Draga braćo i sestre,

Živimo u vremenu u kome ljudi neprestano osećaju potrebu da se objašnjavaju. Objašnjavamo svoje postupke, svoje odluke, svoje ćutanje, svoje reči, pa čak i svoje rane. Kao da se neprestano nalazimo pred nekim nevidljivim sudom koji od nas traži opravdanje za svaki korak koji napravimo.

Koliko puta smo pokušavali da dokažemo da nismo mislili loše? Koliko puta smo objašnjavali zašto smo ćutali, zašto smo otišli, zašto smo ostali? Koliko energije smo potrošili pokušavajući da promenimo mišljenje onih koji su nas već osudili?

U osnovi takvog ponašanja često se krije duboka rana. Rana nerazumevanja. Rana odbacivanja. Čovek tada ne traži samo da bude saslušan; on traži potvrdu svoje vrednosti. Traži nekoga ko će reći: „Razumem te.“

Međutim, današnja poruka nas podseća na jednu veliku duhovnu istinu: Bog već zna.

Bog zna ono što nikada nismo uspeli da objasnimo. Zna bol koju nismo mogli da izrazimo rečima. Zna suze koje niko nije video. Zna borbe koje smo vodili u tišini. Zna trenutke kada smo bili slabi, kada smo grešili, ali i trenutke kada smo samo pokušavali da preživimo i sačuvamo svoje srce od potpunog sloma.

Kada čovek počne istinski da veruje da ga Bog poznaje do kraja, tada polako prestaje potreba da ga svi ljudi razumeju.

To ne znači da postajemo ravnodušni. Ne znači da nas više nije briga za druge. Naprotiv. To znači da više ne gradimo svoj mir na ljudskom odobravanju. Jer ljudska mišljenja su promenljiva. Danas te hvale, sutra te osuđuju. Danas te razumeju, sutra izvrću tvoje reči.

Neki će tvoju tišinu nazvati hladnoćom.

Neki će tvoju opreznost nazvati ponosom.

Neki će tvoju dobrotu smatrati slabošću.

I ako čitav život provedeš pokušavajući da svima objasniš ko si, izgubićeš dragoceno vreme koje ti je Bog dao za ljubav, molitvu i rast.

Zato je važno da shvatimo: nije naš zadatak da kontrolišemo kako nas drugi vide.

Naš zadatak je da živimo u istini pred Bogom.

Pred ljudima možemo sakriti mnogo toga. Možemo ulepšati svoju priču, prikriti svoje slabosti i nositi maske. Ali pred Bogom nema potrebe za maskama. Pred Njim nema potrebe za odbranom.

Pred Bogom ne moraš da dokazuješ svoju nameru.

Ne moraš da ulepšavaš svoju bol.

Ne moraš da objašnjavaš svaku suzu.

On vidi i ono što drugi nisu primetili. Vidi dobro koje je ostalo neprepoznato. Vidi ljubav koja nije našla prave reči. Vidi trud koji niko nije pohvalio.

I upravo tu dolazimo do slobode o kojoj govori ova poruka.

Kada čovek pronađe Boga, ne postaje ravnodušan — postaje slobodan.

Slobodan od potrebe da bude opravdan pred svakim.

Slobodan od straha od tuđeg mišljenja.

Slobodan od stalne borbe da dokaže svoju vrednost.

Tada uči da istina ne mora uvek da viče. Da mir vredi više od poslednje reči u raspravi. Da je ponekad najveća pobeda sačuvati svoje srce u ljubavi i tišini.

Svet će možda nastaviti da nas pogrešno razume. Ali ako nas Bog poznaje, ako živimo po Njegovoj volji i sa čistom savešću, onda imamo ono što je najvažnije.

Zato neka svako od nas danas postavi sebi pitanje:

Pred kim se najviše pravdam – pred ljudima ili pred Bogom?

I neka naš cilj bude da živimo tako da nam bude dovoljno što nas Bog zna, vidi i ljubi.

Tada srce prestaje da moli svet da ga razume.

Jer nalazi mir u Onome koji ga je stvorio.

Amin.