Onaj koji želi da govori ili da sluša o Bogu treba dobro da zna da od onoga što se na Boga odnosi niti je sve neizrecivo niti je sve izrecivo, bilo da je u pitanju bogoslovlje[1] (teologija) bilo ikonomija[2] (domostroj); niti je, opet, sve nepoznato, niti je sve poznato; a jedno je kad je nešto poznato a drugo kad je izrecivo, kao što je jedno govoriti a drugo znati. Mnogo toga, dakle, o Bogu nejasno poimamo, i ne možemo se ispravno izraziti, stoga smo prinuđeni da o onome što je iznad nas govorimo u skladu sa onim što se na nas odnosi; kao što Bogu pripisujemo san, gnev, nemarnost, ili ruke, noge i slično.
Naravno, da je Bog bespočetan, beskonačan, večan i svevremen, nestvoren, nepreobraziv, nepromenjiv, jednostavan (prost), nesložen, bestelesan, nevidiv, nedodiriv, neopisiv, beskrajan, neobuhvativ, neshvativ, nepojmiv, dobar, pravedan, svesilan, tvorac svekolike tvari, svedržitelj, svenadziratelj, promislitelj o svemu, te vladar i sudija, to i znamo i ispovedamo. I da je jedan Bog, odnosno jedna suština, i da se On otkriva i postoji u tri ipostasi,[3] i to u ipostasi Oca i Sina i Svetoga Duha; i da su Otac i Sin i Duh Sveti po svemu jedno, osim po nerođenosti, rađanju i ishođenju; i da je jedinorodni Sin i Logos (Slovo, Reč) Božiji i Bog, svojom milošću, radi našega spasenja, blagovoljenjem Oca i sadejstvom Svetoga Duha, besemeno i besporočno začet, i da je rođen Duhom Svetim od Svete Djeve i Bogorodice Marije i od nje postao savršeni čovek; i da je On isti jednovremeno savršeni Bog i savršeni čovek i da ima dve prirode, božansku i čovečansku, i postoji u dve umstvene prirode, koje poseduju volju, energiju i slobodu, i jednom rečju, koje obe savršeno poseduju svojstva koja priliče tim izrazima, naime božanstvu i čovečanstvu, odnosno, jednoj složenoj ipostasi; te da je gladovao i žedneo i umarao se i bio raspet i prihvatio da iskusi tridnevnu smrt i pogrebenje i da se uzneo na nebesa, odakle je k nama dolazio i opet će na posletku doći, o tome svedoči i božansko Pismo i svo mnoštvo svetih.
No ipak, šta je suština Božija, ili kako se ona u svemu nalazi, ili kako je jedinorodni Sin Božiji i Bog, ispraznivši (dobrovoljno unizivši) sebe, postao čovek iz devičanske krvi, bivši drugim natprirodnim načinom stvoren, te kako je, ne okvasivši svojih nogu, gazio po vodi; to niti znamo niti možemo izreći. Nije moguće, dakle, nešto drugo osim onoga što nam je na božanski način od strane spisatelja Staroga i Novoga zaveta dato, odnosno rečeno i otkriveno, o Bogu reći ili u potpunosti drugačije zamisliti.
NAPOMENE:
[1] Bogoslovlje: slovljenje o Bogu i uopšte o Svetoj Trojici. Po svetom Jovanu Zlatoustu (Omilija 106) neki (od apostola) zablistaše munjom ikonomije, dok (Jevanđelist Jovan) grmi 6ogoslovljem.
[2] Ikonomija: sve ono što se odnosi na predvečni plan Božiji o spasenju čoveka.
[3] Značenje izraza ipostas Je od samoga početka bilo vrlo neodređeno, a naročito na Zapadu gde je Tertulijai počeo da koristi izraze natura (φύσις, priroda) i substantia (ύπόστασις, ipostas) da bi označio suštinu koja je zajednička u Svetoj Trojici. Nešto kasnije je kao sinonim korišćen i izraz essentia (ούσία, suština). Pošto je nerazumevanje izraza “priroda“, suština i ipostas dalo povoda formiranju najraznovrsnijih jeretičkih učenja (Savelije je. na primer, shvatao Boga kao jedinstvenog i po suštini i po ipostasi, a tri lica, Oca. i Sina, i Svetoga Duha, smatrao je za tri načina projave jedne ipostasi, odnosno jednoga Boga, koji se preobražava prema svakoj potrebi), sveti Oci su razjasnili značenje trojičnih izraza a istoznačni izrazi priroda (natura) i suština (essentia) razdvojeni su od izraza ipostas (substantia), koji sobom otkriva božanska lica Svete Trojice, i to tako da ko ne ispoveda zajedništvo suštine u božanstvu dopada do mnogoboštva, jer je u Oca i Sina i Svetoga Duha ista priroda i jedno božanstvo koje je u tri savršene ipostasi.