Luka 1:57–66, 80

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.

Današnje jevanđelje nas ne vodi najpre u velike događaje istorije, niti među moćnike ovoga sveta. Ono nas vodi u dom jedne porodice. U prostor iščekivanja, radosti, neizvesnosti i iznenađenja. Jelisaveta rađa dete. Komšije i rodbina se okupljaju. Svi misle da znaju kako bi priča trebalo da se odvije. Ipak, Bog ponovo pokazuje da njegovo delovanje često prevazilazi naše pretpostavke.

Susedi očekuju da će dečak nositi ime svog oca. To je razumno. To je tradicija. To je način na koji zajednica čuva kontinuitet. Ali Jelisaveta odgovara: „Ne, zvaće se Jovan.“

U tom trenutku otvara se jedna od važnih tema ovog odlomka: Bog nas poznaje dublje nego što nas određuju porodična očekivanja, društvene uloge ili obrasci prošlosti. Jovan nije pozvan da bude kopija svog oca. Njegov identitet ne proizlazi prvenstveno iz nasleđa nego iz Božjeg poziva.

To je poruka koja ostaje važna i danas. Često pokušavamo da ljude smestimo u unapred pripremljene kategorije. Određujemo jedni druge prema poreklu, zanimanju, naciji, generaciji ili nekom drugom obeležju. Međutim, Bog svakog čoveka poziva po imenu. U svakome vidi mogućnost koja još nije potpuno otkrivena.

Zato okupljeni postavljaju pitanje koje odzvanja kroz vekove: „Šta li će biti od ovog deteta?“

To nije samo pitanje o Jovanu. To je pitanje o svakom ljudskom biću. Svako dete koje dolazi na svet nosi u sebi tajnu. Nijedan život nije unapred završen projekat. U svakom čoveku postoji prostor za iznenađenje, za rast, za novo delo Božje milosti.

U vremenu kada se ljudi često procenjuju prema uspehu, produktivnosti ili korisnosti, ovo jevanđelje nas podseća da vrednost osobe ne počiva na njenim dostignućima. Jovan je dragocen pre nego što je išta učinio. On je ljubljen pre nego što je išta postigao. Njegov život ima smisao zato što je deo Božje priče.

To je istina i za nas.

Posebno je značajno što se cela priča odvija među ljudima koji su dugo živeli sa razočaranjem. Jelisaveta i Zaharija poznaju iskustvo čekanja. Poznaju tišinu molitve na koju se činilo da nema odgovora. Poznaju godine u kojima su nade bledele.

Pa ipak, Bog nije bio odsutan.

Jedna od najdubljih pouka ovog odlomka jeste da Božje ćutanje nije isto što i Božje odsustvo. Čak i kada ne vidimo jasno kuda nas put vodi, Bog nastavlja da deluje u dubinama života. Milost često raste skriveno, poput semena pod zemljom.

Na kraju odlomka čitamo da je dete raslo i jačalo duhom u pustinji.

Pustinja je u Svetom pismu posebno mesto. To nije samo geografski prostor. To je mesto oblikovanja. Mesto gde se čovek oslobađa iluzija i uči da sluša. Mesto gde se rađa mudrost.

I danas postoje mnoge vrste pustinja: periodi neizvesnosti, promene, gubitka ili preispitivanja. Mi ih često doživljavamo kao prepreke. Ali Bog ih može pretvoriti u mesta sazrevanja. Neke od najvažnijih istina o sebi, o drugima i o Bogu učimo upravo u vremenima kada nemamo sve odgovore.

Jovan će kasnije postati glas koji priprema put Gospodnji. Ali pre nego što je postao glas, bio je dete. Pre nego što je propovedao drugima, morao je da raste. Pre nego što je pokazivao put, morao je sam da bude vođen.

Isto važi za Crkvu. Naš poziv nije da posedujemo sve odgovore niti da branimo sopstvenu važnost. Pozvani smo da budemo zajednica koja prepoznaje Božje delovanje u svetu, koja stvara prostor za nove glasove, koja neguje nadu i koja pomaže ljudima da otkriju svoj jedinstveni poziv.

Jer Bog i dalje podiže ljude čiji život prevazilazi očekivanja okoline. Bog i dalje izgovara nova imena. Bog i dalje stvara budućnost tamo gde drugi vide samo nastavak prošlosti.

Zato i mi danas možemo sa poverenjem postaviti isto pitanje: „Šta li će biti?“ Ne sa strahom, nego sa nadom. Jer budućnost nije prepuštena slučaju. Ona je u rukama Boga čija milost prethodi svakom našem koraku.

Neka nam rođenje Svetog Jovana Krstitelja pomogne da prepoznamo Božje delovanje u skrivenim počecima, da poštujemo jedinstvenost svakog ljudskog života i da sa nadom očekujemo ono novo što Bog još uvek čini među nama.

Amin.