HRIŠĆANSTVO govori o nečemu što se dogodilo. Nečemu što se dogodilo Isusu iz Nazareta. Nečemu što se dogodilo kroz Isusa iz Nazareta. Drugim rečima, hrišćanstvo ne predstavlja novo učenje o moralu. To ne odbacuje činjenicu da su Isus i neki njegovi prvi učenici objavili neka divna i mudra moralna učenja. Radi se o tome da su takve moralne pouke uvek deo većeg sistema: deo priče koja se dogodila i kroz koju je promenjen svet.
Hrišćanstvo ne govori o Isusu koji daje uzvišen primer moralnosti, kao da je naša osnovna potreba bila da vidimo kako izgleda život potpune ljubavi i posvećenja Bogu i drugim ljudima, da bismo i sami tako živeli. DA je to bio Isusov glavni zadatak, mogli bismo reći da je to imalo nekog uticaja na nas. Život nekih ljudi zaista se promenio razmišljanjem o Isusu i oponašanjem primera koji nam je Isus dao. Međutim, to nas može u istoj meri i obeshrabriti.
Hrišćanstvo, takođe, ne govori o Isusu koji nudi, pokazuje ili čak sam prelazi novi put kojim ljudi mogu da stignu na Nebo. Ovo je greška koja se zasniva na srednjevekovnom shvatanju da je cilj religije, pravilo igre moglo bi se reći, jednostavno da budete sigurni da zavšrite na pravoj strani na kraju tajnovite predstave, ili na pravoj strane slike u Sikstinskoj kapeli. To ne znači da naša sadašnja verovanja i dela nemaju trajne posledice. Ali, Isus nije to smatrao središtem svoga rada, niti je to svrha hrišćanstva.
Konačno, hrišćanstvo se ne odnosi na nova učenja o samom Bogu – mada je jasno da smo posmatranjem Isusa zaista mnogo naučili o Bogu. Hrišćanska vera se ne bavi našim neznanjem ili neupućenošću, već činjenicom da smo izgubljeni i da nam je potreban neko da nas izbavi iz život peska, dok umiremo i vapimo za novim životom.
Na šta se onda hrišćanstvo odnosi?
Hrišćanstvo govori o verovanju da je Bog, prilikom ispunjenja svojih obećanja, na vrhuncu priče o izrailjskom narodu, izvršio sve ovo – pronalaženje, spasavanje, davanje novog života u Isusu. On je to učinio. Božji plan spasenja ostvaren je u Isusu jednom zauvek. Velika vrata u svemiru su otvoren ai više se nikada ne mogu zatvoriti. Ona su kao vrata zatvora u kome smo bili okovani. Ponuđena nam je sloboda: sloboda da iskusimo Božije spasenje u sopstvenom životu, da prođemo kroz otvorena vrata i istraživmo novi svet kome sada imamo pristup. Svi mi, svako ponaosob, pozvani smo da otkrijemo, sledeći Isusa, da je taj novi svet u stvari mesto pravde, duhovnosti, zdravih odnosa i lepote, i da ne treba samo da uživamo u njemu, već da radimo na tome da zaživi na Zemlji kao i na Nebu. Sluđšajući Isusa, otkrivamo čiji ej to glas koji sve vreme odjekuje u srcima i umovima ljudi.
(Nikola Tom Rajt, anglikanski episkop)