BRIGA JE MALA, slatka reč koja zvuči tako kao da bismo morali da je se pričuvamo. 
Ipak, briga za budućnost – narednih deset minuta, deset godina – jesta glavna prepreka s kojom moram naučiti da živim, i da cenim sadašnji trenutak. Stalno zamišljamo katastrofe. Nije da samo brinemo. Ne. Naša briga je zaista ambiciozna. Naša briga je bezgranična. Naša anksioznost – čak i kad nema Anksioznost, sa velimim A – suviše je velika da bi tek tako nestala Uvek nam je bilo lako da razmišljamo o najgorem slučaju i opteretimo se.
Takvi smo od kada znamo za sebe. Mnogo puta smo bili kod lekara, ubeđeni u skoru smrt zbog bolesti koju smo, guglajući, umislili da imamo. Kao dete, ako je mama kasnila da nas poveze iz osnovne škole, dovoljan je bio minut da ubedimo sebe kako je verovatno poginula u stravičnoj saobraćajnoj nesreći. To se nikad nije dogodilo, ali to što se nikad nije dogodilo nije ni izbrisalo mogućnost da bi moglo da se dogodi. Svaki trenutak kad majka nije bila tu bio je trenutak u kojem je mogla da više nikad ne bude tu.
Sposobnost da zamislimo katastrofu u užasnim pojedinostima, zgnječeni metal i raspršeno beloplavo staklo koje svetluca po putu, više nas je obuzimala nego razumna misao da je takva katastrofa malo verovatna. Brinemo da nenamerno uzrujavamo ljude. Brinemo da ne cenimo dovoljno svoje prednosti. Brinemo da su ljudi u zatvoru za zločine koje nisu počinili. Brinemo zbog kršenja ljudskih prava. Brinemo zbog predrasuda i politike i zagađenja i sveta koji će moja deca i čitava njihova generacija naslediti od nas. Brinemo zbog svih vrsta koje će izumreti zbog nas ljudi. Brinemo zbog svog karbonskog otiska. Brinemo zbog celokupnog svetskog bola koji ne možemo aktivno da sprečimo. Brinemo koliko smo zaokupljeni sami sobom, zbog čega smo još više obuzeti sobom.
Ako jedemo hranu koja ima pomalo čudan ukus, smesta zamišljamo kako ćemo završiti u bolnici zbog trovanja, iako nam se to desilo samo jednom. Kada se nađemo na aerodromu, ne možemo da se ne osećamo – ujedno i ponašamo – sumnjičavo.
Svaka nova grudvica, čir ili mladež su mogući rak. Svako zaboravljanje je početak Alchajemra. I tako dalje i tako dalje. I Sve ovo kad se osećamo relativno dobro. Kad smo bolesni, zamišljanje katastrofe prelazi sve granice.
Zapravo, razmišljajući o tome, to je glavna odlika naše anksioznosti. Neprestano zamišljanje kako sve može da bud emnogo, mnogo gore. I tek odnedavno shvatamo koliko svet ima uticaja na ovo. Kako su naša mentalna stanja – bez obzira na to jesmo li stvarno bolesni ili samo pod stresom – u izvesnoj meri posledica naših društvenih okolnosti. I obrnuto. Želimo da razumemo geča to ima u ovoj našoj nervoznoj planeti što ulazi.
Ogromna je razlika između osećaja napetosti i stvarne bolesti, ali kao i sa, recimo, glađu i umiranjem od gladi, to dvoje je povezano jer ono što je loše kod jednog (nedostatak hrane) loše j ei kod drugog. I tako, kad se osećamo dobro – ali napeto – ono što nam malo pogoršava stanje često je ono isto što nam mnogo pogoršava stanje kad smo bolesni. Ono što naučite kad ste bolesni, o tome šta boli, može da se primeni i na bolja vremena.
Bol je đavolski dobar učitelj.