Čitanja: Jeremija 1:4–10; Psalam 11; Jevrejima 11:32–12:2; Matej 14:1–12

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.

Draga braćo i sestre,

današnji praznik nije lak praznik. Crkva nas danas ne vodi pred kolevku, niti pred čudo isceljenja, niti pred radosni susret. Vodi nas u tamnicu.

Pred nama stoji Jovan Krstitelj — prorok koji je govorio istinu, čovek koji je pripremao put Gospodu, glas koji je vapio u pustinji. A na kraju njegovog zemaljskog puta ne vidimo ono što bismo, ljudski gledano, nazvali pobedom.

Vidimo zatvorenika.

Vidimo gozbu moćnika.

Vidimo kukavičluk jednog kralja.

Vidimo osvetoljubivost.

I na kraju — glavu proroka na poslužavniku.

I upravo tu današnje Jevanđelje postavlja pred nas jedno od najtežih pitanja hrišćanske vere:

Šta vredi govoriti istinu ako zbog nje možeš izgubiti sve?

„Nije ti dopušteno“

Jovan je dospeo u tamnicu zato što je Irodu rekao:

„Nije ti dopušteno da je imaš.“
(Mt 14:4)

To je gotovo cela njegova „krivica“.

Nije podigao vojsku protiv Iroda. Nije organizovao pobunu. Nije pokušao da preuzme vlast.

Govorio je istinu.

I tu vidimo nešto duboko anglikansko, ali još pre toga duboko katoličko i apostolsko: Crkva nije pozvana da izmisli istinu prema potrebama vremena, nego da primi istinu od Boga i svedoči je svetu.

Prorok ne pita najpre: „Da li će ovo biti popularno?“

Ne pita: „Kako će ovo uticati na moj položaj?“

Ne pita čak ni: „Hoću li zbog ovoga biti bezbedan?“

Prorok pita:

„Šta je Bog rekao?“

To čujemo već u prvom današnjem čitanju. Jeremija se plaši svoga poziva:

„Ah, Gospode Bože! Gle, ja ne umem govoriti.“

Ali Gospod mu odgovara:

„Ne govori: dete sam… Što god ti zapovedim, govori.“

To je proročko zvanje.

A Jovan Krstitelj ga je živeo do kraja.

Irodov problem nije bio neznanje

Ali obratimo pažnju na Iroda.

Matej nam ne predstavlja čoveka koji jednostavno nije znao bolje.

Irod zna da u Jovanu postoji nešto posebno.

Drugi jevanđelisti još jasnije pokazuju njegovu čudnu mešavinu straha, poštovanja i fascinacije Jovanom.

Problem, dakle, nije samo u tome što Irod ne poznaje istinu.

Problem je što poznaje dovoljno istine da ga ona uznemirava, ali je ne voli dovoljno da bi joj se pokorio.

To je mnogo opasnije stanje.

I možda je upravo tu današnje Jevanđelje najbliže nama.

Jer verovatno niko od nas neće postati Irod u doslovnom smislu. Nećemo sedeti na prestolu i narediti da se proroku odrubi glava.

Ali Irodov kompromis može živeti u svakom ljudskom srcu.

Čujem Božju reč — ali samo dok ne zahteva da nešto promenim.

Prihvatam Hrista — dok ne dotakne moje navike.

Volim Jevanđelje — dok mi govori ono što želim čuti.

Poštujem Crkvu — dok me ne pozove na pokajanje.

I tu se susreću Irod i Jovan.

Jovan kaže:

„Istina mora promeniti moj život.“

Irod kaže:

„Istina može ostati u tamnici, samo neka ne dira moj život.“

To je izbor koji se pred nama pojavljuje mnogo češće nego što mislimo.

Gozba i tamnica

Matej namerno stvara gotovo strašan kontrast.

Na jednom mestu je Irodova gozba.

Hrana. Muzika. Moć. Ugledni gosti. Zabava. Obećanja. Ljudska slava.

Na drugom mestu je Jovanova tamnica.

Tišina. Okovi. Tama. Nemoć.

Ako bismo tog trenutka posmatrali samo spoljašnjost, ko izgleda kao pobednik?

Irod.

A ko izgleda kao gubitnik?

Jovan.

Ali Crkva danas, gotovo dve hiljade godina kasnije, ne slavi Irodov rođendan.

Slavimo mučeništvo Jovana Krstitelja.

Irod je imao presto, a bio je rob svojih strasti.

Jovan je imao okove, a bio je slobodan.

Irod se plašio svojih gostiju.

Jovan se bojao Boga.

Irod je sačuvao obraz pred ljudima, a izgubio sebe.

Jovan je izgubio glavu, ali nije izgubio vernost.

Tu današnji Psalam dobija svoju punu snagu:

„Gospod je u svetom hramu svome; presto je Gospodnji na nebesima.“

Irod ima presto.

Ali Irod nije kralj svega.

Iznad Irodovog prestola postoji drugi presto.

To je jedna od velikih hrišćanskih uteha pred svakom zemaljskom silom: istorija nije konačno u rukama onih koji trenutno izgledaju najmoćnije.

Gospod je na svom prestolu.

Ali gde je Bog kada pravednik strada?

Ovde ne treba davati lake odgovore.

Jovan je bio veran.

I ipak je ubijen.

Bog nije otvorio vrata njegove tamnice.

Anđeo nije zaustavio krvnika.

Nije došlo čudo u poslednjem trenutku.

I upravo zbog toga današnje čitanje iz Poslanice Jevrejima ima ogromnu važnost.

Jevrejima 11 govori o ljudima koji su verom pobeđivali kraljevstva, zatvarali usta lavovima, izbegavali oštricu mača.

Ali zatim govori i o drugima.

O onima koji su bili mučeni.

O onima koji su trpeli okove i tamnice.

O onima koji su bili ubijeni.

To je izuzetno važno.

Biblijska vera ne kaže:

„Ako dovoljno veruješ, ništa loše ti se neće dogoditi.“

Naprotiv.

Jedan čovek verom izbegne mač.

Drugi čovek verom ostane veran dok mač pada.

Obojica mogu biti pobednici.

To ruši svako jevanđelje uspeha prema kojem se Božja naklonost meri zdravljem, bogatstvom, dugovečnošću ili zemaljskim uspehom.

Jovanova odsečena glava nije dokaz da ga je Bog napustio.

Ona je strašno svedočanstvo da postoje stvari vrednije čak i od očuvanja sopstvenog života.

Jovan pokazuje dalje od sebe

Ali Jovanova veličina nije samo u njegovoj hrabrosti.

Ako bismo danas propovedali samo: „Budite hrabri kao Jovan“, još ne bismo stigli do srca hrišćanskog Jevanđelja.

Jer čitav Jovanov život imao je jednu svrhu:

da pokaže na Drugoga.

„Evo Jagnjeta Božjeg.“

„On treba da raste, a ja da se umanjujem.“

Jovan nije želeo učenike za sebe.

Nije osnovao kult sopstvene ličnosti.

Bio je glas — ali Reč je bio Hristos.

Bio je svetiljka — ali Svetlost je bio Hristos.

Bio je prijatelj Ženika — ali Ženik je bio Hristos.

I čak u svojoj smrti Jovan na neobičan način prethodi Gospodu kome je pripremao put.

Jovan stoji pred nepravednim vladarom.

Hristos će stajati pred Pilatom.

Jovan je nevino osuđen.

Hristos će biti nevino osuđen.

Moćnici će misliti da su ućutkali proroka.

A zatim će misliti da su ućutkali i samog Sina Božjeg.

Ali upravo tu se Jovanova priča i Hristova priča konačno razlikuju.

Jovanova glava biva položena u grob.

Hristovo telo biće položeno u grob.

Ali trećega dana Hristov grob biće prazan.

Tu leži hrišćanska nada.

„Gledajući na Isusa“

Zato današnja Poslanica Jevrejima ne završava rečima:

„Gledajte na Jovana.“

Niti:

„Gledajte na Jeremiju.“

Niti čak:

„Gledajte na sve velike junake vere.“

Posle čitavog oblaka svedoka dolazi:

„Gledajući na Isusa, začetnika i dovršitelja vere.“
(Jev 12:2)

To je središte današnjeg praznika.

Mučenici nisu heroji zato što su imali neku nadljudsku snagu.

Oni su svedoci zato što su gledali izvan sebe — prema Hristu.

I to je duboko povezano sa samom rečju martyr — mučenik je prvenstveno svedok.

Jovan svojom krvlju svedoči:

Postoji Kralj veći od Iroda.

Postoji sud viši od Irodovog suda.

Postoji život koji Irodov mač ne može oduzeti.

A šta to znači za nas?

Možda od nas neće biti traženo da umremo kao Jovan.

Ali od svakog krštenog čoveka traži se nešto što pripada istoj logici:

da ne prodamo istinu radi udobnosti.

Ponekad će cena biti mala.

Možda ćemo morati priznati da smo pogrešili.

Možda ćemo morati oprostiti nekome kome ne želimo oprostiti.

Možda ćemo morati odbiti nešto što svi oko nas smatraju normalnim.

Možda ćemo morati braniti nekoga koga je lakše napustiti.

Možda će Božja reč otkriti greh koji smo godinama naučili da opravdavamo.

Tada se pojavljuje Irodovo iskušenje:

ućutkaj glas.

Ne moraš ga ubiti.

Dovoljno je da ga zatvoriš negde duboko u sebi.

Ali Hristos nas poziva na nešto drugo:

pokajanje.

A pokajanje nije Božja osveta nad grešnikom.

Pokajanje je milost.

Jovanovo „nije ti dopušteno“ nije bilo mržnja prema Irodu. Bio je to, koliko god bolan, poziv da se vrati Bogu.

Prorok koji nam kaže istinu o našem grehu nije naš neprijatelj.

Mnogo je opasniji glas koji nas uverava da se nikada ne moramo menjati.

„Dođi, Gospode Isuse“

Braćo i sestre,

današnji praznik završava se smrću proroka, ali hrišćanska priča ne završava se smrću.

Zato možemo gledati Jovanovu tamnicu bez očajanja.

Možemo gledati nepravdu sveta bez zaključka da je zlo pobedilo.

Možemo čak gledati sopstvenu smrt bez poslednjeg straha.

Jer Gospod je na svome prestolu.

Jovan je mrtav.

Irod je mrtav.

Imperija pred kojom su obojica stajali odavno je prošla.

Ali Hristos živi.

I zato Crkva ne polaže svoju nadu ni u kraljeve, ni u imperije, ni u sigurnost, ni u popularnost, niti u sposobnost da izračuna budućnost.

Naša nada je raspeti i vaskrsli Gospod.

Neka nam zato Bog podari Jovanovu hrabrost kada moramo govoriti istinu, Jeremijinu poslušnost kada se osećamo nedostojnima, veru svetih kada prolazimo kroz iskušenje — ali iznad svega neka nam podari ono na šta nas danas poziva Poslanica Jevrejima:

da svoje oči držimo uprte u Isusa.

Jer kada sve drugo bude oduzeto, On ostaje.

Kada ljudski sud izgovori poslednju reč, On ima još jednu.

Kada grob kaže: „Gotovo je“, vaskrsli Hristos odgovara:

„Ja sam vaskrsenje i život.“

Zato sa Jovanom Krstiteljem, sa apostolima, mučenicima i svetima svih vekova ispovedamo:

Hristos je Gospod.
Hristos je vaskrsao.
Hristos caruje.
Hristos će ponovo doći.

Njemu, sa Ocem i Svetim Duhom, neka je slava sada i u vekove vekova.

Amin.