Uvod
Apostolska sukcesija predstavlja jedno od najvažnijih pitanja u anglikanskoj ekliziologiji, jer se preko nje otvaraju šira pitanja identiteta Crkve, autoriteta episkopa, sakramentalnog života, kontinuiteta sa ranom Crkvom i vernosti apostolskom učenju. U anglikanskoj tradiciji ona se ne može svesti samo na fizičko polaganje ruku jednog episkopa na drugog. Istorijska linija rukopoloženja jeste važna, ali sama po sebi ne iscrpljuje pojam apostolnosti. Apostolska sukcesija dobija svoj puni smisao tek kada se poveže sa kontinuitetom vere, bogosluženja, crkvenog poretka i zajedništva.
Ovo pitanje postaje posebno zanimljivo kada se uporede tri fenomena: istorijski anglikanizam, Continuing Anglicanism i različite nezavisne anglikanske jurisdikcije. Istorijski anglikanizam naglašava kontinuitet Crkve Engleske sa predreformacijskom Crkvom; Continuing pokret nastoji da očuva tradicionalnu anglikansku doktrinu i liturgiju nakon raskida sa pojedinim savremenim anglikanskim provincijama; nezavisne anglikanske zajednice pokušavaju da anglikanski identitet organizuju izvan velikih institucionalnih struktura.
Za balkanski kontekst ovo pitanje ima dodatnu važnost. Balkan je prostor na kojem se vekovima susreću pravoslavlje, rimokatolicizam, protestantizam, islam i različite kulturne tradicije Istoka i Zapada. Upravo zbog toga tradicionalno shvaćen anglikanizam može predstavljati zanimljiv crkveni model: on zadržava episkopat, sakramentalni život i liturgijsku tradiciju, ali istovremeno poseduje reformacijsko insistiranje na Svetom pismu i mogućnost prilagođavanja lokalnom jeziku i kulturnom kontekstu.
Osnovna teza ovog rada jeste da apostolska sukcesija u autentično anglikanskom smislu predstavlja spoj istorijskog episkopata, apostolske vere, sakramentalnog života i crkvenog zajedništva, a da tradicionalni i Continuing anglikanizam upravo zbog takvog spoja može posedovati određene prednosti u balkanskom religijskom kontekstu.
1. Apostolska sukcesija nije samo episkopska genealogija
Najjednostavnije shvatanje apostolske sukcesije polazi od ideje da je svaki episkop rukopoložen od drugih episkopa, koji su opet rukopoloženi od svojih prethodnika, tako da se taj lanac istorijski povezuje sa drevnom Crkvom.
Takav kontinuitet ima veliki značaj. On pokazuje da Crkva nije nastala juče, niti da njena služba zavisi samo od harizme pojedinca. Episkop ne postavlja samoga sebe, već prima službu unutar već postojeće crkvene zajednice.
Ipak, problem nastaje ako se sukcesija razume isključivo mehanički. Sama činjenica da je neko pravilno rukopoložen ne garantuje da će čuvati apostolsku veru.
Zato je korisno razlikovati dva aspekta:
successio ordinis — sukcesiju službe, odnosno kontinuitet episkopskog rukopoloženja;
i
successio fidei — sukcesiju vere, odnosno kontinuitet apostolskog učenja.
Ova dva elementa ne treba suprotstavljati. Istorijska sukcesija bez apostolske vere može postati prazna forma, dok pozivanje na apostolsku veru bez ikakvog istorijskog crkvenog kontinuiteta lako može dovesti do religijskog individualizma.
Anglikanska ekliziologija je naročito snažna upravo tamo gde pokušava da očuva oba principa.
2. Istorijski anglikanizam kao Crkva kontinuiteta, a ne nova denominacija
Jedan od najvažnijih argumenata u korist tradicionalnog anglikanskog razumevanja jeste činjenica da engleska reformacija nije ukinula episkopat.
Za razliku od nekih reformacijskih zajednica koje su prešle na prezviterijalne ili kongregacionalne modele, Crkva Engleske zadržala je tri tradicionalna reda službe:
- episkope,
- prezvitere,
- đakone.
Ovo je veoma važno za način na koji anglikanizam razume sopstveni identitet. Klasični anglikanski pogled nije nužno da je u XVI veku osnovana potpuno nova Crkva, već da je postojeća Crkva u Engleskoj reformisana.
To omogućava argument kontinuiteta: Reformacija nije zamišljena kao uništenje stare Crkve, već kao njeno reformisanje.
Takvo shvatanje daje anglikanizmu specifičnu poziciju između pojedinih oblika protestantizma i rimokatolicizma.
3. Apostolska sukcesija kao zaštita od crkvenog individualizma
Drugi važan argument jeste da istorijski episkopat ograničava mogućnost da pojedinac samovoljno osnuje Crkvu i proglasi sebe njenim konačnim autoritetom.
U savremenom hrišćanstvu postoji veliki broj zajednica koje su nastale oko jedne ličnosti — propovednika ili osnivača. Njihov autoritet može zavisiti gotovo isključivo od lične harizme.
Episkopski sistem pokušava da spreči takav model.
Episkop prima službu od drugih episkopa, a ne od samog sebe. Sveštenik prima službu od episkopa. Parohija pripada široj crkvenoj strukturi.
Na taj način apostolska sukcesija izražava princip da Crkva prethodi pojedincu.
Ovo je posebno važno za nezavisne crkvene pokrete. Ako nezavisnost znači odsustvo svake odgovornosti i crkvenog poretka, ona lako može postati samovolja. Ako, međutim, lokalna autonomija postoji unutar istorijskog episkopata, sinodalnosti i jasnog kanonskog poretka, ona može predstavljati legitimni oblik crkvene organizacije.
4. Episkopat kao znak vidljivog kontinuiteta Crkve
Apostolska sukcesija ima i simbolički značaj.
Hrišćanstvo nije samo skup ideja. Ono sebe razume kao istorijsku zajednicu koja traje kroz vekove.
Episkop stoga nije samo administrator. U tradicionalnoj ekliziologiji on predstavlja vidljivi znak kontinuiteta lokalne Crkve sa širom i istorijskom Crkvom.
Polaganje ruku prenosi poruku:
„Ova služba nije proizvod naše generacije; mi smo je primili i treba da je predamo sledećoj.“
U tom smislu apostolska sukcesija predstavlja suprotnost ideji da svaka generacija može iznova da izmisli hrišćanstvo prema sopstvenim potrebama.
5. Apostolska sukcesija i sakramentalni život
Još jedan važan argument proizlazi iz veze između episkopata i sakramenata.
U tradicionalnom anglikanizmu Evharistija nije samo simbolički sastanak vernika. Ona pripada sakramentalnom životu Crkve.
Zbog toga pitanje ko rukopolaže sveštenika nije nevažno.
Episkop rukopolaže prezvitera, a prezviter predsedava evharistijskim bogosluženjem. Na taj način postoji organska veza:
episkopat → sveštenstvo → Evharistija → lokalna crkvena zajednica.
Apostolska sukcesija zato nije samo istorijsko pitanje, već ima neposrednu liturgijsku i sakramentalnu funkciju.
6. Continuing Anglicanism i ideja očuvanja predanja
Continuing Anglicanism nastao je prvenstveno iz želje određenih anglikanaca da nastave tradicionalni oblik anglikanske vere, bogosluženja i crkvenog poretka onda kada su smatrali da su matične crkvene institucije počele da se udaljavaju od njega.
Sama engleska reč continuing ovde je veoma značajna. Ona izražava ideju nastavljanja, a ne osnivanja potpuno nove religijske tradicije.
Za Continuing anglikance apostolska sukcesija ima najmanje tri funkcije.
Prvo, ona izražava istorijski kontinuitet.
Drugo, ona omogućava sakramentalni kontinuitet, jer se episkopska i sveštenička služba nastavljaju.
Treće, ona predstavlja argument da institucionalno odvajanje od jedne administrativne strukture ne mora automatski značiti prekid sa istorijskom Crkvom.
To je posebno važna tvrdnja. Continuing pristup razlikuje crkveni kontinuitet od prostog institucionalnog kontinuiteta.
Drugim rečima, velika institucija ne mora automatski biti jedini mogući nosilac tradicije samo zato što je administrativno veća ili starija.
7. Prednost Continuing modela: doktrinarni kontinuitet
Sama apostolska sukcesija ipak nije dovoljna.
Ako bi se samo fizičko polaganje ruku smatralo dovoljnim kriterijumom, tada bi teologija episkopa bila gotovo nevažna.
Continuing tradicija zato često insistira da sukcesija episkopa treba da bude praćena i sukcesijom vere.
Episkop ne treba samo da bude naslednik prethodnih episkopa u istorijskom smislu. On treba da bude naslednik njihove službe propovedanja, poučavanja i čuvanja vere.
To daje snažniji koncept apostolnosti:
apostolska Crkva nije samo ona koja može pokazati istorijski lanac episkopa, već ona koja nastoji da sačuva apostolsku veru koju su ti episkopi bili pozvani da prenose.
8. Problem nezavisnog anglikanizma
Nezavisni anglikanizam zahteva pažljiviju analizu.
Nije svaka zajednica koja sebe naziva anglikanskom automatski jednako povezana sa istorijskim anglikanskim nasleđem.
Zato je potrebno postaviti nekoliko pitanja.
Da li poseduje istorijski episkopat?
Da li ima jasno definisanu doktrinu?
Da li koristi istorijske anglikanske liturgijske obrasce?
Da li postoje realne parohije i vernici ili se jurisdikcija sastoji skoro isključivo od klera?
Da li episkopi imaju stvarnu pastoralnu odgovornost?
Da li postoji sinodalni i kanonski sistem?
Da li postoje odnosi sa drugim crkvenim telima?
Ova pitanja pokazuju da apostolska sukcesija nije isto što i apostolski kredibilitet.
Moguće je posedovati tehnički argument za episkopsku genealogiju, a ipak imati veoma slab crkveni život.
Zato bi ozbiljan nezavisni anglikanizam morao da pokaže ne samo validnu sukcesiju nego i stabilnost, teološku ozbiljnost, liturgijski život, obrazovanje klera i stvarno crkveno zajedništvo.
9. Zašto je tradicionalni anglikanski model posebno zanimljiv za Balkan?
Ovde dolazimo do najvažnijeg praktičnog dela.
Balkan predstavlja specifičan religijski prostor. Veliki broj ljudi istorijski je odrastao u kulturama u kojima su episkopi, sveštenici, liturgija, oltar, crkvena godina i sakramenti već poznati pojmovi.
Zbog toga tradicionalni anglikanizam može imati određene kontekstualne prednosti koje klasične protestantske zajednice nemaju.
Prva prednost: poznata episkopska struktura
Pravoslavnim i rimokatoličkim stanovnicima Balkana koncept episkopa nije stran.
Crkva sa episkopima, sveštenicima i đakonima kulturno je razumljivija nego zajednica organizovana samo oko lokalnog pastora.
Anglikanizam zato ne zahteva od čoveka sa Balkana da potpuno odbaci tradicionalni koncept crkvene službe kako bi prihvatio reformacijsku teologiju.
10. Druga prednost: spoj Istoka i Zapada
Balkan je vekovima prostor susreta istočnog i zapadnog hrišćanstva.
Tradicionalni anglikanizam na zanimljiv način poseduje elemente oba sveta.
Sa katoličkom i pravoslavnom tradicijom deli:
- episkopat,
- liturgijski karakter bogosluženja,
- crkvenu godinu,
- sakramentalni život,
- poštovanje istorijske Crkve.
Sa reformacijom deli snažan naglasak na:
- autoritet Svetog pisma,
- propoved,
- bogosluženje na narodnom jeziku,
- potrebu reforme crkvenih zloupotreba.
Zato anglikanizam može delovati kao svojevrsni most između različitih hrišćanskih tradicija, naročito u regionu u kojem se te tradicije neposredno dodiruju.
11. Treća prednost: liturgija na jeziku naroda
Za balkanski kontekst značajna je i istorijska anglikanska ideja da javno bogosluženje treba da bude razumljivo narodu.
To znači da tradicionalno bogosluženje ne mora biti vezano za strani ili arhaični jezik.
Moguće je imati ozbiljnu liturgiju na srpskom, hrvatskom, makedonskom, slovenačkom, albanskom, bugarskom ili drugim lokalnim jezicima.
Time se kombinuju dve vrednosti koje se ponekad pogrešno predstavljaju kao suprotstavljene:
tradicionalna liturgija i razumljiv jezik.
Čovek ne mora da bira između liturgijske ozbiljnosti i razumevanja onoga što se izgovara.
12. Četvrta prednost: očuvanje lokalne kulture
Istorijski anglikanski princip lokalnih crkava može biti zanimljiv za Balkan zato što ne zahteva nužno kulturnu anglizaciju.
Anglikanska Crkva u Srbiji, na primer, ne bi imala razlog da pokušava da pretvara Srbe u Engleze.
Pravi izazov bio bi upravo suprotan: izgraditi lokalni crkveni izraz koji je potpuno ukorenjen u srpskom jeziku i kulturi, a istovremeno pripada široj anglikanskoj tradiciji.
Takav princip mogao bi da omogući upotrebu lokalne crkvene umetnosti, muzike i kulturnih obrazaca tamo gde oni nisu u suprotnosti sa teologijom zajednice.
13. Peta prednost: potencijal za ekumenski dijalog
Balkanu nije potrebna dodatna religijska polarizacija.
Zato bi vrednost tradicionalnog anglikanizma mogla biti upravo u njegovoj sposobnosti da razgovara sa različitim hrišćanskim tradicijama.
Sa pravoslavljem može razgovarati o episkopatu, patristici, liturgiji i ranohrišćanskoj tradiciji.
Sa rimokatolicima može razgovarati o sakramentima, istorijskoj Crkvi i službi episkopa.
Sa protestantima može razgovarati o Svetom pismu, opravdanju, propovedi i reformaciji.
Takva pozicija ne znači da među ovim tradicijama nema ozbiljnih teoloških razlika. Naprotiv, razlike ostaju.
Ali postojanje zajedničkog jezika čini dijalog lakšim.
14. Šesta prednost: alternativa izboru „ili Rim ili protestantski minimalizam“
U balkanskom kontekstu često postoji pojednostavljena predstava da čovek mora da bira između tradicionalne, hijerarhijske i sakramentalne Crkve sa jedne strane i potpuno neliturgijskog protestantizma sa druge.
Istorijski anglikanizam pokazuje da takva podela nije nužna.
Moguće je istovremeno imati:
istorijski episkopat, liturgiju i sakramentalni život,
ali i snažnu ulogu Svetog pisma, propovedi i reformacijske teologije.
Za osobu koja ceni tradicionalni oblik hrišćanstva, ali ima teološke rezerve prema određenim učenjima Rima ili pravoslavlja, takav model može predstavljati treću mogućnost.
15. Sedma prednost: prostor za ljude iz mešovitih porodica
Balkan ima veliki broj porodica čiji članovi pripadaju različitim nacionalnim ili crkvenim tradicijama.
U takvom okruženju crkvena pripadnost ponekad postaje i pitanje nacionalnog identiteta.
Anglikanski model potencijalno može imati drugačiji karakter zato što na Balkanu nije istorijski vezan za jednu dominantnu lokalnu etničku zajednicu.
To može predstavljati prednost za zajednice koje žele snažno hrišćansko i liturgijsko opredeljenje, ali ne žele da crkveni život pretvore u produžetak nacionalne pripadnosti.
To, naravno, može biti ostvareno samo ako takva anglikanska zajednica zaista razvije lokalni identitet i ne ostane strani kulturni projekat.
16. Osma prednost: sinodalnost kao ravnoteža vlasti
Tradicionalni anglikanski crkveni sistem ne mora da bude ni potpuno centralizovan ni potpuno individualistički.
Episkop poseduje stvarnu pastoralnu i crkvenu vlast, ali crkvenim životom se upravlja i kroz sinode, kanone i zajedničke institucije.
Za mlade crkvene zajednice na Balkanu ovo bi moglo biti značajno.
Model u kojem sve zavisi od jednog osnivača često postaje nestabilan.
Sa druge strane, preterano udaljena centralna administracija takođe može otežavati lokalni razvoj.
Episkopsko-sinodalni model omogućava ravnotežu između autoriteta i zajedničke odgovornosti.
17. Deveta prednost: istorijski identitet bez odbacivanja reformacije
Jedna od najvećih intelektualnih prednosti anglikanizma jeste mogućnost da se odbaci teza da čovek mora birati između rane Crkve i Reformacije.
Klasično anglikansko stanovište pokušava da pita:
Kako reformisati Crkvu upravo na osnovu Svetog pisma i drevne Crkve?
To je naročito zanimljivo na Balkanu, gde pravoslavni apologetski diskurs često naglašava drevnost, dok protestantski diskurs naglašava biblijski autoritet.
Anglikanski odgovor može biti da ta dva principa ne moraju biti neprijatelji.
Sveto pismo je normativno, ali se ne čita kao da pre nas nije postojalo više od hiljadu godina hrišćanske istorije.
18. Deseta prednost: mogućnost stvaranja ozbiljne lokalne crkvene institucije
Ako bi tradicionalni ili Continuing anglikanizam želeo ozbiljno prisustvo na Balkanu, njegova najveća prednost ne bi trebalo da bude samo tvrdnja o apostolskoj sukcesiji.
Morao bi da gradi:
teološko obrazovanje,
lokalni kler,
kvalitetne prevode liturgijskih tekstova,
stabilne parohije,
katehezu,
socijalno služenje,
kanonsku odgovornost,
odnose sa drugim hrišćanskim zajednicama.
Tek tada apostolska sukcesija prestaje da bude genealogija episkopa i postaje ono što bi trebalo da bude — princip kontinuiteta stvarnog crkvenog života.
19. Neophodan protivargument: sukcesija nije dovoljna
Ozbiljan akademski rad mora da prizna i ograničenja sopstvenog argumenta.
Najveći problem pojedinih Continuing i nezavisnih jurisdikcija jeste fragmentacija.
Moguće je da više grupa tvrdi da poseduje istu apostolsku sukcesiju, istu liturgijsku tradiciju i istu anglikansku baštinu, a da ipak međusobno nisu u crkvenom zajedništvu.
To pokazuje da istorijska sukcesija sama po sebi ne proizvodi jedinstvo.
Pored sukcesije potrebni su:
zajednička vera,
kanonski poredak,
odgovornost,
sinodalnost,
pastoralna stabilnost,
realno crkveno zajedništvo.
Zato bi bilo pogrešno tvrditi da je svaka nezavisna jurisdikcija automatski autentična samo zato što njen episkop može pokazati dokument koji navodi određenu liniju rukopoloženja.
Zaključak
Apostolska sukcesija u anglikanskom kontekstu najbolje se može razumeti kao višedimenzionalni kontinuitet Crkve. Ona uključuje istorijski episkopat, ali se na njega ne svodi. Njeno puno značenje obuhvata kontinuitet apostolske vere, sakramentalnog života, liturgije, crkvenog poretka i zajedništva.
Istorijski anglikanizam pokazuje da je moguće spojiti episkopalni i sakramentalni karakter Crkve sa reformacijskim insistiranjem na Svetom pismu. Continuing Anglicanism dodatno naglašava da institucionalni kontinuitet nije jedini oblik kontinuiteta i da Crkva mora čuvati i doktrinarno nasleđe koje je primila. Nezavisni anglikanizam, sa druge strane, pokazuje i mogućnosti i opasnosti crkvene autonomije: nezavisnost može omogućiti lokalni razvoj, ali bez teološke, kanonske i institucionalne odgovornosti lako vodi fragmentaciji.
Za Balkan ovaj model može biti posebno interesantan. Tradicionalni anglikanizam poseduje episkopat i sakramentalnost koji su stanovništvu pravoslavne i rimokatoličke kulturne pozadine već razumljivi, a istovremeno nudi reformacijsko insistiranje na Svetom pismu, narodnom jeziku i potrebi stalnog preispitivanja crkvenog života. Njegova potencijalna prednost jeste i mogućnost da funkcioniše kao prostor susreta istočne i zapadne hrišćanske tradicije, bez potrebe da bude jednostavna kopija bilo koje od njih.
Zbog toga bi najzreliji oblik tradicionalnog anglikanizma na Balkanu morao da izbegne dve krajnosti: da ne postane ni puka imitacija engleske kulture niti još jedna mala izolovana denominacija. Njegova ozbiljnost zavisila bi od toga da li je sposoban da razvije lokalnu, balkansku, liturgijsku i istorijski ukorenjenu Crkvu koja istovremeno čuva apostolsku veru i istorijski episkopat.
Upravo tu leži najjači argument za apostolsku sukcesiju: njena vrednost nije samo u tvrdnji da se može pratiti lanac rukopoloženja do prošlosti, već u tome što povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost Crkve. Ona svedoči da hrišćanska zajednica nije delo jednog čoveka, jedne generacije ili jednog trenutnog pokreta, već zajednica koja prima veru, čuva je i predaje dalje.