.
Otuđenost se neizbežno javlja kao posedica neprestane frustracije građana. Ova frustracija neizbežno iskrsava kao posledica trajne društvene disfunkcije. A društvena disfunkcija se, opet, nužno javlja kao posledica trajnih sistemskih neuspeha. I to je upravo ono što ovde imamo na delu. Dugoročni, trajni, sistemski neuspesi.
Ko smo mi? Šta biramo da budemo kao vrsta_
U čemu je problem? Šta se to dešava sa ljudskom vrstom kad ne može da vidi sebe čak i kada pogleda samu sebe? Gde je slepa mrlja čovečanstva? Šta je razlog svemu ovome?
Pre ili kasnije, svaka misleća osoba vratiće se na pitanje da li je moguće – samo moguće – da postoji nešto vezano za nas, život, i da, vezano za Boga, što nismo nabolje razumeli, i da je to, zapravo, uvid posle kog više ništa ne bi bilo isto.