NA mnoga pitanja koja postavimo Bogu, ne dobijamo neposredne odgovore, ne zato što Bog ne zna odgovore, već zato što ta pitanja nemaju smisla. Kao što je K.S.Luis jednom istakao, mnoga naša pitanja, sa Božije tačke gledišta, izgledaju ovako: Da li je žuto četvrtasto ili okruglo?, ili Koliko časova ima jedan kilometar? Isusovi učenici, kada su poslednji put videli Isusa, pitali su Ga da li su ova neobična zbivanja pokazatelj da će se stari san izrailjskog naroda ipak ostvariti. Da li je došao trenutak da Izrailj primi carstvo i da najzad bude oslobođen onako kako su se oni i njihovi savremenici nadali? Isus nije neposredno odgovorio na njihova pitanja. Isus je pažljivo pitanje ostavio po strani.
On im je odgovorio: Samo Otac ima vlast određivati datume i vreme. Vi ih ne možete znati. Kad Sveti Duh siđe na vas, primićete silu i bićete moji svedoci u Jerusalimu, po celoj Judeji i Samariji, i sve do kraja Zemlje. (Dela 1,7.8)
Sveti Duh i zadatak poveren crkvi idu zajedno, ruku pod ruku. O njima ne možemo razdvojeno govoriti. Bez obzira šta mislite o (sada već generacijama starim) novim duhovnim iskustvima, Bog ljudima ne daje Svetoga Duha da bi uživali u danu provedenom kao u zabavnom parku. Naravno, ako ste potišteni i obeshrabreni (čak i ako niste), novi vetar Božijeg duha može da pruži, često i pruža, novi pogled na sve što vas okružuje; iznad svega na osečanje Božije prisutnosti, ljubavi, utehe i čak radosti. Cilj Svetoga Duha je da osposobi one koji slede Isusa da odnesu u svet vest da je On Gospod, da je izvojevao pobedu nad silama zla, da je otvoren pristup novom svetu, i mi treba da pomognemo da se to ostvari.
Isto tako, ne možemo da pristupamo crkvenoj službi bez pomoći Svetog Duha. Ponekad čujemo hrišćane kako govore da nakon onoga što je Bog učinio kroz Isusa On sada želi da radimo sopstvenim snagama. To je velika, tragična greška. Ona vodi ili do oholosti ili do potpunog izgaranja, ili do oba. Bez Božijeg Duha Crkva jednostavno nije Crkva. Mnogi reč crkva vezuju za ogromne, mračne građevine, pompezne verske objekte, lažno svečano držanje i krajnje licemerstvo. Ne nalazi se lako alternativno rešenje. Oseća se težina te negativne sliek koja se pripisuje crkvi i mi je osećamo.
Međutim, za mnoge crkva znači upravo suprotno od te negativne slike. To je mesto dobrodošlice i osmeha, isceljenja i nade, prijatelja i porodice, pravde i novog života. To je mesto na koje beskućnik svrati da dobije obrok, i starija osoba da sa nekim popriča. To je mesto na kome jedna grupa ljudi pomaže zavisnicima od droge, a druga se zalaže za sveopštu pravdu. To je mesto na kome možete pronaći ljude koji uče da se mole, bore se sa iskušenjima, pronalaze nov smisao i novu snagu da nastave dalje. To je mesto na koje ljudi dolaze sa svojom slabom, malenom, verom i otkrivaju da, kada se sa drugima udruže u slavljenju pravog Boga, njihova vera jača. Nijedna crkva nije takva sve vreme. Ali, znatan broj crkava jeste takav veliki deo vremena.
Sveti Duh je dat da bi Božiji narod bio osposobljen da zaista bude Božiji narod, kako bi mi obični smrtnici mogli da postanemo slični Isusu: deo Božije budućnosti koja dolazi u sadašnjost, mesto na koem se susreću Nebo i Zemlja, oruđa koja dopirnose napretku Božijeg carstva. Sveti Duh je dat da bi crkva mogla da sudeluje u Isusovom životu i radu, sada kada s enalai u Božjoj dimenziji, odnosno, na Nebu. Vaznesenje znači upravo to: Isus odlazi u Božiju sferu, očekujući dan kada će Nebo i Zemlja postati jedno, kada će još jednom biti lično prisutan na novom nebu i zemlji.
Svi ovi zaključci zaslužuju da se o njima duboko razmišlja.