Sažetak
Apostolska sukcesija predstavlja jedno od najznačajnijih, ali i najsloženijih pitanja anglikanske ekliziologije. Iako je Crkva Engleske tokom Reformacije sačuvala episkopat i trostruku službu episkopa, prezvitera i đakona, rani engleski reformatori nisu nužno apostolsku sukcesiju razumeli na isti način na koji će je tumačiti kasniji anglo-katolicizam. Ovaj rad prati razvoj anglikanskog razumevanja apostolske sukcesije od Thomasa Cranmera i reformacijskih formulara, preko Richarda Hookera i Caroline Divines, do Traktarijanaca XIX veka i savremenog Continuing Anglicanism-a. Posebna pažnja posvećuje se pitanju šta se prema anglikanskom shvatanju događa pri episkopskoj konsekraciji, da li istorijska sukcesija predstavlja nužan uslov postojanja Crkve i kakav je odnos između sukcesije službe i sukcesije apostolske vere. Rad zastupa tezu da u istorijskom anglikanizmu nije postojao jednostavan i nepromenljiv koncept apostolske sukcesije: episkopat je od Reformacije smatran drevnim i normativnim oblikom crkvene službe, ali je tek postepeno, naročito kod Caroline Divines i Traktarijanaca, dobio snažnije sakramentalno i ontološko značenje. Savremeni Continuing Anglicanism, posebno tradicija proistekla iz Affirmation of St Louis iz 1977. godine, predstavlja izrazito anglo-katoličko tumačenje tog razvoja. Na kraju se razmatra mogući značaj tradicionalnog anglikanskog modela za balkanski religijski kontekst.
Ključne reči: apostolska sukcesija, anglikanizam, Thomas Cranmer, Richard Hooker, Caroline Divines, Oxford Movement, Continuing Anglicanism, episkopat, Crkva, Balkan.
1. Uvod
Pitanje apostolske sukcesije nalazi se u središtu rasprave o tome šta Crkvu čini apostolskom. Na prvi pogled definicija može izgledati jednostavno: apostolska sukcesija predstavlja istorijski kontinuitet episkopske službe kroz polaganje ruku, od jedne generacije episkopa ka sledećoj, sa namerom da se taj kontinuitet poveže sa službom apostola. Međutim, upravo anglikanska istorija pokazuje da je takva definicija nedovoljna.
Postoji, naime, razlika između tvrdnje da je istorijski episkopat apostolskog porekla i mnogo snažnije tvrdnje da bez episkopa koji pripada neprekinutom istorijskom lancu sukcesije nema istinske Crkve, validnog sveštenstva ili validne Evharistije. Prva tvrdnja veoma rano pripada anglikanskoj tradiciji. Druga se javlja u znatno razvijenijem obliku tek u kasnijim fazama njene istorije.
Zbog toga razvoj anglikanske ekliziologije ne treba predstavljati kao jednostavan prelaz iz „protestantskog“ u „katoličko“ shvatanje. Anglikanizam je od svog reformacijskog nastanka zadržao episkope, sveštenike, đakone, liturgijsko rukopoloženje i polaganje ruku. Promena se prvenstveno dogodila u teološkom objašnjenju onoga što episkopska sukcesija znači.
Osnovna teza ovog rada jeste da je u ranom reformacijskom anglikanizmu apostolska sukcesija pre svega predstavljala kontinuitet zakonite crkvene službe unutar istorijskog episkopata, dok se od Caroline Divines preko Traktarijanaca sve snažnije razvijalo shvatanje episkopa kao neposrednog naslednika apostolske službe i sukcesije kao sakramentalnog kanala ministerijalnog autoriteta. Savremeni Continuing Anglicanism preuzima uglavnom ovu kasniju, anglo-katoličku interpretaciju. Ipak, noviji anglikanski ekumenski dokumenti pokazuju da je moguće istorijski episkopat smatrati veoma važnim, a da se apostolnost Crkve ipak ne poistoveti sa pukom genealogijom episkopskih hirotonija.
2. Šta zapravo znači apostolska sukcesija?
Za razumevanje problema potrebno je razlikovati najmanje dve dimenzije apostolske sukcesije. Prva je sukcesija službe (successio ordinis): kontinuitet rukopoložene službe kroz episkopsko polaganje ruku. Druga je sukcesija vere (successio fidei): kontinuitet apostolskog Jevanđelja, doktrine, bogosluženja i misije Crkve.
Ova razlika je presudna. Ukoliko se apostolska sukcesija svede isključivo na istorijsku genealogiju, moglo bi se zaključiti da je neki episkop u punom smislu apostolski samo zato što može rekonstruisati svoju liniju konsekracije, čak i kada bi odbacio centralna učenja hrišćanske vere. Takav zaključak teško se može pomiriti sa klasičnim hrišćanskim shvatanjem episkopa kao čuvara vere.
Sa druge strane, potpuno odvajanje apostolnosti od istorijske službe stvara suprotan problem. Crkvena služba tada može postati nešto što svaka nova zajednica proizvodi sama za sebe, bez vidljivog kontinuiteta sa istorijskom Crkvom.
Jedan od najzrelijih savremenih anglikanskih pokušaja da se ove dve strane povežu nalazi se u Porvoo Common Statement. Taj dokument naglašava da se prvenstvena manifestacija apostolske sukcesije nalazi u apostolskom predanju čitave Crkve, dok episkopska sukcesija predstavlja lični i vidljivi fokus tog šireg kontinuiteta. Episkop propoveda Reč, predsedava sakramentima, vrši pastoralni nadzor i predstavlja jedinstvo lokalne sa širom Crkvom.
Ovo je veoma značajno: apostolska sukcesija nije samo succession episkopa, već sukcesija Crkve, unutar koje episkopat ima naročitu službu.
3. Thomas Cranmer i reformacijski temelji anglikanske ekliziologije
Thomas Cranmer predstavlja neophodnu početnu tačku. Pojednostavljeno prikazivanje Cranmera kao čoveka koji je episkopat smatrao nevažnim nije istorijski održivo. Crkva Engleske pod njegovim značajnim uticajem nije ukinula episkope, prezvitere i đakone.
Reformacijski Ordinal iz 1550, čiji se osnovni koncept zadržao i u Book of Common Prayer iz 1662, izričito tvrdi da su od apostolskog vremena u Hristovoj Crkvi postojala tri reda službe: episkopi, prezviteri i đakoni. Kandidati se primaju javnom molitvom i polaganjem ruku od zakonite crkvene vlasti.
Prema tome, već se kod reformatora nalaze tri značajna principa: služba se ne prisvaja samovoljno, ona se prima unutar Crkve i njen istorijski episkopalni oblik treba da se nastavi.
Međutim, reformacijski formulari ne definišu postojanje Crkve isključivo preko istorijske episkopske sukcesije. Član XIX od Trideset devet članova definiše vidljivu Crkvu kao zajednicu vernih u kojoj se čisto propoveda Božja Reč i pravilno služe sakramenti prema Hristovoj ustanovi. Član XXIII istovremeno insistira da niko nema pravo da sam sebi prisvoji propovedničku ili sakramentalnu službu, već mora biti zakonito pozvan i poslan od onih koji imaju javnu vlast u Crkvi.
Ove dve odredbe treba čitati zajedno. Rani anglikanizam nije bio kongregacionalistički: potrebna je zakonita i javna služba. Međutim, sam Član XIX ne kaže da je neprekinuti lanac episkopskih konsekracija zaseban konstitutivni znak bez kojeg zajednica prestaje biti Crkva.
To je važno za procenu Cranmerove teologije. Njegov naglasak bio je na božanskom pozivu koji dobija javnu i crkvenu formu, a manje na kasnijoj ideji da se kroz episkopske ruke prenosi specifična sakramentalna sposobnost bez koje je sveštenička služba ontološki nemoguća.
Stoga kod Cranmera apostolska sukcesija postoji, ali još nije potpuno razvijena u smislu kasnije anglo-katoličke „tactile succession“.
4. Richard Hooker: između normativnog episkopata i crkvene nužde
Kod Richarda Hookera, krajem XVI veka, episkopat dobija još jasniju odbranu.
Hooker snažno zastupa drevnost i apostolsko poreklo episkopske službe. On episkopat ne posmatra jednostavno kao jednu od nekoliko administrativnih mogućnosti koje su podjednako neutralne. Crkva ima istorijski poredak koji zaslužuje poslušnost i koji ne treba napuštati bez ozbiljnog razloga.
Ipak, Hooker ostavlja značajan prostor za izuzetne okolnosti. U raspravi o ordinaciji dopušta mogućnost da može postojati „veoma opravdan i dovoljan razlog“ za rukopoloženje bez episkopa. Istovremeno odbija da bez izuzetka zahteva linearno prenošenje vlasti od apostola kroz neprekidnu sukcesiju episkopa.
To pokazuje koliko je netačno jednostavno učitati kasniju traktarijansku ekliziologiju u Hookera.
Njegova pozicija mogla bi se opisati ovako: episkopat je normativan, apostolski i istorijski poredak Crkve, ali Bog i sama crkvenost nisu apsolutno vezani za njegovu fizičku dostupnost u svakoj mogućoj situaciji.
Kasnija teološka terminologija ponekad pravi razliku između esse, bene esse i plene esse Crkve. Prema prvom modelu episkopat pripada samom biću Crkve; prema drugom njenom pravilnom uređenju; prema trećem njenoj punoći. Iako te kategorije ne treba anahrono nametati Hookeru, njegov stav očigledno nije jednostavna verzija najstrožeg esse modela.
5. Caroline Divines: jačanje katoličkog shvatanja episkopata
U XVII veku anglikanska ekliziologija dobija novu dubinu kod autora koji se obično označavaju kao Caroline Divines. Među njima su Lancelot Andrewes, William Laud, John Cosin i Jeremy Taylor. Oni nisu predstavljali jedinstvenu teološku školu u svakom detalju, ali dele snažnije interesovanje za patristiku, liturgiju, sakramentalnu teologiju i vidljivi kontinuitet Crkve.
Posebno je značajan Jeremy Taylor. U propovedi prilikom episkopskih konsekracija govori o „apostolima i njihovim naslednicima episkopima“ kao onima kojima je poverena crkvena služba.
Ovde se događa važno pomeranje.
Kod ranog reformacijskog modela dominantno pitanje glasi: ko je zakonito pozvan da propoveda Reč i služi sakramente?
Kod Caroline Divines sve snažnije pitanje postaje: ko nastavlja apostolsku službu u istorijskoj Crkvi?
Episkop se više ne pojavljuje samo kao crkveni nadglednik koji je koristan za red. On postaje istorijski naslednik apostolskog pastorala, autoriteta, rukopoloženja i čuvanja vere.
Ipak, ne treba tvrditi da je čitav XVII-vekovni anglikanizam već posedovao potpuno razvijenu traktarijansku teoriju XIX veka. Razvoj je bio postepen, a unutar anglikanizma ostajale su različite interpretacije.
6. Traktarijanci i Oksfordski pokret: sukcesija postaje sakramentalni princip
Oksfordski pokret, započet 1833. godine, predstavlja presudnu tačku u istoriji anglikanskog razumevanja apostolske sukcesije.
John Henry Newman već u prvom Tract for the Times postavlja pitanje ministerijalne komisije. Za njega crkveni služitelj ne dobija vlast jednostavno od zajednice ili države. Episkop poseduje ministerijalnu vlast zato što ju je primio u sukcesiji, a zatim je kroz polaganje ruku prenosi drugima.
Time sukcesija dobija mnogo snažniju teološku funkciju.
Više nije prvenstveno dokaz da anglikanska institucija poseduje drevno uređenje. Ona postaje odgovor na pitanje:
Odakle svešteniku ovlašćenje da bude sveštenik?
Kod traktarijanskog odgovora lanac izgleda ovako:
Hristos poverava misiju apostolima; apostolska služba nastavlja se u episkopatu; episkopi kroz polaganje ruku prenose ministerijalnu komisiju; prezviteri zahvaljujući takvom rukopoloženju predsedavaju sakramentalnom životu Crkve.
Upravo se ovde istorijski episkopat snažno povezuje sa sakramentalnim karakterom sveštenstva.
To ne znači da su Traktarijanci naprosto izmislili apostolsku sukcesiju. Naprotiv, oni su mogli da se pozivaju na Ordinal, Hookera, Andrewesa, Taylora i čitavu High Church tradiciju.
Međutim, oni su određene elemente ranije tradicije sistematizovali i radikalizovali. Ono što je ranije moglo biti prvenstveno istorijsko-kanonski argument sada postaje važan deo sakramentalne ekliziologije.
7. Šta se prema zrelom anglikanskom shvatanju događa pri episkopskoj konsekraciji?
Odgovor na ovo pitanje posebno jasno daje savremena anglikanska ekumenska teologija.
Prema Porvoo Common Statement, pri konsekraciji episkopa zajednica Crkve potvrđuje poziv kandidata, moli se za njega, a episkopi polažu ruke uz prizivanje Svetoga Duha. Taj čin označava kontinuitet apostolske službe i istovremeno prenosi ministerijalnu službu i autoritet novom episkopu.
Dakle, anglikanska ordinacija nije samo ceremonija potvrđivanja administrativne funkcije.
Ali isto tako nije najbolje zamišljati je kao prenošenje neke gotovo materijalne „apostolske energije“ sa ruke na ruku.
U konsekraciji se istovremeno događaju crkveno priznanje poziva, molitva za dar Svetoga Duha, postavljanje u službu, prenošenje ministerijalnog autoriteta, uključivanje novog episkopa u kolegijalnost episkopata i javno izražavanje namere Crkve da ostane u kontinuitetu sa apostolskom verom i misijom.
Posebno je značajno što Porvoo izričito navodi da istorijska episkopska sukcesija sama po sebi ne garantuje vernost apostolskoj veri. U istoriji su postojali raskoli i nevernost i među Crkvama koje su posedovale istorijski episkopat.
Time se odbacuje čisto mehanička teorija sukcesije.
8. Chicago-Lambeth Quadrilateral i istorijski episkopat kao princip jedinstva
Krajem XIX veka anglikansko shvatanje episkopata dobija još jednu važnu formulaciju u Chicago-Lambeth Quadrilateral-u.
Dokument navodi četiri elementa kao osnovu hrišćanskog jedinstva: Sveto pismo, apostolski i nikejski Simvol vere, dva sakramenta ustanovljena od Hrista i istorijski episkopat, lokalno prilagođen potrebama različitih naroda.
Ovo je veoma karakteristično anglikansko rešenje.
Episkopat je dovoljno važan da bude uključen među četiri centralna elementa obnove vidljivog jedinstva. Međutim, formulacija ne tvrdi jednostavno da svaka hrišćanska zajednica koja trenutno nema istorijski episkopat zato uopšte nije Crkva.
Ova razlika između priznavanja crkvenosti i punoće vidljivog crkvenog jedinstva ostaje važna u velikom delu anglikanske ekumenske misli.
9. Continuing Anglicanism i Affirmation of St Louis
Sa Continuing Anglicanism-om dolazi se do jedne od najsnažnijih verzija apostolske sukcesije unutar anglikanske tradicije.
Pokret se institucionalno oblikovao nakon Kongresa u St. Louisu 1977. godine. Njegov ključni dokument, Affirmation of St Louis, predstavlja pokušaj očuvanja tradicionalne anglikanske vere, liturgije i crkvenog poretka izvan pojedinih postojećih provincijskih struktura.
Dokument svete redove episkopa, prezvitera i đakona definiše kao nastavljanje Hristovog dara apostolske službe Crkvi. Još značajnije, izričito zahteva episkopa apostolske sukcesije, odnosno sveštenika rukopoloženog od takvog episkopa, kao celebranta Evharistije.
Ovo predstavlja izrazito snažnu ekliziološku tvrdnju.
Sukcesija više nije samo znak poželjnog kontinuiteta, nego neposredno određuje regularno posedovanje svešteničke službe i mogućnost evharistijske celebracije.
Isti dokument sedam tradicionalno nazivanih sakramenata opisuje kao objektivne i delotvorne znakove Hristovog prisustva i delovanja. To pokazuje koliko je njegova teologija udaljena od minimalističkog protestantskog tumačenja anglikanizma.
Savremena akademska analiza Roberta M. Andrewsa upravo zato ocenjuje da je Affirmation of St Louis nastala iz konzervativne anglo-katoličke ekliziologije, iako njeni zastupnici tvrde da njome jednostavno nastavljaju tradicionalni anglikanizam.
To omogućava važan istorijski zaključak: Continuing Anglicanism nije puki povratak Cranmeru. On je nastavak jedne stvarne anglikanske tradicije, ali tradicije koja je prošla kroz Caroline High Church teologiju, Oxford Movement i Anglo-Catholicism.
10. Da li prema anglikanizmu bez apostolske sukcesije nema Crkve?
Na ovo pitanje ne postoji jedan odgovor koji bi bez ostatka predstavljao sve periode i sve škole anglikanizma.
Ako se polazi od Cranmera, Trideset devet članova i Hookera, teško je dokazati apsolutnu tvrdnju da zajednica bez istorijske episkopske sukcesije uopšte nije Crkva. Član XIX ne uključuje episkopsku genealogiju u svoju eksplicitnu definiciju vidljive Crkve, dok Hooker dopušta mogućnost ordinacije bez episkopa u stvarnoj nuždi.
Ako se, međutim, polazi od razvijenog anglo-katolicizma ili Affirmation of St Louis, episkopska sukcesija ima znatno snažniji status. Bez episkopa u apostolskoj sukcesiji nema regularnog izvora prezviterskog reda potrebnog za Evharistiju.
Savremeni Porvoo Common Statement predstavlja svojevrsnu srednju poziciju. Istorijska episkopska sukcesija jeste vidljiv i važan znak apostolskog kontinuiteta, ali apostolnost čitave Crkve prethodi tom znaku. Zato dokument može priznati autentičnu službu crkava koje su tokom Reformacije sačuvale kontinuitet episkopalnog nadzora, iako nisu uvek sačuvale neprekinutu istorijsku sukcesiju kroz episkopsko polaganje ruku.
Zato je istorijski preciznije reći:
anglikanizam gotovo univerzalno smatra istorijski episkopat veoma važnim, ali unutar anglikanizma nikada nije postojala univerzalna saglasnost da odsustvo takve sukcesije automatski znači potpuno odsustvo Crkve.
11. Nezavisni anglikanizam i granice „genealoške“ sukcesije
Ovo pitanje postaje posebno važno kod nezavisnih anglikanskih jurisdikcija.
Neke takve zajednice veoma snažno ističu linije episkopske sukcesije. One mogu dokumentovati kako je određeni episkop konsekriran od drugog episkopa, koji je svoju konsekraciju primio od prethodnih episkopa i tako dalje.
Međutim, sama genealogija ne rešava pitanje crkvene autentičnosti.
Ako je apostolska sukcesija sukcesija Crkve, potrebno je razmatrati i kontinuitet vere, liturgije, pastoralne službe, kanonske odgovornosti, episkopske kolegijalnosti i zajedništva.
To je jedan od najvažnijih zaključaka Porvoo dokumenta: istorijski lanac sukcesije nije automatska garancija pravovernosti ili vernosti apostolskoj misiji.
Zbog toga bi u proceni nezavisne anglikanske jurisdikcije trebalo pitati ne samo „Ko je koga konsekrirao?“, nego i da li postoji stvarna Crkva iza sukcesije: stabilne parohije, obrazovan kler, jasna doktrina, sinodalnost, kanonska disciplina, pastoralna odgovornost i odnosi sa drugim crkvenim telima.
Episkop bez stvarnog crkvenog tela može imati genealogiju. Mnogo je teže pokazati da sama genealogija predstavlja punu apostolsku sukcesiju u ekleziološkom smislu.
12. Četiri veka razvoja: kontinuitet i promena
Ako se razvoj od XVI do XX veka izrazi jednom linijom, moguće je uočiti sledeći proces.
Kod Cranmera naglasak je na zakonito pozvanoj službi Reči i sakramenata unutar sačuvanog istorijskog episkopata.
Kod Hookera episkopat postaje jasno branjen kao apostolski i drevni poredak, ali bez tvrdnje da je Bog apsolutno vezan za njega u svim vanrednim okolnostima.
Kod Caroline Divines episkop sve izraženije postaje naslednik apostolske funkcije i čuvar vidljivog katoličkog kontinuiteta Crkve.
Kod Traktarijanaca sukcesija postaje sredstvo prenošenja apostolske ministerijalne komisije i dobija neposrednu vezu sa sakramentalnim sveštenstvom.
Kod St Louis Continuing Anglicanism-a ta teologija dobija eksplicitnu doktrinarnu formulaciju: apostolski episkopat je potreban za kontinuitet svetih redova i regularnu evharistijsku celebraciju.
Promena, dakle, nije prvenstveno u tome što je anglikanizam nekada bio neepiskopalan pa kasnije postao episkopalan. On je episkopalnu strukturu sačuvao tokom čitavog perioda.
Promena se dogodila u odgovoru na pitanje:
Zašto je episkopat potreban i šta se kroz njegovu sukcesiju prenosi?
13. Mogući značaj tradicionalnog anglikanskog modela za Balkan
Ova istorijska rasprava ima zanimljive praktične implikacije za Balkan.
Balkanski religijski prostor vekovima je oblikovan prvenstveno pravoslavljem i rimokatolicizmom, uz različite protestantske, islamske i druge tradicije. Zbog toga stanovništvu ovog prostora nisu strani pojmovi episkopa, sveštenika, oltara, Evharistije, liturgijske godine, istorijske Crkve i sakramentalnog života.
U tom kontekstu tradicionalni anglikanizam može predstavljati kulturno razumljiviji oblik zapadnog reformacijskog hrišćanstva od nekih izrazito neliturgijskih protestantskih tradicija.
Njegova posebnost jeste mogućnost povezivanja istorijskog episkopata i sakramentalnog bogosluženja sa reformacijskim insistiranjem na Svetom pismu, propovedi i bogosluženju na jeziku naroda.
Takav model potencijalno može olakšati dijalog sa pravoslavljem, jer anglikanizam može govoriti jezikom patristike, episkopata i liturgije; sa rimokatolicizmom preko sakramentalnosti i istorijske službe; a sa protestantizmom preko autoriteta Svetog pisma i reformacijskog nasleđa.
Chicago-Lambeth Quadrilateral je u tom pogledu posebno zanimljiv: istorijski episkopat ne zamišlja kao uniformni kulturni sistem, već kao episkopat koji može biti lokalno prilagođen potrebama naroda.
To znači da eventualni ozbiljan anglikanski razvoj na Balkanu ne bi trebalo da predstavlja pokušaj kulturnog kopiranja Engleske. Teološki dosledniji cilj bio bi razvoj lokalne Crkve na srpskom ili drugim balkanskim jezicima, sa lokalnim klerom, ozbiljnim teološkim obrazovanjem i liturgijskim izrazom ukorenjenim u lokalnoj kulturi.
Istovremeno, upravo balkanski kontekst pokazuje zašto sama tvrdnja o apostolskoj sukcesiji nije dovoljna. Mala grupa može relativno lako tvrditi da njen episkop poseduje određenu genealogiju. Mnogo je teže izgraditi stabilnu Crkvu.
Za ozbiljno prisustvo bili bi potrebni crkvena zajednica, obrazovanje sveštenstva, kateheza, odgovorna episkopska i sinodalna struktura, finansijska transparentnost, pastoralni rad, stabilne parohije i odnosi sa drugim hrišćanskim zajednicama.
Upravo tu razlika između apostolske genealogije i apostolskog crkvenog života postaje presudna.
Zaključak
Istorija anglikanskog shvatanja apostolske sukcesije pokazuje istovremeno izuzetan kontinuitet i značajan teološki razvoj.
Kontinuitet se nalazi u tome što Crkva Engleske tokom Reformacije nije odbacila trostruku službu episkopa, prezvitera i đakona. Cranmerov Ordinal želeo je upravo da se ti istorijski redovi nastave kroz molitvu i polaganje ruku. Anglikanizam stoga od svog reformacijskog oblikovanja nije bio jednostavno protestantski sistem kojem je episkopat naknadno dodat.
Međutim, značenje episkopata postepeno se produbljivalo.
Kod Cranmera i reformacijskih formulara dominira koncept zakonite crkvene službe Reči i sakramenata. Kod Hookera episkopat dobija snažnu apostolsku i istorijsku odbranu, uz mogućnost izuzetka u slučaju nužde. Caroline Divines snažnije identifikuju episkope kao naslednike apostolske službe. Traktarijanci sukcesiju pretvaraju u ključni element teorije ministerijalne komisije i sakramentalnog sveštenstva. Continuing Anglicanism proistekao iz St. Louisa tu logiku dovodi do eksplicitne tvrdnje da regularna evharistijska služba zahteva episkopa apostolske sukcesije ili prezvitera koga je takav episkop rukopoložio.
Zbog toga nije istorijski precizno tvrditi da je anglikanizam četiri veka posedovao jednu potpuno nepromenljivu teoriju apostolske sukcesije. Još je manje precizno tvrditi da rani anglikanizam episkopsku sukcesiju nije smatrao važnom.
Istina se nalazi između tih krajnosti.
Istorijski episkopat bio je trajna karakteristika anglikanskog crkvenog identiteta; njegova interpretacija se menjala od prvenstveno crkveno-kanonskog kontinuiteta zakonite službe prema snažnijem sakramentalnom shvatanju apostolske komisije.
Najpotpunije anglikansko razumevanje apostolske sukcesije ipak ne bi trebalo da je svede na pitanje „ko je na koga položio ruke“. Porvoo Common Statement pruža naročito korisnu sintezu: istorijski episkopat predstavlja vidljiv, lični i delotvoran znak kontinuiteta apostolske službe, ali sama apostolnost pripada čitavoj Crkvi i obuhvata kontinuitet vere, Jevanđelja, sakramenata, misije i zajedništva.
Zato je moguće formulisati zaključnu anglikansku tezu:
apostolska sukcesija jeste mnogo više od genealogije, ali nije manje od istorijskog kontinuiteta službe.
Episkopsko polaganje ruku ima stvarno teološko značenje: Crkva molitvom i prizivanjem Svetoga Duha prima i postavlja čoveka u apostolsku službu, uključuje ga u kolegijalnost episkopata i poverava mu autoritet da čuva veru, predsedava sakramentima i nastavlja misiju Crkve. Ali taj čin svoju punoću ima samo onda kada istorijska sukcesija ostaje sjedinjena sa sukcesijom apostolske vere.
Upravo ta ravnoteža između istorijskog episkopata i vernosti apostolskom Jevanđelju predstavlja jednu od najkarakterističnijih, ali i najtrajnije osporavanih odlika anglikanske ekliziologije.
Izabrana literatura i izvori
Za akademsku verziju rada najvažniji primarni izvori su The Thirty-Nine Articles of Religion, posebno čl. XIX, XXIII i XXV; The Form and Manner of Making, Ordaining and Consecrating Bishops, Priests and Deacons; Richard Hooker, Of the Laws of Ecclesiastical Polity, knjiga VII; Jeremy Taylor, A Sermon Preached at the Consecration of Two Archbishops and Ten Bishops; John Henry Newman, Tracts for the Times, naročito Tract 1; The Chicago-Lambeth Quadrilateral; The Porvoo Common Statement; i The Affirmation of St Louis iz 1977. godine. Za savremenu akademsku analizu Continuing pokreta posebno je relevantan Robert M. Andrews, „Continuing Anglicanism? The History, Theology, and Contexts of ‘The Affirmation of St Louis’ (1977)“, Journal of Religious History 46 (2022), 40–60.