Čitanja: Izlazak 20,1–4.7–9.12–20; Psalam 19; Filipljanima 3,4b–14; Matej 21,33–46.

 

Braćo i sestre,

postoji jedna kratka istina koja povezuje sva današnja čitanja:

Bog je Gospodar. Mi nismo.

Jednostavno je to izgovoriti. Mnogo je teže živeti kao da je zaista tako.

Jer čovek ima neobičnu sposobnost da ono što mu je povereno vremenom počne da smatra svojim. Svoj život. Svoje sposobnosti. Svoju porodicu. Svoju crkvu. Svoje vreme. Svoj novac. Svoje mišljenje. Čak i svoju veru.

I neprimetno prelazimo put od zahvalnog primaoca do vlasnika.

U današnjem Jevanđelju Isus priča upravo priču o ljudima koji su zaboravili kome vinograd pripada.

Jedan domaćin zasadi vinograd. Ogradi ga. Iskopa u njemu muljaču. Sagradi kulu. Sve pripremi. Zatim ga poveri vinogradarima i ode.

Kada dođe vreme roda, šalje svoje sluge da prime plodove.

Ali vinogradari tuku jednog, ubijaju drugog, kamenuju trećeg.

Gospodar šalje druge.

I njima učine isto.

Na kraju kaže:

„Poslaću im svoga sina; njega će poštovati.“

Ali kada ugledaju sina, vinogradari ne kažu: „Dolazi naslednik, vratimo gospodaru ono što mu pripada.“

Naprotiv.

Kažu: „Ovo je naslednik. Hajde da ga ubijemo i uzmemo njegovo nasledstvo.“

Tu se otkriva srž njihovog greha.

Nije problem samo u tome što nisu dali rod.

Problem je što su počeli da se ponašaju kao da vinograd pripada njima.

 

Vinograd je dar

Ta Isusova slika nije slučajna.

Ljudi koji su ga slušali poznavali su proroka Isaiju i njegovu pesmu o vinogradu. Bog je zasadio vinograd, negovao ga i očekivao dobar rod.

Ali Isus sada ide još dalje.

On govori verskim vođama svog vremena: Bog vam je nešto poverio. Dao vam je Zakon, bogosluženje, obećanja, Pisma, službu, narod.

Ali ono što vam je povereno nije postalo vaše vlasništvo.

I to je reč koju Crkva mora iznova da čuje u svakom pokolenju.

Jer vrlo je lako govoriti o neverstvu ljudi iz prošlosti.

Mnogo je teže upitati:

A šta smo mi učinili sa onim što je nama povereno?

Crkva nije naša.

Jevanđelje nije naše.

Hristos nije naš privatni posed.

Čak ni istina nije nešto što posedujemo da bismo njome mogli udarati druge.

Mi smo vinogradari.

Nama je nešto dato na čuvanje.

I jednog dana Gospodar vinograda pita za rod.

 

Zakon počinje milošću

Zato je važno današnje prvo čitanje iz Knjige Izlaska.

Čujemo Deset zapovesti.

Ali obratimo pažnju na nešto što se lako previdi.

Bog ne počinje rečima:

„Poštovaćete ovo, nećete činiti ono.“

Pre zapovesti dolazi podsećanje na izbavljenje.

Bog najpre kaže da je on Gospod koji je svoj narod izveo iz Egipta, iz doma ropstva.

Drugim rečima:

milost dolazi pre zapovesti.

Bog ne govori:

„Ako budete dovoljno dobri, možda ću vas izbaviti.“

On ih najpre izbavlja.

A zatim kaže:

„Sada živite kao slobodan narod koji pripada meni.“

To menja način na koji razumemo poslušnost Bogu.

Hrišćanska poslušnost nije pokušaj da kupimo Božju ljubav.

Mi ne živimo sveto da bismo naterali Boga da nas voli.

Živimo drugačije zato što nas je Bog već pozvao, oslobodio i zavoleo.

Zapovest je odgovor na milost.

I baš zato Bog ima pravo da očekuje rod.

 

I Pavle je morao da pusti ono što je smatrao svojim

A onda dolazimo do apostola Pavla.

U Poslanici Filipljanima on nabraja sve ono na šta je nekada mogao da bude ponosan.

Poreklo.

Verski status.

Revnost.

Poznavanje Zakona.

Ugled.

Ako je neko mogao da napravi spisak duhovnih dostignuća i kaže: „Pogledajte ko sam ja“, Pavle je mogao.

Ali onda kaže nešto neverovatno.

Sve ono što je nekada smatrao dobitkom sada smatra gubitkom u poređenju sa poznanjem Hrista.

Zašto?

Zato što je Pavle sreo Hrista.

A kada čovek zaista sretne Hrista, više nije najvažnije sačuvati sliku koju je imao o sebi.

Postaje važnije saznati istinu.

Pavle nije rekao:

„Moram po svaku cenu da odbranim ono što sam celog života mislio.“

Rekao je, u suštini:

Ako me Hristos poziva dalje, idem dalje.

To je jedna od najtežih stvari u veri.

Jer svi želimo Hrista.

Ali često želimo Hrista pod uslovom da ne dira previše u ono što smo već odlučili.

Želimo Hrista koji potvrđuje naše mišljenje.

Našu politiku.

Našu tradiciju.

Naše navike.

Naše podele.

Našu sliku o tome ko su dobri, a ko loši ljudi.

Ali Pavle nam pokazuje drugačiji put.

Ne kaže: „Ja sam već stigao.“

Naprotiv.

Kaže da zaboravlja ono što je iza njega i pruža se za onim što je ispred.

Vera nije posedovanje Boga.

Vera je hod za Bogom.

 

Kada branimo vinograd od njegovog vlasnika

I sada možemo razumeti koliko je strašna Isusova priča.

Vinogradari su toliko navikli da upravljaju vinogradom da, kada se pojavi vlasnikov sin, vide ga kao pretnju.

Zamislite to.

Sin gospodara dolazi u očev vinograd — a ljudi koji su samo zakupci ponašaju se kao da je on uljez.

Može li se isto dogoditi religiji?

Može.

Možemo toliko braniti svoju predstavu o Bogu da više ne čujemo Boga kada nam govori.

Možemo toliko braniti svoju tradiciju da zaboravimo čemu tradicija služi.

Možemo toliko braniti svoje tumačenje Pisma da prestanemo dopuštati Pismu da sudi nama.

Možemo čak govoriti o Hristu, a ipak se opirati Hristu onda kada nas njegova reč pozove na pokajanje.

Zato ova parabola nije oružje kojim treba da udarimo neku drugu grupu.

Ona je ogledalo.

Isus njome pita svakoga od nas:

Šta radiš sa onim što sam ti poverio?

 

Gde je rod?

To je možda najvažnije pitanje ove nedelje.

Ne samo:

„Da li verujem ispravne stvari?“

Nego:

Da li moja vera donosi rod?

Ako kažem da pripadam Hristu — vidi li se Hristos u načinu na koji govorim sa ljudima?

Ako poznajem Bibliju — čini li me to milosrdnijim?

Ako redovno dolazim u crkvu — učim li da praštam?

Ako branim hrišćansku istinu — činim li to sa hrišćanskom ljubavlju?

Ako se molim — postajem li ponizniji?

Ako tvrdim da poznajem Boga — imam li mesta za čoveka koji se sa mnom ne slaže?

Jer Gospodar nije zasadio vinograd da bi se vinogradari hvalili ogradom.

Zasadio ga je zbog roda.

I možda je upravo to jedna od najvećih opasnosti religioznog života: možemo toliko vremena provesti čuvajući ogradu da zaboravimo plodove.

 

Kamen koji su graditelji odbacili

Na kraju parabole Isus citira Pismo:

kamen koji su graditelji odbacili postao je kamen ugaoni.

To je središte današnjeg Jevanđelja.

Ljudi odbacuju Sina.

Bog upravo od odbačenog Sina čini početak nečega novog.

Krst, koji izgleda kao poraz, postaje mesto pobede.

Odbačeni Hristos postaje ugaoni kamen.

Zato poslednja reč današnjeg Jevanđelja nije ljudska pobuna.

Poslednja reč pripada Bogu.

Mi možemo odbaciti kamen.

Ali Bog od njega može načiniti temelj.

Možemo zatvoriti vrata Sinu.

Bog ga podiže iz mrtvih.

Možemo misliti da smo mi vlasnici vinograda.

Ali vinograd ipak ostaje Božji.

 

A šta ako Hristos promeni moje mišljenje?

Zato možda postoji jedno pitanje koje možemo poneti iz crkve danas:

Postoji li nešto što toliko čvrsto držim da ni Hristu ne dopuštam da ga dotakne?

Neko mišljenje?

Neka povreda?

Neki odnos?

Neki ponos?

Neka verska sigurnost?

Neka slika o sebi?

Pavle je morao da prizna da ga njegova dotadašnja sigurnost nije dovela do cilja.

Vinogradari iz parabole nisu bili spremni na to.

Oni su radije uklonili sina nego promenili sebe.

A to je izbor koji se, u manjem obliku, nalazi pred svakim od nas.

Hoću li tražiti Boga samo dok potvrđuje ono što već mislim?

Ili sam spreman da kažem:

„Gospode, ako grešim, ispravi me.

Ako sam zalutao, vrati me.

Ako nešto držim čvršće nego što držim tebe, oslobodi moje ruke.“

To je veoma ozbiljna molitva.

Jer Bog na takve molitve ponekad odgovori.

 

Vinograd nije naš

Braćo i sestre,

na kraju se sve vraća na onu jednostavnu istinu sa početka:

Vinograd nije naš.

Život nije naš posed — dar je.

Crkva nije naša — Hristova je.

Vera nije trofej — poverena nam je.

Istina nije oružje — svetlost je.

A mi nismo gospodari.

Mi smo ljudi kojima je Gospodar na neko vreme poverio svoj vinograd.

Zato nemojmo pitati samo:

„Šta sam dobio?“

Pitajmo:

„Kakav rod donosim?“

Rod pokajanja.

Rod pravde.

Rod milosrđa.

Rod praštanja.

Rod ljubavi.

Rod hrabrosti da promenimo mišljenje kada nas Hristos pozove dublje.

I kada danas dođemo Gospodnjem stolu, dolazimo praznih ruku.

Ne kao vlasnici vinograda.

Ne kao ljudi koji su svojim zaslugama kupili mesto.

Nego kao oni kojima Sin ponovo dolazi.

Ovoga puta ne da uzme nešto od nas, već da nam daruje sebe.

Hleb života.

Čašu spasenja.

Milost koja nam je potrebna da bismo konačno postali ono zbog čega je vinograd i zasađen:

narod koji donosi rod za Carstvo Božje.

Amen.