PONEKAD se osećam kao da mi je glava kompjuter sa previše otvorenih prozora. Preterano zakrčen desktop. U meni se okreće metaforički točak u boji duge. Onesposobljava me. I kad bih samo mogao da nađem način da isključim neke programe, kad bi samo moga da odvučem neki otpad u kantu za smeće, to bi bilo dobro. Ali koji prozor da izabverem kad se čini da su svi tako neophodni? Kako da sprečim da mi um bude preopterećen kad je svet preopterećen? I zato ima smisla što na kraju ponekad možemo da razmišljamo o bilo čemu. I zato ima smisla što na kraju ponekad i razmišljamo o svemu. Možda ponekad moramo da budemo dovoljno hrabri da isključimo ekrane da bismo se ponovo uključili. Da se odvojimo da bismo se ponovo povezali.
P.P.