Izlazak 3,1-16.

U otkivanju samog Sebe čoveku, Bog je birao posebne osobe kojima je i preko kojih je otkrivao svoj karakter i svoju volju. Bog se takvim izabranim ljudima (Avram, Isaku, Jakovu…) javljao u tzv. teofanijama (od dve grčke reči: teos – Bog i faino – javiti, učiniti poznatim, manifestovati), tj. Bogoukazanjima.  U Postanju 12,7; 17,2 čitamo ‘I javi se Gospod Avramu’ kao i njegovim potomcima (Postanje 26,2; 35,9).  U posebnoj teofaniji se Jakov borio sa Bogom i primio božanski blagoslov nakon što je u toj borbi odoleo (Postanje 32,24-28).  Božija teofanija na Sinaju, koliko god da je bila strašno iskustvo za pripadnike Božijeg naroda, toliko je bila samo bledi odraz Božije strahovite svetosti (Ponovljeni zakoni 4,24; Jevrejima 12,29).

Pogledajmo šta je Bog otkrio Mojsiju o Sebi. Razmotrimo narativni kontekts Božije teofanije u gorućem grmu.

Izlazak 3,1: Mojsije se, nakon svog bega iz Egipta, nastanio u logoru u porodici Raguila, ili Jotora, svešenika madijanskog (Izlazak 2,16). madijanci su bili potomci Avrama i Heture (Postanje 25,1.2) i verovatno su zadržali kult obožavanja pravog Boga neko vreme. Jotor je bio sveštenik, tj.zaštitnik tog kulta (Izlazak 18,12.23). Knjiga Izlaska je bila napisana nakon davanja zakona na Horivu ili Sinaju (Izlazak 19,11; Ponovljeni zakoni 4,10), i upravo taj događaj je ovu planinu označio kao ‘goru Božiju’ ili na originalu ‘har ha’Elohim’.

Izlazak 3,2: Ovde je zanimljiva promena Božijeg imena od ‘Elohim’ u ‘J’hovah’. Tačnije, reč ‘Elohim’ se u celom poglavlju pojavljuje 25 puta, dok e reč ‘J’hovah’ pojavljuje šest puta, a od toga četiri puta kombinovano kao ‘J’hvah Elohi’

ELOHIM. Reč ‘Elohim’ je imenica koja označava Božiju snagu i silu, koja se najbolje vidi u činu stvaranja. Oblik ove imenice je jevrejski dual (množina), ali se koristi za Boga koji je jedan.

JAHVE. Drugo ime koje se u ovom tekstu koristi za Boga je ime ‘J’hvah’ ili ‘Jahveh’ i ovo je ime koje se pojavljuje najčešće u Starom zavetu – čak 6824 puta. Prvi put se u Bibliji pojavuje u Postanju 2,4; sve do ovog stiha se radi o generalnom izveštaju o stvaranju, dok od Postanja 2 pa nadalje izveštaj govori o tome kako su stvorena specifična živa bića, a naročito čovek. Komentatori smatraju da je ‘Elohim’ opšta reč za Boga dok je ‘J’hovah’ ili ‘Jahveh’ lično ime Boga (Isaija 42,8).  Ono ističe Boga kao samopostojeće biće. To je Božije zavetno ime i označava Njegovu svetost, mržnju prema grehu, ljubav prema grešnicima.  Dok je ‘Elohim’ stvaralačko ime Boga, ‘J’hovah’ ili ‘Jahve’ je Božije odnosno ime.

Za Jevreje je lično Božije ime bilo toliko sveto da ga nikada nisu naglas izgovarali. Čak ni danas ortodoksni Jevreji ga neće izgovoriti. Rabini su učili da ovo ime ne sme biti izgovarano kako se ne bi prekršilo ono što se kaže u sledećim odlomcima: Amos 6,10 i Levitska 24,16.  Ortodoksni jevreji jednostavno ne žele da hule na Boga pogrešnim izgovaranjem Božijeg imena, zbog toga tačan izgovor ovog imena ne može sa sigurnošću da se utvrdi. Kad god bi se u sinagogi čitalo Pismo i kada bi se naišlo na ime ‘J’hovah’ ili ‘Jahveh’ izgovarano je ‘Adonai’ umesto toga.

U Izlasku 3, sam Bog objašnjava Mojsiju značenje ovog imena, kada ga je Mojsije pitao za ime kako bi preneo narodu (Izlazak 3,13-15). Prvo pitanje koje možemo ovde da postavimo jeste: Zašto je Mojsije uopšte smatrao da je Božije ime tako važno? Zašto je mislio da će, ako kaže ime Boga koji ga je poslao narodu, odjednom svi prihvatiti da je on (Mojsije) zaista poslan od strane Boga njihovih predaka – Avrama, Isaka i Jakova?  U biblijska vremena ime je puno značilo. Ono nije bilo samo ime po kojem su se različite ličnosti raspoznavale, nego je označavalo i karakter ili prirodu osobe koja je određeno ime nosila. Drugim rečima, Mojsije je znao da će navođenjem Božijeg imena on u stvari narodu reći da ga je poslao Bog kojeg su oni jako dobro poznavali, jer se znanje o Njemu, Njegovom karakteru i prirodi prenosilo sa kolena na koleno.

Zbog toga je Bog Mojsiju otkrio, ili bolje reći objasnio, ime kojim je sebe otkrio Avramu, kada je sa njim sklopio zavet (Postanje 15,7). U izvorniku ovde stoji da je Bog u stvari rekao Avramu ‘Ja sam J’hvah’ (reči ‘Ja sam’ se ne pojavljuju u originalnom tekstu). E sada, ovde imamo jedan problem, zbog onoga što čitamo u Izlazak 6,3. Kao što smo videli, prema Postanju 15,7 Bog se Avramu javio upravom imenom J’hvah.   Istim imenom se otkriio Jakovu (Postanje 28,13). Da je Avarm znao za ovo Božiej ime jasno je i iz činjenice da je mesto na kojem je otišao da žrtvuje Isaka nazvao ‘J’hvah jir’eh’ što znači ‘Gospod se postarao’ (Postanje 22,14). Da je čak i Mojsije znao da je ovo ime bilo poznato patrijarsima je jasno i iz Postanje 2,4; 4,1-26. gde ga on upotrebljava za Boga.  prema tome, očigledno značenje ovog teksta ne može biti njegovo pravo značenje, jer ni jedan nadahnuti autor ne bi sam sebi bio kontradiktoran na takav način.

U jevrejskom kulturi ime je predstavljalo ili lične karakteristike onoga koji će ime nositi, ili misli i emocije onoga koji je ime dao, ili trenutne okolnosti u vreme davanja imena. Bog je sada otkrivao Sebe narodu potpunije nego u prošlosti, jer je želeo da ih izbavi ‘moćnom rukom’ (Izlazak 6,1) i da ih uzme Sebi kao narod (Izlazak 6,7) uspostavljajući zavetni odnos sa njima kao narodom, i dajući im Hanan u nasledstvo (Izlazak 6,4). Do sada je to Bog radio otkrivajući se pojedincima.  Prema svemu ovome, izgleda da je u Izlazak 6,3 Bog mislio na novo značenje koje će Njegovo zavetno ime ‘J’hovah’ ili ‘Jahve’ da ima u njihovom iskustvu, a ne na samo ime kao takvo.

Izlazak 3,14: U hrišćanstvu su vođene, a i danas se vode, važne diskusije oko značenja izraza ‘ehjeh asher ehjeh’, koje različiti prevodioci različito prevode.  Međutim, među hebraistima postoji skladam stav da je otkrivenje Božje dalje povezano sa činjenicom da se Bog pod tim imenom otkrio i patrijarsima (Izlazak 3,15). U jevrejskom jeziku ovo objašnjenje Božijeg imena je u stvari kal imperfekt glagola ‘hajah’ što znači ‘biti’ (označava kontinualnu nezavršenu radnju) i podrazumeva da je Onaj koji nosi ovo ime večno samopostojeće Biće. Septuaginta ovde ima ‘ego eimi ho on’ što znači ‘ja sam onaj koji jeste’.

Ovo je veoma važna fraza, jer njene prve dve reči Isus Hristos primenjuje na Sebe (Marko 14,62; Jovan 8,58; 18,5.6).  Kako su Isusovi savremenici razumeli ovo Njegovo samooznačavanje? (Jovan 8,58; 10,31-33). Oni ne samo da su razumeli da na ovaj način Isus za Sebe kaže da je Bog, nego je upravo On bio taj koji se javio Mojsiju iz gorućeg grma.

Ko je ‘anđeo Gospodnji’ iz Izlazak 3,2?  U oritinalnom tekstu se pojavljuje izraz ‘mal’akh J’hovah’ ili ‘glasnik Gospodnji’ što ne mora biti anđeosko biće.  U svakom slučaju, ‘glasnik Gospodnji’ je neko ko bi bio Božiji predstavnik, a Boga najbolje može da predstavi On sam (Izlazak 3,2.4.6) .  Zapravo, ceo dijalog sa Mojsijem vodi Bog u prvom licu jednine govoreći sa Mojsijem iz grma koji je goreo ali nije sagorevao (Izlazak 3,7-12).

Da se podsetimo, u Jovanu 8,58 čitamo: ‘Isus im odgovori: Zaista, zaista vam kažem: pre nego što se Avram rodio, Ja Jesam’.  Isus primenjuje frazu ‘ego eimi’ na Samog Sebe, zbog čega su ljudi hteli da ga kamenuju, jer se to smatralo hulom jer je Isus Sebe poistovećivao sa Bogom, i to upravo Bogom koji se javio Mojsiju (Jovan 10,33).  Možete li da zamislite tajac koji je ovo Isusovo samooznačavanje izazvalo kod onih koji su Ga čuli da izgovara te reči?  Ovaj učitelj iz Galileje je tvrdio da je Božije ime, kojim se Bog otkrio Mojsiju iz gorućeg grma i koje je označavalo pojam večne prisutnosti, upravo Njegovo ime.  On je time proglasio Sebe za Onoga koji večno postoji (Mihej 5,2), tj., Bog Jahveh.  Drugim rečima, Isus Hristos je primenom fraze ‘ego eimi’ na Samoga Sebe zapravo rekao da je On lično bio Gospod Bog/Anđeo Gospodnji koji se Mojsiju javio iz gorućeg grma koji nije sagorevao.

Slava veličanstvenom Bogu: Ocu, Sinu i Svetom Duhu. Amin.