NAJVEĆI neprijatelj uspeha je STRAH. Osećamo se siromašnim usred preteranog bogatstva. Osećamo se bolesnim uprkos genijalnom prirodnom sistemu koji održava i leči naše fizičko telo.
Osećamo kritiku čak i kada su kritičari samo oni koje mso smestili u našem umu putem negativne mašte.
Osećamo strah od gubitka ljubavi prijatelja i rođaka čak i ako dobro znamo da je dovoljno da održimo ljubav najobičnijim druženjem.
Plašimo se starosti mada bi trebalo da to prihvatimo kao medijum veće mudrosti i razumevanja.
Plašimo se gbutka slobode iako znamo da je sloboda stvar harmoničnih odnosa među ljudima.
Plašimo se smrti iako znamo da je neizbežna, znači da je van kontrole.
Plašimo se neuspeha i ne prepoznajemo da svaki neuspeh sa sobom nosi istu takvu korist.
Plašili smo se munje sve dok Frenklin i Edison i još nekoliko retkih pojedinaca, koji su se usudili da vladaju svojim umovima, nisu dokazali da je munja oblik fizičke energije koja s emože ukrotiti i koristiti za dobrobit čovečanstva.
Umesto da otvorimo svoj um prema beskonačnoj inteligenciji putem vere, mi ga čvrsto zatvaramo svakom zamislivom senkom i određenim stepenom samonametnutog ograničenja, zasnovanom na nepotrebno strahu.
Mi znamo da ljudi vladaju svim živim bićima na zemlji; ipak propuštamo da se okrenemo oko sebe i naučimo do ptica i životinja da i najgluplja životinja ima hranu i sve što joj je neophodno za opstanak kroz univerzalni plan koji čini sve strahove neosnovanim i ludim.
Bunimo se zbog nedostatka mogučnosti i vičemo protiv onih koji se usuđuju da vladaju svojim umom, ne prepoznajući da svako ko ima zdrav razum ima pravo i moć da uzme svaki materijalni predmet koji mu treba ili koji može da koristi.
Plašimo se fizičkog bola, ne prepoznajući da je taj bol univerzalni jezik koji nas upozorava na zla i opasnosti kojima je potrebna korekcija.
Zbog naših strahova idemo kod Tvorca sa molitvama zbog sitnih detalja koji se mogu rešiti sami od sebe, zatim odustanemo i izgubimo veru (ako imamo išta vere sa kojom bismo počeli) kada ne dobijemo rezultate koje smo tražili, ne prepoznajući našu obavezu da ponudimo molitve zahvalnosti za obilne blagoslove koje smo stekli putem moći našeg uma.
Pričamo i propovedamo o grehu, propuštajući da prepoznamo najveći od svih grehova, a to je gubitak vere u svemudrost Tvorca koji je pružio svojoj deci više blagoslova nego bilo koji zemaljski roditelj svojoj.
Pretvaramo inventivna otkrića u sredstva destrukcije kroz ono što mi učtvimo nazivamo ‘ratom’, a onda uziknemo u znak protesta kad nam se po zakonu ravnoteže sve to vrati glađu i padom poslovnih aktivnosti.
Zapostavljamo moć uma na bezbroj načina, zato što ne prepoznajemo da ovu moć može savladati samodisciplina i da ona može koristiti našim potrebama.
Tako idemo kroz život, jedući mrvice i bacajući jezgro obilja.
(N.M.)