Živimo u vremenu u kom nas gotovo sve oko nas podstiče da više imamo, više kupujemo, više zarađujemo i više pokazujemo. Vrednost čoveka često se meri onim što poseduje, gde živi, šta vozi, kako izgleda i koliko može sebi da priušti.
Ali hrišćanska vera postavlja jedno mnogo dublje pitanje:
Šta od svega onoga čemu posvećujemo život zaista ima trajnu vrednost?
Sve što vidimo oko sebe ima rok trajanja. Kuće stare. Automobili propadaju. Odeća se troši. Nova tehnologija vrlo brzo postaje stara. Novac menja vlasnika. Imovina koju čovek godinama stiče jednog dana pripadne nekom drugom.
Ako je tako, onda moramo pažljivo razmisliti čemu posvećujemo svoj život.
Možemo verovati u Boga, a živeti kao da Boga nema
Jedna od najvećih opasnosti za hrišćanina nije samo otvoreno neverovanje.
Postoji i nešto što bismo mogli nazvati praktičnim materijalizmom.
To je stanje u kom čovek iskreno kaže da veruje u Boga, u večnost, u Hristovo vaskrsenje i u budući život, ali njegove svakodnevne odluke izgledaju kao da je ovaj svet sve što postoji.
On se moli, ali mu je prava sigurnost novac.
Govori o večnosti, ali gotovo svu snagu troši na privremene stvari.
Kaže da veruje Bogu, ali svoj mir zasniva na tome koliko ima na računu.
Tako čovek može imati ispravno verovanje, a ipak živeti iz pogrešne perspektive.
Pravo pitanje zato nije samo:
„Da li verujem u Boga?“
Nego:
„Da li moj način života pokazuje da verujem Bogu?“
Materijalne stvari nisu zlo
Važno je odmah razjasniti jednu stvar.
Hrišćanska vera ne uči da su novac i materijalna dobra sami po sebi zli.
Nije greh imati kuću.
Nije greh imati automobil.
Nije greh dobro zarađivati.
Nije greh štedeti.
Nije greh obezbediti svoju porodicu.
Nije čak ni pogrešno uživati u lepim stvarima koje imamo.
Problem nastaje kada stvari prestanu da budu sredstvo i postanu cilj.
Kada ono što posedujemo počne da određuje ko smo.
Kada nam bogatstvo postane izvor sigurnosti.
Kada više razmišljamo o tome šta još možemo steći nego kako ono što već imamo možemo upotrebiti na dobro.
Stvari su dobre sluge, ali veoma loši gospodari.
Gde je naše blago?
Isus je rekao:
„Gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše.“
To je jedna od najjednostavnijih, ali i najoštrijih duhovnih istina.
Želimo li da vidimo šta nam je zaista važno, nije dovoljno da slušamo šta govorimo.
Treba pogledati gde odlaze:
naš novac,
naše vreme,
naša pažnja,
naša energija,
naše misli.
Čovek može reći da mu je Bog na prvom mestu, ali ako je gotovo sav njegov život usmeren na sticanje, udobnost, status i ličnu sigurnost, onda je dobro zapitati se gde je njegovo stvarno blago.
Naš odnos prema novcu zato je i duhovno pitanje.
Ne zato što je novac prljav, već zato što vrlo lako otkriva šta se nalazi u srcu.
Bogati bezumnik
Isus je ispričao priču o čoveku čija je zemlja donela veliki rod.
Čovek je imao problem koji bi mnogi rado poželeli: nije znao gde da smesti sve što je stekao.
I odlučio je:
srušiću stare žitnice,
napraviću veće,
sakupiću sva svoja dobra,
i onda ću moći da kažem sebi:
„Imaš mnogo dobra za mnogo godina. Počivaj, jedi, pij i uživaj.“
Na prvi pogled, deluje kao razumno planiranje.
Ali Božji odgovor je oštar:
„Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe.“
U čemu je bio njegov problem?
Ne u tome što je imao uspešnu žetvu.
Ne u tome što je imao imovinu.
Ne čak ni u tome što je pravio planove.
Njegov problem je bio što je u svoj životni plan uneo sve — osim Boga.
Razmišljao je o godinama koje dolaze kao da su njegove.
Govorio je o svojim žitnicama, svom žitu, svojim dobrima i svojoj budućnosti.
A nije shvatio da nijedno od toga ne drži u svojoj ruci.
I to je jedna od najvećih zabluda materijalizma:
uverenje da nas ono što imamo može učiniti gospodarima sopstvene budućnosti.
Koliko nam je zapravo dovoljno?
Jedan od problema sa materijalnim bogatstvom jeste što retko samo od sebe kaže:
„Sada je dovoljno.“
Čovek misli:
Kada zaradim malo više, biću miran.
Kada kupim bolji stan, biću zadovoljan.
Kada otplatim ovo, onda ću moći da se opustim.
Kada sakupim dovoljno, onda ću biti siguran.
Ali granica „dovoljnog“ vrlo često se pomera.
Ono što nam je juče izgledalo kao luksuz danas postaje neophodnost.
Ono što smo nekada priželjkivali, posle kratkog vremena uzimamo zdravo za gotovo.
I onda se pojavi sledeća stvar.
Zato materijalizam nije jednostavno ljubav prema velikim količinama novca.
To je način razmišljanja u kom čovek očekuje da mu stvari daju ono što one ne mogu da daju.
One mogu dati udobnost.
Ali ne mogu dati mir savesti.
Mogu dati mogućnosti.
Ali ne mogu dati smisao.
Mogu doneti određenu sigurnost.
Ali ne mogu pobediti smrt.
Ono što imamo nije samo naše
Jedna od velikih biblijskih ideja jeste da je čovek upravitelj, a ne apsolutni vlasnik.
To znači da ono što imamo treba da posmatramo kao nešto što nam je povereno.
Naš novac nam je poveren.
Naše vreme nam je povereno.
Naše sposobnosti su nam poverene.
Naše obrazovanje.
Posao.
Kuća.
Automobil.
Kontakti.
Iskustvo.
Zdravlje i snaga dok ih imamo.
Mogućnosti koje su nam se otvorile.
I tada se pitanje menja.
Više ne pitamo samo:
„Šta ja želim da uradim sa ovim?“
Nego:
„Za šta mi je ovo povereno?“
To je potpuno drugačiji način života.
Čovek tada ne mora da mrzi ono što ima, niti da se oseća krivim zato što nešto poseduje.
Ali shvata da njegova dobra imaju svrhu veću od njegove udobnosti.
Naš novac može postati sredstvo ljubavi
Novac može biti upotrebljen sebično.
Ali može postati i izuzetno moćno sredstvo dobra.
Njime možemo:
nahraniti nekoga,
pomoći porodici koja je u nevolji,
podržati nekoga u školovanju,
pomoći bolesnom,
ugostiti ljude,
podržati misiju,
pomoći crkvenu službu,
dati priliku onome ko je sam nikada ne bi imao.
Tada novac prestaje da bude samo sredstvo potrošnje.
Postaje sredstvo ljubavi.
I tu se pojavljuje jedna važna duhovna promena.
Umesto da se pitamo:
„Koliko moram da dam?“
možemo se pitati:
„Kako mogu mudro upotrebiti ono što mi je Bog dao?“
To je mnogo dublje pitanje.
Nije dovoljno dati jedan deo
Ponekad čovek zamisli da je rešio pitanje novca ako jedan deo prihoda da u dobrotvorne ili crkvene svrhe.
Ali pitanje upravljanja nije ograničeno samo na ono što dajemo.
Ono se odnosi i na ono što zadržavamo.
Ne radi se samo o tome šta radimo sa deset procenata, nego šta radimo sa celinom.
Kako trošimo?
Kako štedimo?
Kako kupujemo?
Zašto nešto kupujemo?
Da li trošimo iz potrebe ili iz želje da ostavimo utisak?
Da li kupovinom pokušavamo da nadoknadimo nezadovoljstvo?
Da li nam se standard života automatski povećava svaki put kada nam se poveća prihod?
Sva ova pitanja imaju duhovnu stranu.
Privremeno treba koristiti za ono što je trajno
Isus je jednom ispričao neobičnu priču o upravitelju koji je saznao da će uskoro ostati bez svog položaja.
Taj čovek je shvatio jednu veoma važnu stvar:
sadašnje stanje neće trajati zauvek.
Zato je, dok je još mogao, razmišljao o budućnosti.
Iako Isus ne odobrava njegovu nepravednost, koristi tu priču da pokaže nešto važno: ljudi ponekad umeju veoma mudro da se pripremaju za svoju zemaljsku budućnost, dok zanemaruju večnu.
Hrišćanin bi trebalo da živi obrnuto.
Trebalo bi da ume da upotrebi nešto privremeno za ono što ima trajnu vrednost.
Novac je privremen.
Vreme je ograničeno.
Imovina je prolazna.
Ali način na koji smo ih upotrebili može imati posledice koje nas daleko nadživljavaju.
Jednog dana sve postaje staro
Zamislite otpad za automobile.
Danas vidite zarđala, polomljena vozila koja niko više ne želi.
Ali svaki od tih automobila nekada je bio nov.
Neko ga je prvi put dovezao iz salona.
Neko ga je pažljivo prao.
Neko nije želeo ni najmanju ogrebotinu.
Neko se možda ponosio njime.
Posle dvadeset ili trideset godina, od svega toga ostanu zarđali delovi.
Isto važi i za mnoge druge stvari.
Telefon koji danas deluje neverovatno za nekoliko godina će izgledati zastarelo.
Nameštaj koji pažljivo biramo jednog dana će biti zamenjen.
Odeća će se istrošiti.
Kuća će zahtevati popravke.
Predmeti za koje smo nekada štedeli na kraju će biti bačeni.
To nije razlog da prestanemo da kupujemo stvari.
To je razlog da prestanemo da im pripisujemo večnu vrednost.
Gomila pepela kao slika života
Zamislimo smetlište na kome gore stare stvari.
U tom pepelu nalaze se predmeti koji su nekada bili veoma važni nekom čoveku.
Za nešto od toga je radio mesecima.
Nešto je dugo želeo.
Nešto je čuvao.
Nečim se ponosio.
A sada je sve na istom mestu.
To je možda jedna od najboljih slika prolaznosti materijalnog sveta.
Mnogo toga čemu danas posvećujemo ogroman deo svoje energije na kraju će postati otpad.
I zato se treba pitati:
Da li svoj život trošim samo na stvari koje će jednog dana završiti na gomili pepela?
Hristos kao temelj
Apostol Pavle govori o Hristu kao temelju na kom hrišćanin gradi.
A onda opisuje različite materijale:
zlato,
srebro,
drago kamenje,
drvo,
seno,
slamu.
Slika je jasna.
Neke stvari izdržavaju vatru.
Druge izgore.
Poenta nije da čovek spasenje zaslužuje delima. Temelj je Hristos.
Ali ono što radimo sa životom koji nam je dat nije bez značaja.
Možemo svoj život izgraditi na Hristu, a ipak provesti godine gradeći nešto što nema trajnu vrednost.
Možemo biti veoma aktivni, a da veliki deo te aktivnosti bude duhovno prazan.
Možemo napraviti nešto veliko u očima ljudi, a da to ima malo vrednosti pred Bogom.
Zato nije dovoljno pitati:
„Koliko sam uradio?“
Treba pitati:
„Šta sam zapravo gradio?“
I služba Bogu može postati materijalistička
Materijalizam nije ograničen na kupovinu kuća i automobila.
Čovek može da traži bogatstvo i u drugim oblicima.
Položaj.
Ugled.
Uticaj.
Vlast.
Priznanje.
Čak i hrišćanska služba može postati način da čovek gradi sebe.
Možemo želeti da nas ljudi slušaju.
Da nas cene.
Da se naše ime zna.
Da organizacija koju vodimo raste zato što time raste i naša važnost.
Zato je moguće govoriti o Bogu, a ipak u središtu imati sebe.
Pravi duhovni život zato uvek zahteva ispitivanje motiva.
Ne samo:
„Šta radim?“
Nego:
„Zašto to radim?“
Bogatstvo nije samo novac
Čak i čovek koji ima veoma malo novca ima nešto što može upotrebiti.
Neko ima vreme.
Neko znanje.
Neko fizičku snagu.
Neko ume da sluša ljude.
Neko ima slobodnu sobu.
Neko ima automobil.
Neko poznaje ljude koji mogu nekome da pomognu.
Neko ume da popravi stvari.
Neko može da nauči dete nešto.
Neko može da provede sat vremena sa usamljenom osobom.
Zato pitanje nije:
„Da li sam bogat?“
Nego:
„Šta mi je povereno?“
I onda:
„Kako to mogu upotrebiti za dobro?“
Na kraju ostaju ljudi
Stvari prolaze.
Ljudi imaju večnu vrednost.
Čovek kome ste pomogli važniji je od predmeta koji ste mogli kupiti tim novcem.
Dete kome ste posvetili vreme važnije je od još jedne stvari u kući.
Osoba kojoj ste pokazali milost važnija je od onoga što ste mogli zadržati samo za sebe.
Gostoprimstvo ima veću vrednost od savršeno očuvane dnevne sobe.
Velikodušnost ima veću vrednost od gomile predmeta koje niko ne koristi.
Odnosi često traže da stvari upotrebimo, istrošimo, podelimo, poklonimo.
I možda je upravo zato ljubav toliko suprotna materijalizmu.
Materijalizam govori:
„Zadrži.“
Ljubav pita:
„Kako mogu da dam?“
Nekoliko pitanja koja otkrivaju srce
Ponekad je korisno da se čovek iskreno preispita.
Šta bih najteže izgubio?
Da li me gubitak neke stvari pogađa više nego patnja nekog čoveka?
Koliko često mislim o tome šta bih još želeo da imam?
Koliko često razmišljam o tome šta bih mogao da podelim?
Da li čuvam stvari koje godinama ne koristim samo zato što su „moje“?
Da li moj dom služi samo meni, ili i drugim ljudima?
Da li novac u meni proizvodi zahvalnost ili neprestani strah?
Kada dobijem više, da li uvek više i trošim?
Da li je moj život organizovan oko udobnosti?
I možda najvažnije:
Ako bi neko pogledao samo način na koji koristim novac, vreme i imovinu, da li bi zaključio da zaista verujem u večnost?
Ne treba da preziremo materijalno
Rešenje nije da počnemo da mrzimo materijalne stvari.
To bi takođe bilo pogrešno.
Treba da budemo zahvalni.
Da uživamo u dobrim darovima.
Da se staramo o onome što imamo.
Da obezbedimo porodicu.
Da planiramo.
Da štedimo.
Da budemo odgovorni.
Ali sve to treba raditi sa jednom dubokom svešću:
ništa od ovoga nije moj Bog.
Moja kuća nije moja konačna sigurnost.
Moj bankovni račun nije moja nada.
Moj posao nije moj identitet.
Moj automobil ne određuje moju vrednost.
Ono što imam može nestati, a da ja i dalje pripadam Bogu.
To je sloboda.
Živeti sada u svetlu večnosti
Hrišćanska vera ne govori čoveku da pobegne od sveta.
Ona ga poziva da živi u svetu sa drugačijom perspektivom.
Da koristi privremeno, a da ne zaboravi večno.
Da poseduje stvari, a da stvari ne poseduju njega.
Da radi vredno, ali da ne obožava uspeh.
Da štedi, ali da se ne uzda u ušteđevinu.
Da uživa, ali da ne živi samo radi uživanja.
Da daje bez straha.
Da zna da je sve što ima dobio na određeno vreme.
Jer jednog dana ćemo ostaviti sve.
Nećemo poneti bankovni račun.
Nećemo poneti kuću.
Nećemo poneti automobil.
Nećemo poneti garderobu.
Ali način na koji smo živeli ostaje značajan.
Zaključak
Suština nije u tome da živimo što siromašnije.
Suština je da živimo što vernije.
Da ne dozvolimo da nam život postane beskrajno sakupljanje stvari koje će jednog dana postati prah.
Da ne provedemo najbolje godine života gradeći veće žitnice, a zaboravljajući dušu.
Da ne merimo uspeh količinom onoga što smo uspeli da zadržimo.
Možda je bolje merilo:
Koliko smo dobra učinili sa onim što nam je bilo povereno?
Koliko smo ljudi blagoslovili?
Koliko smo bili slobodni od straha da ćemo nešto izgubiti?
Koliko smo naučili da dajemo?
I koliko smo onoga što je prolazno upotrebili za nešto što ima trajnu vrednost?
Jednog dana, mnogo toga što nam je sada važno postaće samo stara stvar, prašina ili pepeo.
Zato vredi već sada postaviti pitanje:
Šta gradim što će ostati kada sve prolazno nestane?
Jer gde je naše blago, tamo će biti i naše srce.
0 Comments