Krajem XIX veka Rimokatolička crkva se ponovo zvanično izjasnila o anglikanskim rukopoloženjima. U buli Apostolicae Curae, objavljenoj 1896. godine, papa Lav XIII zaključio je da su anglikanske ordinacije nevažeće. Osnovna argumentacija zasnivala se na dve tačke: nedostatku odgovarajuće forme i nedostatku odgovarajuće namere.
Pod „formom“ se mislilo pre svega na obred rukopoloženja iz vremena Edvarda VI, naročito na Ordinal iz 1550/1552. godine, za koji je Rim tvrdio da ne izražava dovoljno jasno svešteničku i žrtvenu dimenziju službe. Pod „namerom“ se podrazumevalo da je Crkva Engleske, menjajući obrede u reformacijskom periodu, navodno pokazala nameru da ne nastavi ono isto sveštenstvo koje je postojalo u zapadnoj katoličkoj tradiciji, nego da ustanovi drugačije shvatanje službe.
Drugim rečima, rimski argument nije bio samo da je došlo do liturgijske promene, već da je tom promenom došlo i do prekida u samom razumevanju sveštenstva i episkopata. Po toj logici, čak i ako je spoljašnji kontinuitet episkopa postojao, smatra se da je došlo do prekida u valjanosti sukcesije.
Anglikanski odgovor: Saepius Officio
Na ovu bulu anglikanski nadbiskupi Kenterberija i Jorka odgovorili su 1897. godine dokumentom Saepius Officio. U njemu su odbacili rimske tvrdnje i izneli nekoliko važnih argumenata.
Prvo, tvrdili su da Rim pogrešno tumači anglikanske obrede i da se valjanost rukopoloženja ne može procenjivati samo na osnovu jedne kasnije dogmatske formulacije o sveštenstvu. Drugo, ukazali su da su i u starijim latinskim i istočnim obredima postojale razlike u formulacijama, pa se ipak nisu automatski smatrale nevažećim. Treće, naglasili su da je Crkva Engleske zadržala episkopski poredak, polaganje ruku i kontinuitet biskupske službe, te da nije osnovala novu crkvu, nego reformisala postojeću.
U tom smislu, anglikanski odgovor je bio jasan: problem nije u tome da li je došlo do kontinuiteta, nego u tome što Rim taj kontinuitet tumači kroz sopstvene, kasnije razvijene teološke kategorije.
Značaj za pitanje kontinuiteta
Ova rasprava je izuzetno važna zato što pokazuje da pitanje kontinuiteta nije samo istorijsko, nego i teološko. Istorijski gledano, teško je osporiti da je Crkva Engleske zadržala:
- istu institucionalnu strukturu,
- episkopat,
- katedrale, parohije i crkveni poredak,
- i svest o tome da je nastavak stare crkve u Engleskoj.
Međutim, Rim je tvrdio da istorijski kontinuitet sam po sebi nije dovoljan ako se promeni teološko razumevanje same službe.
Zato je suština spora sledeća:
da li je anglikanska reformacija bila obnova postojeće crkve sa očuvanim apostolskim prejemstvom, ili je zbog promena u obredu i teologiji došlo do prekida u valjanosti sveštenstva?
Šire posledice
Bula Apostolicae Curae ostala je jedan od glavnih rimokatoličkih dokumenata u odnosu prema anglikanstvu. Ipak, u XX veku ekumenski dijalog doneo je izvesno približavanje. Posebno kroz rad ARCIC-a (Anglican–Roman Catholic International Commission) vođeni su ozbiljni razgovori o evharistiji, službi i autoritetu u Crkvi.
Pored toga, u nekim delovima anglikanskog sveta kasnije su u liniju sukcesije uključeni i starokatolički episkopi iz Utrehta, čija rukopoloženja Rim priznaje kao valjana. To je dodatno zakomplikovalo pitanje anglikanske sukcesije, jer se danas ne može svuda govoriti o istoj situaciji kao 1896. godine.
Zaključak
Papska bula Apostolicae Curae iz 1896. nije tvrdila da anglikanska crkva nema istorijski kontinuitet sa starom crkvom u Engleskoj. Njena tvrdnja bila je uža i teološki preciznija: da je u procesu reformacije došlo do takve promene u obredu i nameri rukopoloženja da je prekinuta valjanost apostolskog prejemstva u rimokatoličkom smislu.
Anglikanska strana je to odlučno odbacila, naglašavajući da je Reformacija predstavljala reformu stare crkve, a ne stvaranje nove, i da je episkopski kontinuitet ostao sačuvan.
Zato rasprava o buli iz 1896. ostaje ključno mesto za razumevanje jedne dublje istine:
pitanje crkvenog kontinuiteta nije samo pitanje istorije, nego i pitanje toga kako Crkva razume samu sebe, svoju službu i svoje apostolsko nasleđe.