”Sve je učinio da je lepo u svoje vreme.”
Propovednik 3,11.
Stariji vernici obično citiraju ove stihove kad se prisećaju svoje mladosti, vadeći pri tom požutele fotografije nekog zaustavljenog prizora iz njima davne i drage prošlosti. Krijući suze u uglu očiju.
Ja nemam puno godina, ali mislim da razumem taj osećaj. On se ponekad javi kada na radiju naletim na neku ‘stvar’ koju sam davno voleo, ili kada u svom rodnom kraju s jeseni prošetam pa na starim klupama prepoznam išćezavajuća slova svoga imena i imena svojih starih drugova, koja urezana u drvetu izranjaju ispod nekih novih imena poput hijeroglifa, dragocenih dokaza neke iščezle civilizacije.
Sličaj osećaj se javi i kad slučajno, ne tražeći, pronađem sliku sa maturske svečanosti koja me uvuče u sebe i živo, poput virtuelne realnosti, vrati među neke drage ljude i u neko drago vreme okupano sjajem, srećom i spokojem.
Iako mi stariji govore da sada upravo ulazim u pravo, zrelo doba, ja sa nostalgijom primećujem da komšijsko zeleno voće beru neka druga deca, neki novi klinci i žalim zbog toga.
A ono što me do kraja poražava je činjenica da sam upravo u toku tih ‘sjajnih’ trenutaka svoje mladosti, silno priželjkivao da se što pre otisnem u svet odraslih ljudi.
”Zato ukloni bol od srca svoga, i udalji nevolju od tela svoga, jer su mladost i najlepše godine života ispraznost.” Propovednik 11,10.
Dobro, ali čemu taj vremenski disbalans? Zbog čega punu vrednost neke pojave spoznamo tek kada bez nje ostanemo?
Priznajmo iskreno: zar ne osećamo svi, duboko u sebi, da je krajnje vreme da zakažemo sastanak sa svim onim vlasnicima telefonskih brojeva iz naših imenika i mobilnih telefona. Svim onim znanima i neznanima koji su grizli nokte i držali palčeve čekajući rezultate nekih naših ispita. Svim onim bližnjima i daljnjima uz koje smo prohodali i progovorili, koji su nam sve činili i sve davali ne tražeći ništa za uzvrat, a koji su nepravedno zaboravljeni usled naše zaokupljenosti sobom samima.
I onda, želeći da se ispravimo, još dok smo daleko, obećamo sebi da ćemo drugi put iznedriti iz sebe tu pritajenu srdačnost, a ipak, u času susreta to odložimo za neki drugi put.
I stalno izvan trenutka – leti čeznemo za zimskim čarolijama, a zimi za čarima leta. I uvek, na korak iza života.
Neko je rekao da smo mladi sve dok živimo u budućnosti, a ako sve više živimo u svojoj prošlosti, pouzdan je znak da starimo. Ne znam da li je ovo tačno, ali čini mi se da ili živimo u budućnosti, ili u prošlosti, ali gotovo nikad u sadašnjosti.
”Čak je i večnost stavio ljudima u srce, ali oni ne mogu u potpunosti dokučiti dela koja istiniti Bog čini.” Propovednik 3,11b.
Bolji poznavaoci izvornog jezika ovu reč ”svet” (ha’olam), prevode sa ”misao o večnosti”, ili ”svest o trajanju”. I taj ”bajpas” u srcu govori nešto o nama.
Slažem se sa Kjerkjegorom da je čovek ”sinteza beskonačnosti i konačnosti, prolaznog i večnog, slobode i nužnosti”. Impuls za večnošću goni nas beskonačnom kome suštinski pripadamo, a koje egzistencijalno ne posedujemo. Da razum ne bi bio sputan bavljenjem predmetima ograničenih vrednosti, začuđen je pred stvaranjem, zbunjen beskrajem… sazdan da želi, a ne može dokučiti dela Božja – bez Boga, ”ni početka ni kraja”. Ovo je razlog što nikada ne možemo u potpunosti biti zadovoljni zemaljskim realnostima.
”Stvorio si nas za sebe i naša srca su nemirna dok se u Tebi ne smire” (Avgustin)
Poput nekog kompasa protiv izgubljenosti, u nas je usađena duhovna žeđ koja se može utažiti jedino vodom čiji je izvor negde iznad Andromede.
Po rečima Dostojevskog: ”Mnogo šta je na zemlji nama nepoznato, ali nam je umesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze sa drugim svetom, svetom višim i gornjim…klice naših misli i osećanja nisu ovde…nego u drugim svetovima. Bog je uzeo sebe iz drugih svetova i posejao ga na zemlji…ali ono što je izraslo i živi, živo je samo osećanjem svog dodira sa drugim tajanstvenim svetovima, ako to osećanje u tebi slabi ili nestaje, onda umire i ono što je u tebi izraslo. Tada ćeš postati ravnodušan prema životu, pa ćeš ga čak i omrznuti.”
Beskonačni,
Ti si blesnuo u obično i uznemirio nas, nadahnuo da tražimo odgovore na pitanja i ohrabrio da živimo uprkos onim neodgovorenim.
Na nemiru bez Tebe i miru u Tebi, prah ti je zahvalan.