Zaboravljanje nije greška u našem stvaranju. Ponekad je ono način na koji nas Bog štiti dok ne budemo spremni da nosimo ono što nam se dogodilo.

I savremena neuronauka i Sveto pismo pokazuju da ljudsko pamćenje nije jednostavna arhiva činjenica. Ono što ne možemo odmah da razumemo ili podnesemo često ostaje skriveno, čekajući trenutak kada će moći da bude prihvaćeno i isceljeno.

Zato prorok Isaija prenosi Božje reči:

„Neću te zaboraviti.“ (Isaija 44,21)

To nije samo obećanje da nas Bog pamti. To je obećanje da naš pravi identitet ostaje siguran u Njegovoj ljubavi, čak i onda kada ga mi sami izgubimo iz vida.

U tom smislu, zaboravljanje ponekad nije neprijatelj milosti. Ono može biti njen tihi saveznik.

Savremena neuronauka pokazuje da sećanja nisu sačuvana kao datoteke koje jednostavno otvaramo. Svaki put kada se nečega setimo, naš mozak ponovo gradi to sećanje kroz emocije, iskustvo i značenje.

Traumatična iskustva često ostaju izvan reči. Ponekad ih nosimo u telu mnogo pre nego što ih možemo izgovoriti.

Ono što izgleda kao zaborav često je, zapravo, čekanje da se pojavi sigurnost.

Biblija govori na sličan način.

Kada Bog poziva Izrael:

„Pazi da ne zaboraviš Gospoda koji te je izveo iz Egipta.“ (Ponovljeni zakon 6,12)

to nije samo poziv da se prisećaju prošlog događaja. To je poziv da iznova žive u poverenju i zajedništvu sa Bogom.

Psalmista kaže:

„Jer On zna od čega smo sazdani, seća se da smo prah.“ (Psalam 103,14)

Bog ne zaboravlja našu krhkost. On je poznaje i voli nas upravo u njoj.

Biblijske priče pokazuju da nije svaka istina odmah spremna da bude izgovorena.

Kada Mojsije stoji pred gorućim grmom i čuje Božje ime: „Ja jesam“ (Izlazak 3,14), odgovara da je spor na jeziku. Susret sa Bogom prevazilazi reči.

Marija, nakon Isusovog rođenja, „čuvaše sve ove reči i prebiraše ih u svom srcu“ (Luka 2,19).

Neke istine moraju dugo sazrevati pre nego što postanu govor.

Petrovo odricanje od Isusa takođe je priča o zaboravu. Ne zaboravu ljubavi, već trenutku u kojem je strah nadjačao vernost.

Ali na obali Galilejskog jezera Isus ga ne podseća na njegov pad. On ga pita:

„Ljubiš li me?“ (Jovan 21)

I upravo tu počinje Petrova obnova.

Ne sećamo se uvek kroz objašnjenja.

Ponekad se sećamo tek onda kada nas ljubav ponovo pronađe.

Isto se događa učenicima na putu za Emaus.

Hodali su sa vaskrslim Hristom, ali ga nisu prepoznali sve dok nije prelomio hleb.

Tek tada, kaže Jevanđelje,

„otvoriše im se oči.“ (Luka 24,31)

Nije se promenio Hristos.

Promenili su se oni.

Njihove oči postale su sposobne da vide ono što je od početka bilo prisutno.

Apostol Pavle, s druge strane, iznova pripoveda o svom susretu na putu za Damask, ne zato što pamti svaki detalj, već zato što ga je taj susret iz temelja promenio.

U Svetom pismu, sećanje nije puko prisećanje činjenica.

Sećati se znači živeti iz odnosa sa Bogom.

Razbojnik na krstu ne traži objašnjenje.

On jednostavno moli:

„Seti me se kada dođeš u Carstvo svoje.“ (Luka 23,42)

A Isus odgovara:

„Danas ćeš biti sa mnom u raju.“

Božje sećanje nije pogled unazad.

Ono je obnova zajedništva.

Kako telo stari, spoljašnje pamćenje često slabi.

Imena blede.

Datumi se zaboravljaju.

Ali mnogi stariji ljudi zadržavaju izuzetnu jasnoću kada govore o ljubavi, praštanju i nadi.

Knjiga Propovednik poziva:

„Sećaj se svoga Tvorca u danima svoje mladosti.“ (Propovednik 12,1)

Ne zato da bismo prikupili više činjenica o Bogu, već da bi naš život bio ukorenjen u Njemu.

Jer sećanje nije samo ono čega možemo da se prisetimo.

Sećanje je ono što postajemo.

Ono što je bilo rasuto polako se sabira kada Božja milost ukloni veo straha.

Sećati se ne znači živeti u prošlosti.

To znači iznova otkrivati istinu koja nas je od početka nosila.

Ono što smo mislili da je izgubljeno možda je samo čekalo pravi trenutak da bude pronađeno.

Kada se Božja milost susretne sa otvorenim srcem, ono skriveno ponovo izlazi na svetlost.

Na kraju, ne sećamo se samo onoga što nam se dogodilo.

Sećamo se kome pripadamo.

I upravo je to put kojim nas Jevanđelje vodi – ne ka gomilanju znanja, već ka sve dubljem zajedništvu sa živim Bogom.